Neki koncerti se pamte po produkciji. Ovaj se pamti po čoveku. Januara 1985, Hala Pinki u Zemunu ugostila je gitaristu koji nije imao menadžera, nije imao imidž i nije imao novu ploču za promovisanje. Imao je samo izgrebanu Fender Stratocaster i to je bilo dovoljno za skoro tri i po sata muzike.
Rori Galager (Rory Gallagher) stigao je u Beograd 17. januara 1985. u okviru jugoslovenske turneje koja je obuhvatila Ljubljanu, Zagreb, Beograd, Novi Sad i Sarajevo. Bio je to period kada su veliki svetski izvođači retko zalazili u ovaj deo Evrope. Svaki takav koncert nosio je posebnu težinu ne samo muzičku, već i onu drugu, teže opisanu, koja ima veze sa osećajem da je nešto važno stiglo upravo ovde, upravo za vas.
Ono što je ostalo nisu novinske recenzije ostala su samo svedočanstva. Publika koja je te večeri bila u Zemunu opisuje nastup kao jedan od najboljih ikada viđenih u Hali Pinki. Galager je svirao bez prekida, bez spektakla, bez velike produkcije. Samo bend iza njega Džeri MekAvoj (Gerry McAvoy), Brendan O’Nil (Brendan O’Neill) i Mark Feltam (Mark Feltham) i gitara koja je izgledala kao da je preživela sve ratove dvadesetog veka, a zvučala je bolje nego ijedna nova. Recenzije ovog nastupa, nismo uspeli da nađemo osim komentara na društvenim mrežama.
„Sve što zaista želim je da sviram — to je jedino što je važno. Nikad nisam pokušavao da gradim imidž. Sve je bilo na instinktu. Flanelska košulja i farmerke — to su odeća koju nosim. Kad bih nosio nešto drugo na bini, ne bih se osećao prijatno.“
Kontekst tog nastupa ima svoju težinu. Još 1972. čitaoci britanskog Melody Makera (Melody Maker) proglasili su Galagera gitaristom godine ispred Erika Kleptona. U trenutku kada je Klepton bio bog, biti iznad njega nije bila mala stvar. Tokom karijere odsvirao je više od 2.000 koncerata, ali nikad nije gradio imidž rok zvezde. Dok su drugi birali sigurnija i profitabilnija tržišta, Galaher je nastavljao da svira pred publikom koja je živela daleko od glavnih svetskih koncertnih ruta i ta odluka nije bila slučajna. Bila je karakter.
Danas postoje sačuvane fotografije i snimci sa beogradskog nastupa. Fanovi ih i dalje razmenjuju kao dragocen dokument jednog vremena ne zbog kvaliteta snimka, već zbog onoga što se na njemu vidi: čovek koji svira kao da ne postoji ništa drugo osim muzike i publike ispred njega. Više od četiri decenije kasnije, ti snimci kruže, a uzbuđenje kojim se o tom januarskom večeru govori nije se smanjilo.
Nije ostao upamćen po ekranima, svetlima ni marketinškoj mašineriji. Ostao je upamćen po tome što je izašao pred punu halu i pokazao nešto što se teško objašnjava ali lako prepoznaje. Za mnoge koji su te noći bili u Zemunu, to nije bio samo koncert. To je bila potvrda da neka muzika dolazi s mesta odakle se ne može lažirati.
Za sam kraj, snimci sa beogradskog nastupa i dalje postoje, zrnati, nepotpuni, ali živi. Ako nikad niste čuli Rorija Galagera kako svira, ovo je pravo mesto da počnete. Ako jeste, znate već šta vas čeka.
Poslušajte snimak koncerta i sudite sam.
MPM Original označava autorsku produkciju redakcije Music Pocket Magazina — priče nastale isključivo u okviru naše redakcije. To su tekstovi koji se ne preuzimaju, već nastaju od temelja: kroz istraživanje, intervjue, analize, terenski rad i kreativnu obradu tema iz muzike, filma, kulture i savremenog društva.
Svaki MPM Original nosi prepoznatljiv potpis našeg magazina i predstavlja sadržaj koji postoji samo kod nas. Za čitaoce, oznaka MPM Original znači da je pred njima autentična priča sa jedinstvenim kontekstom, oblikovana po najvišim MPM standardima.
