Izvor: Yahoo news – Izjava da život možda nije nastao na Zemlji zvuči kao replika iz naučnofantastičnog filma, ali nova istraživanja NASA-e i japanske svemirske agencije ponovo otvaraju to pitanje. Ideja da je život stigao iz svemira, poznata kao panspermija, polako izlazi iz domena fantastike i ulazi u polje mogućeg.
Tokom decenija, ta hipoteza je bila odbačena i ismevana. Ali novi podaci — uključujući uzorke sa asteroida koje su NASA i japanska agencija JAXA vratile na Zemlju — otkrivaju molekule poput amino-kiselina, ugljenika, amonijaka i soli, ključnih za formiranje proteina i nukleinskih kiselina (DNK i RNK). U januaru 2025. naučnici su objavili da uzorci sa misije OSIRIS-REx sadrže 14 od 20 amino-kiselina koje koristi život na Zemlji, kao i hemijske prekursore DNK i RNK.
„Bennu je zapravo ostava puna sastojaka“, rekao je dr Džejson Dvorkin, vodeći naučnik NASA-ine misije. „Ali uslovi nisu bili baš pravi da se od njih napravi ‘kolač’. Na Zemlji imamo kolač — ali i dalje ne znamo zašto.“
NASA-ina otkrića dopunjuju starije teorije britanskih astronoma Freda Hoila i Čandre Vikramasinghea iz sedamdesetih godina, koji su tvrdili da su komete možda „posejale“ život na Zemlji. Iako su tada bili ismijani, današnji naučnici u prašini asteroida nalaze tragove koji ukazuju da bi mogli biti bili u pravu.
Zanimljivo je i to da ideja o „putujućem životu“ između svetova nije nova. Još 1996. NASA je tvrdila da je u meteoritu sa Marsa pronađenom na Antarktiku otkrila mikrofosile, što je tada potvrdio i predsednik Bil Klinton iz Bašte Bele kuće. Iako je kasnije dokaz osporen, taj trenutak je podstakao čitavu eru istraživanja o mogućnosti da se život „švercuje“ između planeta putem kamenja i udara meteora.
Danas se zna da stene zaista putuju između Zemlje i Marsa, katapultirane sudarima i nošene svemirskim prostorom. Da li mikrobi mogu preživeti takav put — ostaje predmet debate. Astrobiolog Pol Dejvis sa Univerziteta Arizone navodi: „Mars se ohladio pre Zemlje, pa je mogao biti spreman za život ranije. Sasvim je moguće da smo mi potomci Marsovaca.“
Neki naučnici idu i dalje: isti proces razmene materijala i hemije mogao bi se odvijati i između čitavih zvezdanih sistema. Iako je putovanje između zvezda ekstremno teško, istraživači poput Freda Sjesle sa Univerziteta u Čikagu veruju da nije nemoguće. „Retko je, ali nije ludo“, kaže on.
U sistemima poput TRAPPIST-1, gde se sedam planeta veličine Zemlje nalazi u tesnom rasporedu, naučnici procenjuju da bi 10% svemirskih čestica sa jedne planete moglo pasti na drugu u roku od 100 godina. Dakle, ako stene mogu nositi aminokiseline i šećere, možda su upravo one „iskre“ koje su pokrenule život pre milijardi godina.
„Zemlja je u svojim ranim fazama bila užarena“, objašnjava Dvorkin. „Sve organsko bi tada izgorelo. Možda su sastojci života stigli kasnije, zajedno s udarima koji su nam doneli okeane.“
I dok još uvek nemamo dokaz da smo mi zapravo „vanzemaljci“, sve više naučnika smatra da univerzum možda ima sopstveni mehanizam za širenje života. Ako su molekuli života rasuti po svemiru, možda recept za biološku egzistenciju nije jedinstven za Zemlju — već je zapisan u prašini među zvezdama.
„Moramo prihvatiti činjenicu da zapravo ne znamo gde je život počeo“, zaključuje Dejvis. „A sasvim je moguće da nije počeo ovde.“
MPM Web označava našu redakcijsku obradu već objavljenih informacija sa kredibilnih domaćih i međunarodnih portala. To su vesti i teme koje su zasnovane na postojećem izvoru, ali su prevedene, temeljno proverene i stilistički prilagođene standardima našeg magazina.
Na ovaj način čuvamo tačnost originalnih podataka i gradimo poverenje čitalaca, dok istovremeno nudimo jasno strukturisanu i pouzdanu informaciju, u skladu sa prepoznatljivim stilom MPM-a.
