Poslednji Dorćolski slovoslagači
Zamislite sobu u kojoj vreme teče drugačije. Nema zujanja računara, nema kliktanja miša. Čuje se samo tiho zveckanje metala slovo po slovo, red po red. To je radionica u kojoj još uvek žive olovna slova, a ljudi koji ih slažu zovu se slovoslagači.
Iako danas teško možemo da pronađemo firmu pod imenom „Dorćolski slovoslagači“, duh tog zanata još uvek opstaje u radionicama Fakulteta likovnih umetnosti, u školama grafike poput „Orfelina“ i u entuzijastima koji odbijaju da dozvole da ova veština potpuno nestane.
Kratka istorija slovoslaganja kod nas
Priča o srpskom štamparstvu počinje 1494. godine, kada je na Cetinju odštampan Oktoih prvoglasnik – prva knjiga na srpskom jeziku štampana ćirilicom. U to vreme, Turci su već porobili veći deo srpskih zemalja, a štamparstvo je postalo oružje za duhovni opstanak. Kao što jedan istoričar kaže, cilj je bio da se „u veri održe podanici Turaka“.
Prva beogradska štamparija osnovana je 1552. godine, a knez Miloš Obrenović je 1834. godine osnovao prvu školu za slovoslagače, slovolivce i tipomašiniste. Od tada pa sve do kraja 20. veka, slaganje olovnih slova bilo je jedan od ključnih zanata u svakoj ozbiljnijoj štampariji.
Od zanata do umetnosti
Danas, u svetu digitalne grafike i štampe koja se obavlja u deliću sekunde, rad sa olovnim slovima deluje kao putovanje kroz vreme. I upravo u tome leži njegova vrednost.
Na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu, Centar za grafiku i vizuelna istraživanja i dalje radi sa starom opremom. Studenti dolaze da uče zanat od starijih majstora, da osete težinu olovnog slova u ruci i da shvate koliko je nekada bilo potrebno vremena i strpljenja za ono što danas dobijemo pritiskom na dugme.
Kako jedan student opisuje, taj proces je „poetičan“ – drastično usporava tipografski rad na nekoliko sati i omogućava kritičko promišljanje savremenih digitalnih metoda.
Škola grafike „Orfelin“, koja deluje u Kući Đure Jakšića u Skadarskoj ulici, takođe čuva ovo nasleđe kroz devetomesečni program u kome polaznici uče linorez, bakropis, akvatintu i suvu iglu. Njihova misija je da sačuvaju veštinu ručnog rada, svesni da živimo u veku kompjuterske grafike i da je održavanje originalne ručne štampe „amane“ (zaveštanje) našeg doba.
Šta je ostalo od stare veštine?
Iako više nema komercijalne potrebe za ručnim slaganjem slova, ove radionice su postale nešto drugo – utočište za umetnike koji u sporosti i fizičkom radu pronalaze inspiraciju. Ove radionice su živi muzeji, svedoci vremena kada je zanat bio svakodnevica.
Jedna takva grafička radionica postoji i u Sićevu, kod Niša, gde se umetnici iz Srbije i inostranstva okupljaju svake godine da rade u tehnikama duboke i visoke štampe. Na raspolaganju im je grafička presa, cink, linoleum i kvalitetan grafički papir sve ono što je potrebno da se stvori umetničko delo na starinski način.
Zašto je to važno?
U vremenu kada sve postaje digitalno, brzo i lako zamenjivo, ove radionice podsećaju na nešto suštinski ljudsko – na strpljenje, na dodir, na vreme koje je potrebno uložiti da bi se stvorilo nešto što ima težinu, bukvalno i metaforički.
Zato, kada sledeći put ugledate knjigu štampanu na starinski način ili plakat rađen u tehnici visoke štampe, setite se da iza njega stoji neko ko je satima slagao slovo po slovo, ko je osećao olovo pod prstima i ko je svoj posao shvatao ne kao zanat, već kao umetnost.
Jer, kako kažu oni koji to još uvek rade to više nije zanat. U svetu digitalne grafike, to je spora, fizička i prefinjena vizuelna umetnost.
Dalibor Stamenković je glavni urednik MPM-a, freelance copywriter, digitalni kreator i dizajner. Zadužen je za održavanje i uređivanje svih članaka na sajtu. Bavi se prevodom, obradom i adaptacijom sadržaja za magazin, govori više stranih jezika i kreira marketing i sadržaj za društvene mreže MPM-a.
Posebno se posvećuje temama iz muzike, filma, kulture i lifestyle oblasti, koje uređuje kroz prepoznatljivu MPM estetiku.
