Na današnji dan, 8. avgusta 1943. godine, u Skoplju se rodila devojčica po imenu Esma Redžepova (Esma Redžepova), dete u romskoj porodici sa još petoro braće i sestara, u vremenu kada je preživljavanje samo po sebi bilo dostignuće. Niko tada nije mogao naslutiti da će ta devojčica postati jedan od najprepoznatljivijih glasova sa ovih prostora, žena čije je ime vezano i za pesmu i za humanost u meri koja retko ide zajedno.
Njen put ka muzici počeo je rano. Sa devet godina pridružila se folklornom društvu zajedno sa bratom, učeći ritmove koji će joj kasnije obeležiti čitavu karijeru. Prekretnica se dogodila 1956. godine, kada je sa svega trinaest godina otpevala na takmičenju talenata za Radio Skoplje — i pobedila. U publici te večeri sedeo je Stevo Teodosijevski, poznati harmonikaš i orkestarski vođa, koji je prepoznao nešto što se ne uči. Zatražio je od njenih roditelja dozvolu da mladu Esmu povede na turneju. Iz te profesionalne saradnje vremenom se rodila i ljubav — venčali su se, uprkos dvadeset dve godine razlike, i ostali zajedno do Stevove smrti 1997. godine.
Glas koji je postao simbol
Esma nikada nije bila samo pevačica. Tokom karijere koja je trajala šezdeset godina, održala je na hiljade nastupa širom sveta, od kojih je veliki broj bio humanitarnog karaktera. Njena muzika nosila je duh romske kulture u svet u trenutku kada za to nije bilo lako naći prostor, a ona sama je postala neka vrsta neformalne ambasadorke — glas jednog naroda koji je retko imao priliku da bude čut na velikoj sceni. Titulu „Kraljice romske muzike“ ponela je od 1976. godine, kada joj je priznanje na festivalu u Indiji uručila lično indijska premijerka Indira Gandi.
Majka četrdeset sedmoro
Ono što Esmu izdvaja iz reda velikih glasova nije samo karijera, već život koji je gradila paralelno sa njom. Nikada nije rodila biološko dete — ali je zajedno sa Stevom, tokom decenija, primila pod svoj krov četrdeset sedam dečaka i jednu devojčicu. Deca su odrastala uz nju, školovala se, mnogi su postali muzičari u njenom orkestru. Nije ih samo hranila i školovala — gradila je od njih porodicu u punom smislu te reči, u kući koja je za mnoge postala jedini dom koji su ikada imali.
Ta posvećenost drugima pratila ju je do poslednjeg trenutka. Sav imetak koji je stekla tokom karijere — uključujući kuću od 750 kvadratnih metara koja je danas muzej — ostavila je Republici Severnoj Makedoniji, umesto svojoj deci, smatrajući da je njih već zbrinula za života. Bila je i dvostruka nominovana za Nobelovu nagradu za mir, priznanje koje, iako nikada nije stiglo, dovoljno govori o razmerama njenog uticaja izvan muzike.
Zašto se i danas prisećamo
Esma Redžepova preminula je 11. decembra 2016. godine u Skoplju, u sedamdeset trećoj godini, nakon kratke bolesti. Ali njen glas i danas zvuči na svadbama, festivalima i radio talasima širom Balkana — dokaz da prava umetnost ne poznaje granice, a prava humanost ne traži priznanje da bi imala smisao.
Danas, na dan kada bi napunila osamdeset tri godine, vredi je se setiti ne samo kao pevačice koja je osvojila svet, već kao žene koja je pokazala da porodica nije nužno pitanje krvi — već izbora, ljubavi i upornosti.
