Autor: John-Paul Pryor / MPM

Slikar rođen u Belfastu, Jack Coulter, direktno prevodi zvuk u eksplozivne apstrakcije koje pokušavaju da prenesu u svet ishod jedne prilično retke senzorne anomalije. Rođen sa neurološkim stanjem sinestezija, Coulter ne samo da sluša muziku i slika kako ga ona čini da se oseća, već doživljava neurološko ukrštanje u kojem slušni podražaj izaziva intenzivnu vizuelnu hromatiku, gde jedan jednostavan akord može da se manifestuje kao nasilan potez cinobera, ili možda blaga izmaglica kobalt plave.

Na svojoj najnovijoj izložbi, With Every Light And With Every Song (Sa svakim svetlom i svakom pesmom), koja se održala u galeriji St James’s Gallery 8 u Londonu preko Winsor Birch, Coulter se vratio nakon trogodišnje pauze od javnosti sa dvadeset pet platana koja funkcionišu kao bojom natopljeni zvučni zapisi njegovog unutrašnjeg života. Ideja za izložbu potekla je iz zapažene saradnje sa Eltonom Džonom (Elton John), sa kojim je sarađivao na uživo slikanju pesme „Tiny Dancer“ u proleće ove godine — delo koje je na aukciji prikupilo četvrt miliona dolara za Elton John AIDS Foundation.

Coulterova metoda je izrazito visceralna: slika na podu, sipajući, grebući i razmazujući tečne akrilne boje po sirovom platnu, nikada ne dodirujući konvencionalni četkicu, vođen isključivo tempom i timbrom pesama koje sluša preko slušalica. Nastala platna stoga nisu toliko o samoizražavanju koliko o dokumentovanju — svojevrsnom kartografskom zapisu onoga što se dešava kada pesma „udari“ u nervni sistem. U ovom intervjuu za MPM govori nam o svojoj saradnji sa Eltonom Džonom i objašnjava zašto nikada nije očekivao da će njegova sinestezija postati njegova muza.

Zamah za vašu najnoviju izložbu direktno prati vaš hvaljeni nastup uživo sa ser Eltonom Džonom, gde ste u realnom vremenu naslikali „Tiny Dancer“. Kako je zajednička energija te konkretne saradnje uticala na kreativni pravac vaših najnovijih slika?

Sama saradnja je nešto što će uvek ostati sa mnom. Taj dan je bio magičan, i to za sve, ne samo za mene i Eltona. Osećao se toliko živim i autentičnim — dvoje umetnika koji rade zajedno, samo sa platnom i klavirom. Bila je to situacija na najvišem nivou, iako sam se prema njoj odnosio kao da sam kod kuće u svom ateljeu. Delo je bilo najvažnija stvar. Sama saradnja, i to što imam Eltonovu podršku od 2022. godine, zaista je podigla sve u pogledu mog pristupa radovima za ovu izložbu. Ironično, to je trebalo da me učini opreznijim prema sledećim radovima koje objavljujem, ali se desilo suprotno. Sada se osećam još slobodnije dok slikam.

Vaš rad neprimetno prelazi od ikona kao što su Elton, The Beatles i The Supremes do savremenih glasova poput Olivije Din (Olivia Dean). Da li primećujete izrazit neurološki kontrast između zvučnih tekstura starih, analognih pesama i oštre produkcije savremene digitalne muzike?

Zaista primećujem! Uvek idem dalje od samog slikanja pesme i želim da u delu ostavim male „uskršnje jaje“ detalje. A epohe poput starih pesama (za mene) obično imaju vremenski određeniju vizuelnu sliku, u neku ruku. To se prilično jasno vidi u delu „With Or Without You“, kao i u „Everybody Wants To Rule The World“. Postoji zvučno jasan zvuk i vizuelni prikaz, iako je duboko utemeljen u istoriji. Fizički natapam platno mastilima unapred, odražavajući istaknute aspekte pesme. Zatim radim preko toga. To radim za pesme koje imaju generacijski osećaj i koje moraju da odišu tom istorijom i dubinom. A za ljude koji dolaze na izložbu, nije bitno koliko imaju godina, odakle su ili ko su — nadam se da ima nešto za svakoga, i da uživaju.

Za vašu istorijsku saradnju sa London Chamber Orchestra, naslikali ste Mendelsonov (Felix Mendelssohn) Koncert za violinu u e-molu potpuno uživo. Kako je adrenalin publike uživo i strogi tempo orkestra promenio vaše fizičke poteze četkicom u poređenju sa vašim uobičajenim, samostalnim procesom u ateljeu?

Element izvođenja uživo imao je ogroman efekat — shvatio sam da volim da slikam uživo nakon toga. Promene i nepredvidivost zaista odražavaju način na koji radim. Osećao sam se zaista kao kod kuće, jer je to bio haotičan mir. Reagovao sam u realnom vremenu, uživo, dok inače uvek reagujem u realnom vremenu, ali sam. Postoji neposrednost u slikanju uživo koja delo zaista čini da izgleda i oseća se živim. To je trenutak uživo, vizuelizovan na platnu. Nisam radio na platnu ni pre ni posle. Bio je to samo taj trenutak. Isto je bilo i sa saradnjom sa Eltonom Džonom.

Napomenuli ste da ste kao dete odrastali prilično stidljivi i emotivni, i da su vas „muzika i slikanje spasili“. U tim ranim godinama u Belfastu, kako je slikanje funkcionisalo kao emotivno utočište ili mehanizam preživljavanja za obradu senzorne preopterećenosti?

Umetnost i muzika su mi zaista spasile život. Dale su mi sve. Uvek su bile sigurno mesto, mesto gde sam zaista mogao da osetim da sam svoj pravi ja. Bežao sam u umetnost u svakoj situaciji. To je bio moj svet, i još uvek jeste. Očigledno, sada imam publiku, ali tada, kada niko nije gledao, radio sam potpuno iste stvari. Senzorna preopterećenost bila je ogroman problem za mene, uglavnom na početku, u tinejdžerskim godinama i dvadesetim. Mislim, gledajući sada unazad, u audiovizuelnom smislu, istraživao sam svu tu novu teritoriju sa životom, slikanjem, muzikom i iskustvima. Sada sam dovoljno toga doživeo da znam kada će se senzorna preopterećenost pojaviti, i prepoznajem je. Iako to nije ni blizu onoga kako je nekada bilo. Čak su se i moje glavobolje značajno smanjile. Skoro je kao da sam štiklirao audiovizuelnu listu iskustava da bih stigao negde na sigurno.

Recite nam nešto o vašoj pokretačkoj snazi i vezi koju želite da ostvarite sa svojom publikom, i kako je vaša publika rasla…

Sve se to desilo veoma organski. Kada sam prvi put počeo da objavljujem slike na internetu, postojala je jedinstvena i prilično intenzivna reakcija, ali na veoma malom nivou. Zatim je jednostavno nastavilo da raste. Mislim da je postojao element viđenja nečeg novog, a ipak nekako poznatog, kroz apstrakciju, i takođe pomalo bizarnog i čudnog kroz element sinestezije. Osećam se apsolutno nadrealno i magično što je stiglo do ovog nivoa. To je nešto što nikada neću uzeti zdravo za gotovo. Ne mogu rečima da opišem osećanja i veze koje su izgrađene i podeljene sa mnom povodom mog rada.

Priredio Dalibor Stamenković

Dalibor Stamenković je glavni urednik MPM-a, freelance copywriter, digitalni kreator i dizajner. Zadužen je za održavanje i uređivanje svih članaka na sajtu. Bavi se prevodom, obradom i adaptacijom sadržaja za magazin, govori više stranih jezika i kreira marketing i sadržaj za društvene mreže MPM-a.

Posebno se posvećuje temama iz muzike, filma, kulture i lifestyle oblasti, koje uređuje kroz prepoznatljivu MPM estetiku.