Zimi, kada se vazduh nad gradovima u Srbiji spusti nisko i težak, pitanje zagađenja prestaje da bude apstraktna statistika. Peckanje u grlu, miris dima i otežano disanje postaju svakodnevica. U tim trenucima, jedno pitanje se neumitno nameće: zašto najveći proizvođač električne energije u zemlji i dalje emituje količine zagađujućih materija koje često prelaze dozvoljene granice?
Ključnu ulogu u tom sistemu ima Elektroprivreda Srbije, državno preduzeće koje proizvodi većinu električne energije u Srbiji, pre svega kroz termoelektrane na lignit. Ta postrojenja decenijama predstavljaju okosnicu energetskog sistema, ali istovremeno i jedan od najvećih pojedinačnih izvora zagađenja vazduha, naročito sumpor-dioksidom i suspendovanim česticama PM10 i PM2.5, koje imaju direktan uticaj na zdravlje ljudi.
U savremenim energetskim postrojenjima, ovakvo zagađenje se smanjuje korišćenjem elektrofiltera, sistema za odsumporavanje dimnih gasova i tehnologija za zadržavanje finih čestica. Reč je o industrijskim standardima, a ne o dodatnoj opremi. Upravo zato se postavlja ključno pitanje: da li ti sistemi u termoelektranama u Srbiji ne postoje, ne rade ili se ne koriste u punom kapacitetu?
EPS u svojim zvaničnim saopštenjima godinama ističe da se ulažu značajna sredstva u ekološku modernizaciju. Kao ključni projekti navode se sistemi za odsumporavanje u termoelektranama TENT A i TENT B, kao i u Kostolcu, uz naglasak da je reč o investicijama vrednim stotine miliona evra i da su deo procesa usklađivanja sa evropskim ekološkim standardima.
Međutim, razlika između zvaničnih tvrdnji i realne slike na terenu ostaje nedovoljno razjašnjena. U javnim obraćanjima retko se govori o kontinuitetu rada tih sistema, o periodima kada su isključeni zbog kvarova ili tehničkih problema, kao i o preciznim podacima o emisijama u danima kada je zagađenje najveće. Umesto konkretnih brojki, građanima se najčešće nude opšte formulacije o „napretku“ i „planovima“.
Najnoviji statistički podaci o kvalitetu vazduha dodatno komplikuju tu sliku. Prema međunarodnim bazama za praćenje zagađenja vazduha i godišnjim izveštajima, Srbija se i dalje nalazi među evropskim zemljama sa najvišim prosečnim koncentracijama PM2.5 čestica, višestruko iznad preporuka Svetske zdravstvene organizacije, koja godišnji prosek smatra bezbednim tek ispod 5 µg/m³ .
U Beogradu, Novom Sadu, Nišu, Kragujevcu, Pančevu, Valjevu i Užicu, merenja tokom grejne sezone redovno pokazuju koncentracije suspendovanih čestica koje ulaze u zone označene kao „nezdrave“, naročito za osetljive grupe stanovništva. U pojedinim gradovima, broj dana sa prekoračenim dnevnim limitima meri se desetinama tokom jedne zime .
Ovi podaci ukazuju na to da problem zagađenja u Srbiji nije lokalni incident, već sistemski izazov. Dok se investicije u filtere i ekološke sisteme najavljuju godinama, vazduh u mnogim gradovima ostaje loš, a odgovori na pitanja o efikasnosti postojećih tehnologija i odgovornosti za prekoračenja ostaju neprecizni.
U tom raskoraku između proizvedene struje i vazduha koji se diše, pitanje filtera u termoelektranama prestaje da bude tehničko. Ono postaje pitanje javnog zdravlja, transparentnosti i prioriteta — i ostaje otvoreno dok brojke na mernim stanicama govore glasnije od saopštenja.
Evropska unija propisala je da se do 2050. godine zatvore termoelektrane na ugalj.
MPM Original označava autorsku produkciju redakcije Music Pocket Magazina — priče nastale isključivo u okviru naše redakcije. To su tekstovi koji se ne preuzimaju, već nastaju od temelja: kroz istraživanje, intervjue, analize, terenski rad i kreativnu obradu tema iz muzike, filma, kulture i savremenog društva.
Svaki MPM Original nosi prepoznatljiv potpis našeg magazina i predstavlja sadržaj koji postoji samo kod nas. Za čitaoce, oznaka MPM Original znači da je pred njima autentična priča sa jedinstvenim kontekstom, oblikovana po najvišim MPM standardima.
