Bila je veoma paklena i naporna sedmica i ceo vikend u pogledu gostovanja inostranih muzičara, koji su bukvalno okupirali Beograd svojim koncertima.

Za one koji nisu iz medija, niti iz produkcije, organizacije koncerata, sigurno je veoma teško da izdvoje iz svog džepa izvesne sume da nekako zadovolje svoje potebe za svojim favoritima van granica naše divne nam zemlje.

Tako je, da se samo malo podsetimo, glavni grad Srbije proteklu sedmicu i vikend pohodilo više velikih imena iz inostranstva – ruski pijanista Denis Macujev (22.04. Kolarčeva zadužbina), britanski pankeri GBH (24.04. Zappa Baza), System of a Down tribute + Slipknot tribute (24.04. Zappa Barka), nemački metalci Grave Digger (24.04. Dorćol Platz), finski metal The 69 Eyes (25.04., Zappa Baza), italijanska zvezda Eros Ramazzotti (26.04. – Beogradska Arena), jermenski jazz pijanista Tigran Hamasyan (26.04., Kolarčeva zadužbina).

Taj datum 26. april je bio rezervisan i za britanskog rok umetnika Hjua Kornvela, koji je u ovu nedelju uveče održao samostalan koncert u sve popularnijem rok klubu Zappa Baza pred prepunim gledalištem, željnim kvalitetne svirke za neka dobra, stara vremena.

Organizaciju koncerta potpisuje veoma uspešna agencija i producentska kuća Long Play, na čijem je čelu bivši muzičar Zoran Vulović Vule, esencijalna figura pop rok benda „U škripcu“.

Upravo je nedavno u istoj organizaciji, samo na novoj Zappa Barci gostovao francuski world music sastav „Les Negresses Vertes“ sa ogromnim uspehom, i publika je bila oduševljena.

Pamtimo muzičara Hjua Kornvela kao lidera i vokala progressive alternativnog rok benda „The Stranglers“ čiji je bio ključan deo punih 16 godina (1974 – 1990), i u tom periodu je bend bio prilično produktivan i vanserijski kreativan, jer je iznedrio 10 studijskih albuma.

Upravo je taj ciklus od deceniju i po bio okosnica koncerta u nedelju, 26. aprila, te se publika podsetila tih izdanja – Rattus Norvegicus(1977), No More Heroes (1977), Black and White (1978), The Raven (1979), The Gospel According to the Meninblack (1981), La Folie (1981), Feline (1983), Aural Sculpture (1984), Dreamtime (1986) i simbolično nazvan– 10 (1990).

Set lista je bila veoma umešna kombinacija njegove solo karijere i perioda kada je vodio „The Stranglers“, tako da je naizmenično kombinovao kompozicije na repertoaru.

Ukupno gledano, produktivni britanski muzičar Kornvel je ostvario 20 albuma u karijeri, 10 sa bendom i 10 kao solista nakon grupe, osim što je jedan album – „Wolf“ realizovao paralelno sa „Strenglersima“.

Koncert u Zappa Bazi započet je tako njegovom pesmom „Coming Out of the Wilderness“ sa za sada poslednjeg, 10. solo albuma „Moments Of Madness“ (2022), za koji stručna javnost pripoveda da je u pitanju Kornvelov najbolji projekat do sada.

Istina, vremešni Hju, godišta 1949., pokazao je i dokazao da i dalje ima taj rokenrol u sebi, pravu dinamiku i snažnu energiju, kao da je tek počeo karijeru, i bio je dovoljno efektan sa gitarom i vokalom. Svirka je mogla da počne u svojoj rok eksploziji.

Doduše, delovao je dobrim delom koncerta da pred sobom nema ili ne vidi publiku, već je posvećen set listi pred sobom, da „isporuči“ isplaniranu količinu pesama.

Samo je sa osmehom podsetio da se vratio u Beograd nakon 13 godina.

Podsetimo i mi, tada, te 2013. godine, isto u organizaciji Long Play agencije, Hju Kornvel je kao solista gostovao na Long Night festivalu u Domu omladine Beograda, sa sjajnim konceptom, gde je zamišljeno da se tokom jedne noći održavaju svirke domaćih, regionalnih i inostranih imena simultano u sve tri prostorije DOB-a (Velika sala, Klub DOB, Sala „Amerikana“).

Gospodin Kornvel je nastupio u intimnoj atmosferi kluba Zappa Bazi, u formi trija, koji su činili još – bas gitarista Pat Hjuz i bubnjar Rob Brajan, koji je došao umesto kolege Vindzora Makgilvreja, jer, za one upućenije, kako kažu, nije mogao da nastupi u Beogradu kao ni u Hrvatskoj, dan ranije, u Puli.

Tako je vešto utisnuo i segmente sa svojih 10 solističkih albuma – Wolf (1988), Wired (1993) (naslov albuma u SAD: „First Bus to Babylon“, 1999), Guilty (1997) (naslov albuma u SAD: „Black Hair, Black Eyes, Black Suit“, 1999), Hi Fi (2000), Footprints in the Desert (2002), Beyond Elysian Fields (2004), Hooverdam (2008), Totem and Taboo (2012), Monster (2018), Moments of Madness (2022).

Legendarni Bob Dilan je pričao ranije da je svom psihijatru otkrio da na koncertima ne vidi jasno svoju publiku i čini mu se da ispred njega stoje samo gigantske prazne kutije, ili ljudi na čijim su glavama upravo spomenute kutije.

Nije Kornvel – Dilan, mada su paralele negde neminovne kada je reč o odnosu sa publikom, jer je dobrim delom muzičar sa svojim kolegama na pozornici nekako jezdio sa svojim programom, ušao na pokretnu traku i „vozio se“ punih 90 minuta ove rokenrol večeri.

Ruku na srce, jeste Kornvel u nekoliko segmenata osluškivao puls i raspoloženje publike, tapšao, dizao ruke uvis, pokazao emocije da mu je milo što auditorijum poznaje reči pesme.

„Ovde je prilično uzbudljivo izgleda“, primetio je sa osmehom Kornvel, i postao deo te euforije.

Nekoliko puta je imao manjih tehničkih smetnji sa instrumentom i tonom u ušima, te je molio domaću ekipu u sali da mu to reši, te je problem veoma brzo i uklonjen.

Pesma solo perioda “Black Hair Black Eyes Black Suit“ izazvala je oduševljenje, kao i kompozicije – „Beauty on the Beach“ i „Moments of Madness“ – naslovna numera sa istoimenog 10. albuma.

Riznica benda The Stranglers – bila je veoma istaknuta na aktuelnoj set listi koju je britanski rok autor odabrao u programu – Dead Loss Angeles, Nice ‘n’ Sleazy, Souls, što je činilo seriju oduševljenja ozbiljne rokenrol publike. Inače je profil ljudi u sali bio impresivan – sa lica im se vidi da su u pitanju dobre duše koje vole isključivo kvalitet, i ne pristaju ni na šta manje od toga.

Tokom koncerta se osetilo u vazduhu da se iščekuje istinsko remek delo, klasik, evergreen, neprolazna veličina grupe The Stranglers – za sva vremena – „Golden Brown“, i na prvim taktovima nastala je simpatična euforija.

Velićanstveno delo uživo u ovoj postavi naravno nije isto kako pamtimo sa snimka, jer u trio formaciji nema klavijature, koje su ključne za lepotu kompozicije. Surogat verzija u ovom izvođenju nije bilo najbolje i najlepše rešenje, ali je moglo da prođe i posluži kao privid, ako ništa drugo ni treće.

Divan je bio segment u kome Kornvel ustima dočarava zvukove iz pesme koja odjekuje instrumentima, i naravno publika ga je zdušno pratila, i samim tim Golden Brown je dobila novu verziju uživo.

Kasnije se tokom koncerta lepo nadovezao i megahit The Stranglers – „Always the Sun“, koji je divno razigrao fanove koji su se stiskali ispred bine uz uživanje sa omiljenim im pesmama.

Da ne bude da se koncert soliste Kornvela svodi na njegov davno bivši bend koji je napustio pre ravno 36 godina, muzičar je dovoljno sa svojim autorskim delima želeo da celom svetu i beogradskoj publici poruči da on i nakon tog benda itekako ima šta da kaže, zato su se nizale pesme iz njegovog pera u post-periodu od The Stranglers – Stuck in Daily Mail Land, I Want One of Those, Under Her Spell, Totem and Taboo, The Most Beautiful Girl in Hollywood.

Svojom karijerom Hju Kornvel podseća pomalo i na sve one soliste svetske klase, koji su bili deo grupe ili lideri nekog benda, da bi se odlučili onda za solistički artistički život – George Michael (Wham), Sting (The Police), Michael Jackson (Jackson’s 5), Paul McCartney (The Beatles), David Byrne (Talking Heads), Eric Clapton (Cream) i toliko se uzdigli da su postali zvezde, i institucija za sebe u potpunosti.

Dakle svi muzičari i muzičarki koji su rešili da nastave put sami bez sigurnosti što nosi konstantno angažovanje kada su deo benda, izabrali su jedan hrabar, odvažan i požrtvovani put. U tome su uspevali, svako sa različitim dometima i vrhuncima, mada su postali afirmisani u novom životu.

Doduše, svestrani umetnik sa viškom talenta, Kornvel je i pisac, priznati književnik koji uživa u svom radu i stvaralaštvu, samo da bude pisana reč.

The Stranglers period na ovom koncertu obeležen je i sa drugim delima – „Duchess“, „Hanging Around“, uz velikog broja podignutih mobilnih telefona koji sijaju, i stvaraju efektnu atmosferu.

Neizbežni The Stranglers su bili oživljeni i utisnuti u koncert i sa hitovima Who Wants the World? i Goodbye Toulouse. Gitara frontmena je prašila i činila rock eksplozije, dok je bubanj razarao celu salu i pokazao kako se svira istinski, pravi, čistokrvni rokenrol, da ne bude zabune da je drugi žanr.

Lepo raspoloženje je podigla i numera „Strange Little Girl“, kao i još jedan biser The Stranglers ere –“The Tank“, uz novo oduševljenje, i time se približio kraj oficijelnog dela koncerta.

Tada beše minutaža koja više priliči nekom festivalskom nastupu, nego celovitom samostalnom, celovečernjem koncertu – jedan sat i 15 minuta. Publici nije bilo dosta, tako da su tražili produženje ove žive muzičke priče.

Svakako da se muzička ekipa vratila na još 15 minuta, da se zaokruži sat i po koncerta, red je da se iznese barem toliko, koliko prosečno traje dugometražni igrani film.

Veoma brz je bio povratak Hjua Kornvela i mini ekipe na scenu, da predstave još nekoliko solo pesama kao “When I Was a Young Man“, ali i dragulj britanskih „Davitelja“ – ostavljena za sam kraj koncerta „(Get a) Grip (on Yourself)“.

I posle 90 minuta, fanovi britanskog rokera, najviše zbog legendarnih „The Stranglers“, očekivali su još programa, i beskrajno divno je bilo gledati i slušati kako svi kao po dogovoru počinju da pevaju pesmu dragocenih vrednosti „No More Heroes“, pravi neprolazni bastion neprolaznih kvaliteta.

Refren navedene numere je odjekivao kao jedan kroz salu Zappa Baze, jednostavno je bilo neverovatno da su svi želeli samo i isključivo ovu pesmu za finale.

Ipak, gospodin Kornvel nije uslišio želje, jer na turneji ova kompozicija mu nije na radaru, ima druge pesme The Stranglers perioda.

Ipak, kao ni Golden Brown, i delo No More Heroes nije identična uživo bez klavijatura, samim tim u postavi sa dvojicom kolega – bubnjarem i basistom, Hju Kornvel je podvukao crtu.

Na aktuelnoj svetskoj turneji, prema radosledu koji sam odabira, roker – gitarista i vokal selektovao je dobar deo izvanrednih numera svoje bivše velike grupe – Sweden (All Quiet on the Eastern Front), Bring On the Nubiles, i svoje kompozicije – Bad Vibrations, Puppets.

Ako se možemo nakratko podsetiti istorije, zapravo Kornelov pionirski iskorak u solo vode istovremeno dok je bio deo brenda The Stranglers, realizovan je 1979. godine, u saradnji sa kolegom Robertom Vilijamsom, bubnjarom grupe, odnosno umetnika scenskog imena „Captain Beefheart“, na albumu „Nosferatu“.

Na turnejama Hju Kornvel ima posvećenost tom albumu u kome počinje intro – prolog sa materijala, da bi onda odsvirao više numera koje potpisuju Hugh Cornwell & Robert Williams – Irate Caterpillar, Wired, Big Bug, Mothra, Wrong Way Round, Losers in a Lost Land, čak peva i svira hit White Room britanskog rok benda „Cream“.

Sasvim drugačiji koncept koncerta u Beogradu je odabrao autor Hugh Cornwell, i možda ćemo ga gledati u narednom periodu sa sličnom set listom, da bude sveobuhvatno u pogledu njegove produktivne karijere (20 studijskih albuma).

Nakon novog, a drugog gostovanja u Srbiji, u Beogradu, verujemo da će se Hju Kornvel vraćati sve češće kod nas, a ne da čeka još narednih 13 godina. To bi bilo krajnje nedopustivo.

Ivan Makragić