Postoje ljudi koji nikada nisu jurili slavu, a iza sebe su ostavili stihove koji su postali deo našeg kolektivnog disanja. Duško Trifunović je bio jedan od njih. Dok su Goran Bregović i Željko Bebek u londonskom studiju snimali „Pristao sam, biću sve što hoće“ i „Šta bi dao da si na mom mjestu“, producent ih je upitao ko im piše tako dobre tekstove. „Neki čika Duško“, odgovorili su. „Da je on ovde, pola Londona bilo bi njegovo“, čuo se komentar. Ali čika Duško nikada nije živeo u Londonu, niti se obogatio od svojih stihova. Njegovo carstvo bilo je u jeziku, ne u valuti.

Sin Petre i Vasa Trifunovića iz Sijekovca, sela nadomak Bosanskog Broda, prvi stih napisao je sa 22 godine, a sa 24 objavio prvu zbirku. Pre toga učio je bravarski zanat, završio šumarsku školu i radio u fabrici vagona. Poezija je došla iz života, ne iz privilegije. Tek kada su mu pesme počele da se objavljuju, upisao je studije književnosti. Njegova biografija nije bila romantična, ali je bila čvrsta — od čelika i tišine.

Koliko puta smo pevali „Glavo luda“, „Malo pojačaj radio“, „Rijeka suza i na njoj lađa“, „Da mi nije ove moje tuge“, „Ljubomora“, „Srce je čudna zvijerka“, „Bluz za moju bivšu dragu“, „Ima neka tajna veza“, „Milicija trenira strogoću“ ili „Šta bi dao da si na mom mjestu“, a da nismo pomislili na čoveka koji ih je napisao? Njegovi stihovi su živeli kroz druge glasove, a on je ostajao po strani, tih i postojan.

„Ima neka tajna veza“ nastala je iz priče o zatvorskom čuvaru koji je godinama delio prostor sa ljudima iza rešetaka. „Šta bi dao da si na mom mjestu“ rodila se iz jednog trenutka u Park kafani, kada je posmatrao Željka Bebeka — mršavog, sa tankim nogama i velikom, natapiranom frizurom. Video je kako ga neki ne vole, ali mu se svi dive. Otišao je kući i napisao pesmu. Tako je radio. Gledao je ljude i pretvarao ih u stihove.

Kada je iz Sarajeva, grada koji je znao njegovo ime, stigao u Novi Sad kao izbeglica, nije tražio ništa. Šetao je Dunavskom ulicom uzdignute glave. Spavao je u vozu, od Novog Sada do Bara i nazad, jer nije imao gde. Ujutru bi kupio komad hleba i riblju konzervu, umio se na moru i vratio se prvim vozom. U knjižari „Prometej“ grejao se i čuvao torbu — jedinu imovinu. Na pitanje gde je proveo noć, odgovarao bi da je bio kod „zgodne prijateljice“. Nije želeo da ljudi znaju da nema gde da spava. Bio je pesnik koji je još 1960. dobio „Brankovu nagradu“. Imao je dostojanstvo koje nije želeo da izneveri.

Za Davorina Popovića i Indekse napisao je „Ti si mi bila u svemu naj, naj, naj“, a sa „Pristao sam, biću sve što hoće“ ostavio nam je možda i najličniji zapis o kompromisu, ljubavi i životu. Duško Trifunović nije bio čovek spektakla. Bio je čovek reči. I u tim rečima, i danas, ima neka tajna veza.

Duško je preminuo 28. januara 2006. godine u Novom Sadu, u 72. godini života. Vest je prošla tiše nego što bi to zaslužili stihovi koje je ostavio iza sebe. Nije bilo spektakla, nije bilo pompe , samo svest da je otišao pesnik čije su reči oblikovale emocije generacija.

Sahranjen je na Gradskom groblju u Novom Sadu, gradu u kojem je proveo poslednje godine, dostojanstveno i povučeno.

MPM

MPM Original označava autorsku produkciju redakcije Music Pocket Magazina — priče nastale isključivo u okviru naše redakcije. To su tekstovi koji se ne preuzimaju, već nastaju od temelja: kroz istraživanje, intervjue, analize, terenski rad i kreativnu obradu tema iz muzike, filma, kulture i savremenog društva.

Svaki MPM Original nosi prepoznatljiv potpis našeg magazina i predstavlja sadržaj koji postoji samo kod nas. Za čitaoce, oznaka MPM Original znači da je pred njima autentična priča sa jedinstvenim kontekstom, oblikovana po najvišim MPM standardima.