Njegovo ime odavno je urezano u muzičku istoriju Balkana, ali i šire. Kao jedan od osnivača legendarne grupe Leb i Sol, Kokan Dimuševski više od pet decenija oblikuje pejzaže muzike na način koji prevazilazi vreme i žanrove. Kao umetnik koji nikada nije pristao na kompromise, Kokan ostaje veran svom stvaralačkom putu, ali i hrabro zakoračuje u nova istraživanja. Njegova muzika je prostor gde se susreću klasična forma i improvizacija, tišina i ekspresija, prošlost i budućnost. A iza svega stoji filozofija jednostavna, a duboka:

„Muzika je moj život – to su moji snovi pretočeni u zvuk.“ – Kokan Dimuševski

Pa da krenemo

Intervju

1. Bili ste među prvim muzičarima u Makedoniji koji su eksperimentisali sa sintisajzerima. 1. Šta vas je privuklo tom instrumentu i kako ste vremenom oblikovali vaš zvuk?

 Analogni sintisajzeri su uvek bili izazov meni zato sto pruzaju mogućnost da budete unikatni kada radite svoj zvuk. Trebalo je dosta teorije naučiti o funkcioniranju algoritma, oscilatora itd da mi mogao ono sto cujem u glavi da pretvorim u realan slusljiv sound. Prvi snimak moje muzike koji sam uradio bilo je daleke 1976 god. u studiju makedonske radio televizije u Skopju. Nikada nisam I necu koristiti “fabricke” već unapred pripremljene zvukove, ne da su oni loši nego koriscenjem njih prestaje autentičnost izraza I zvuka. Volim da sam “zakuvam” svoji zvuk koji je teško kopirati a odražava moj karakter I nameru šta sam hteo da kazem.

2. Da li su neki muzičari uticali na vaš stil sviranja ?

 Normalno da se budućnost gradi kada naucite prvo prošlost pa sadašnjost pa tek onda probam da sve zaboravim I krenem svojim putem. Mene je više zanimala sama konstrukcija dela, aranžmani, orkestracija pa tek onda ko kako svira. Da skratim priču jer je ogromna mislim da su trag u mom sviranju ostavili genijalci ka Keith Jarrett, Herbie Hancock, Miles Davis, Joe Zawinull I brdo “klasičnih” kompozitora.

3. Čini se da se lako krećete na pozornici između različitih žanrova dok svirate, Kako povezujete te muzičke žanrove i odakle dolazi vaša inspiracija?

 Malo je čudno pitanje, jer ja ne menjam stil, ideju I realizaciju “razmišljanja”. Trudim se da ostanem ono što mene vodi I inspiriše kroz never ending staze zvane muzika i umetnost.    

4. Od svih albuma koje ste snimili, kojim se najčešće vraćate i zašto?

 Albumi koje sam snimio su samo jedan mali deo moje muzike koji se “probio” da dobije izdanje na nekom nosaču zvuka. Ako misliš na koncerte sa Leb I Sol onda sviram materijal iz svih razdoblja (50god) postojanja I rada benda, mada u dosta izmenjenoj formi jer normalno vremenom otkriješ da nesto moze bolje i lepše da se uradi I to mi daje dodatnu motivaciju da ne sviram nikada isto kao što je na albumu. To je I draž koncerta inače bilo bi lakše pustiti snimak I sedeti u publici. Muziku tretiram kao živu materiju koja se menja zajedno sa mnom.

5. Kada je u pitanju stvaranje nove muzike, da li je važnije ići napred ka nekim novim pravcima, eksperimentisanje ili treba ostati veran svom stilu?

 Po tom pitanju sam veoma “hrabar” jer volim da eksperimentiše novim formama, zvukovima , rešenjima u aranžmanu. Naravno da imam odgovornost prema prepoznatljivom zvuku Leb I Sol I tu baš nema previše mesta za neke radikalne promene ali I to je moguce I to veoma uspesno I lepo. Primer je nas zadnji album ITAKANATAKA na kojem smo uradili drugačiji zvuk a opet kada čuješ prve taktove bilo koje kompozicije sa albuma čuješ Leb I Sol. Treba biti veoma pazljiv da se ne razočara “stara” publika a da privučeš novu. Svaki album je početak nečega. Sto se tice solo projekata tu sam apsolutno slobodan u kreaciji jer ne nosim teret benda koji ne sme mnogo da pobegne od svog stila I zvuka. Za ovih 50god aktivnog rada imam preko 15.000 minuta autorske muzike, od simfonija, baleta, filmske I pozorišne muzike, dela za razne formacije kao big band, kvarteti itd., nekoliko solo albuma (poslednji snimljen 2023 god. u formaciji trio : piano, kontrabas I drums – The back of beyond ). Ja ne mogu pobeci od svoje muzike jer to sam ja, to su moji snovi – moj zivot.

6. Gledajući unapred, da li vaš fokus na karijeru „Leb i Sol“ ili vas interesuje i istraživanje solo projekata?

 Razmišljam non stop kako bi trebao da zvuci Leb I Sol na novom albumu koji planiramo da snimamo ove zime. Treba dostojno zavrsiti jedan ogroman krug od 50god I početi novi krug stvaranja I rada. MI ne koristimo “uspešnu formulu” , nakupilo se previše iskustva, koncerata, znanja, promasaja itd, tako da treba to sada lepo sve “spakovati” u neku muziku koja će početi da živi svoj novi zivot.

7. Neki kažu da je „nekultura postala kultura“ u današnje vreme. Šta mislite o tome i kako bi umetnici trebalo da odgovore, reaguju ?

 Mislim da je to ogroman I skoro nerešiv problem. Odavno smo rat izgubili sa kulturom I možda dobijemo po neku bitku. Sada se poštuje masa a ne individualnost. Kao da niko nema vremena da se posveti sebi samom nego “naseda” na jeftine programe, filmove, muziku, a trebalo bi da bude obratno jer svaka nova generacija nosi u genima nešto što smo mi prošli i naučili I samim tim su intelegentniji i napredniji od nas. Nešto se tu strašno desava da ljude vuče neukost, radioktivna nekultura generalno i ako se urgentno svest ljudi ne probudi jednog dana probudice se kao kiborzi koji sluze kao robovi bez svoje svesti I individualnosti. Nasa je civilizacijska obaveza da to sprečimo, koliko uspevamo to niko ne može da predvidi. Opasnost vise nije AI nego sada imamo I sintetičku intelegenciju i na kraju biće: a cemu služi čovek?

8. Tokom koncerta uživo, kada vas publika najviše sluša i šta tišina znači za vas kao muzičara? 

 Tišina je najbitniji deo svake muzike. Dešava mi se (ako si na to mislio) da posle završetka neke kompozicije publika sedi u tišini pa tek posle desetak sekundi cujes aplauz. To je znak da su slušali, uživali, da si uspeo da im preneseš neki tvoj zamisljeni svet u kome su se pronašli. U cirkusu se aplaudira žongleru kada uradi nesto, za aplauz nekom umetničkom delu treba malo više vremena publici dok sve informacije ne prodju kroz emociju koju stvara delo.

9. Da li prilagođavate svoje sviranje u zavisnosti od mesta i publike, ili je vaša energija uvek ista bez obzira gde nastupate?

 Možeš da promenis pantalone i majicu ali sebe ne mozes. Energija je ista na bilo kom koncertu, to sam ja, to smo mi….nekada te povuče bolji prostor, ozvučenje itd, ali ja ne glumim sebe , to sam i takav sam kakav jesam.

10. Sa vaše perspektive, kako se je muzički svet promenio od vremena kada ste Vi počeli da nastupate?

 Normalno je da se menja, mi se menjamo isto tokom godina, nešto sto sam voleo nekada sada me zamara i obratno. Tehnologija, dostup informacijama dopusta da brze stigneš da nešto naučiš, uporediš, čuješ, mada i tu postoji ogromna zamka, naime sto veći izbor i pretraživanja oduzme ti prvu misao i zaboraviš šta si želeo. Mada me barem do sada nešto nije “zalepilo za stolicu” kada slušam neku “novu” muziku, nekako kao da se umetnost vrti u nekom vorteksu i čeka se “neko” ko ce početi novu epohu stvaranja muzike i umetnosti generalno. Ima poneki “izblik” individualnosti ali nekako kao da smo se svi nešto smorili i ostali bez “nove” ideje. Čekam da se pojavi “novi” J.S.Bach ali mislim da neće biti u mom vremenu.

11. Dobili ste značajan broj nagrada tokom svoje karijere. Koje priznanje je najviši uticalo na Vas ? 

 Nagrade i priznanja služe da ispuniš police u kući, nekakav opstestveni verifikat koji zna malo da popuni sujetu i ništa više. Ništa više kazem jer ako si dovoljno svestan onoga sto radiš predstavlja samo nesto sto si već znao dok si stvarao da je dobro i lepo. Ako sam uživaša I publika sa tobom onda je to najveća nagrada za jednog autora.

12. Kada se vaš tim ne slaže ponekad sa vašom odlukom, kako pronalazite rešenje i ravnotežu, možete li nam dati neki primer?

 Zato i izraz “bend” jer svako od nas ima isto gledište ali iz drugog ugla i perspektive, to je magija da se nađu ljudi sličnog ili istog mišljenja ali sa različitom perspektivom gledanja na nesto. Tada bend funkcioniše kao jedno telo i to je razlog zasto neki traju 50god a neki rasture ekipu za godinu dana.

13. Za sam kraj, koji savet biste dali mladim muzičarima koji tek počinju da sviraju? 

 Puno odricanja, posvećenosti u stvaranju svog sveta muzike, operisati ego i sujetu jer uvek je neko bio pre vas a biće i posle vas, pronaći sebe u beskraju muzike, pratiti trendove iz daleka I pokušavati da nametnete svoj stil i zvuk, živeti za muziku je blagoslov, živeti od muzike je muka koje treba da budu svesni u startu.