Konačno dočekasmo i to: slavna rok grupa Muse ima novi album, taktički plasiran poslednjih dana juna, taman pred letnje odmore. Fanovi sada mogu lagano da preslušavaju pesmu po pesmu i podsećaju se zašto je ova grupa poslednjih 20 godina u vrhu svetskih top‑lista.
Poslednja decenija u karijeri Muse deluje kao školski primer postepenog gubitka zamaha. Posle već izlizanih referenci na teatralni klasični rok na osrednjem albumu Drones, trio iz Tejnmuta isporučio je dva najslabija izdanja u svojoj karijeri. Simulation Theory iz 2018. bio je gotovo komično loš – mlitava kopija stadionskog popa osamdesetih, prepuna tobožnje eksperimentalnosti i opsesivne nostalgije za retro estetikom u maniru filma Tron. Ni njegov naslednik, Will Of The People, nije prošao mnogo bolje: bend je tada bez zadrške prepustio uzde svojim najekstremnijim impulsima, toliko da je sve počelo da liči na samoparodiju, a pesma „We Are Fucking Fucked“ ostala je jedan od najneprijatnijih padova u njihovoj diskografiji.
Teško je ne povući paralelu sa kasnom fazom karijere grupe Queen, kada su polako skliznuli u predvidivu i uspavljujuću prosečnost. Matt Bellamy je poslednjih godina u više navrata govorio o mlakom prijemu novijeg materijala među fanovima, pa je zato zanimljivo što njihov deseti album, The Wow! Signal, deluje kao direktan odgovor na te kritike.
Već od frenetičnog uvoda u album, pesme „The Dark Forest“, postaje jasno jedno: Muse nije zvučao ovako inspirisano i zabavno još od zlatnih dana albuma Black Holes & Revelations. Gromoglasna kombinacija podrhtavajućih sintisajzera i raskošnih gudača kulminira eksplozijom Bellamyjevih gitarskih „dive bomb“ efekata, monumentalnim horskim deonicama i fantastičnim, nezaustavljivim bubnjarskim prelazima Doma Howarda. Pravi vrhunac, međutim, stiže tek sa raskošnom centralnom numerom „Hexagons“, koja zvuči kao da Steven Wilson zajedno sa Pink Floydom posmatra svemir.
Ono što posebno prija jeste osećaj razigranosti u građenju pesama, nešto što je gotovo potpuno nestalo sa njihovih prethodnih izdanja. Dobar primer je „Shimmering Scars“, koja od melanholične klavirske balade prerasta u oštar alternativni rok kakav ih je krasio još na debitantskom albumu Showbiz.
„Cryogen“, sa svojim fantastičnim rifom koji se uporno vraća, neizbežno će biti poređen sa „Plug In Baby“, ali je zapravo muzički još uzbudljiviji. Pesma se završava gotovo haotičnim spojem panka i metala, uz moćnu bas deonicu Chrisa Wolstenholmea, dovoljno impresivnu da oprostite poneku baš nezgrapnu igru reči poput stiha: „Cryogen / I can never cry again“. Čak je i „Be With You“, naizgled jednostavna pesma, daleko slojevitija nego što deluje — počinje toplim zvukom orgulja, zatim je preuzimaju mehurići elektronike, da bi kulminirala emotivnim oslobađanjem kakvo biste pre očekivali od Sigur Rósa nego od Muse.
Iznenađenja takođe ne izostaju. Saradnja sa Ellie Goulding na pesmi „Hush“ verovatno nije bila ni na čijoj bingo karti za 2026. godinu, ali funkcioniše iznenađujuće dobro, spajajući blistavi europop sa jednim od najboljih refrena koje je bend napisao u poslednjih mnogo godina.
Album predstavlja izuzetno ubedljiv povratak u formu. Teški metal rifovi na „The Sickness In You & I“ i „Unravelling“ garantuju fanovima benda vrhunski provod. Dugo je delovalo da je Muse osuđen da se vrti u začaranom krugu, nesposoban da ponovo uhvati iskru koja ga je nekada činila jednim od najuzbudljivijih rok bendova svoje generacije. The Wow! Signal ne samo da prekida taj višegodišnji ciklus, već uliva ozbiljnu nadu da najbolje tek dolazi.
