Dejvid Bouvi (rođen 8. januara 1947. u Londonu, Engleska — preminuo 10. januara 2016. u Njujorku, SAD) bio je britanski pevač, tekstopisac i glumac, najistaknutiji tokom sedamdesetih godina 20. veka, a najpoznatiji po stalnim promenama identiteta, persona i muzičkih žanrova. Tokom karijere koja je trajala gotovo pet decenija, snimio je čak 26 studijskih albuma, potvrdivši status jednog od najplodnijih i najsvestranijih autora u istoriji popularne muzike.
Nazvati Bouvija „prelaznom figurom“ u istoriji roka manje je vrednosni sud, a više opis njegovog zadatka. Svaki prostor koji je zauzeo nalazio se na prelomnoj tački, i upravo tu se osećao najviše kao kod kuće — svakako ne u skromnom londonskom predgrađu u kojem je odrastao, suprotnom glamuru koji je kasnije obeležio njegov život. Iako je često delovao kao „veliki umetnik“ zaveden mogućnostima rokenrola, u suštini je bio roker koji je umetničku ambiciju koristio kao najfunkcionalniji oblik izraza. Njegova radoznalost bila je široka: divio se Entoniju Njujliju i Žaku Brelu, a mim je učio kod Lindzija Kempa.
RANA KARIJERA I RAZVOJ
Tokom mod-ere šezdesetih godina, Bouvi je predvodio nekoliko bendova, iz kojih je — nakon što je promenio ime kako ne bi bio pomešan sa Dejvidom Džonsom iz grupe The Monkees — izašao kao solo kantautor. Singl „Space Oddity“, inspirisan naučnom fantastikom, označio je pravi početak njegove karijere i dospeo u britanski Top 10 1969. godine. Iako je njegovo objavljivanje vešto tempirano sa misijom Apolo 11, pesma je tek godinama kasnije postala standard na američkim radio-stanicama.
Prvi zaista značajan album, The Man Who Sold the World (1970), bio je proročki spoj folka, art-roka i hevi metala, kojim je Bouvi napustio raniji akustični izraz i zakoračio u tvrđi, mračniji zvuk. Sa albumom Hunky Dory (1971) formulisao je postmodernu ideju da se stalna promena — kameleonska sposobnost menjanja identiteta i stila — može predstaviti kao stabilan identitet sam po sebi.
SEDAMDESETE I ZLATNA FAZA
Bouvi je istovremeno delovao razigrano i zloslutno, a njegov pristup samoprezentaciji savršeno je odgovarao sedamdesetim godinama — deceniji koja je postala njegov zaštitni znak. Nakon sloma kontrakulture i neuspeha njenih utopijskih obećanja, Bouvi je osmislio niz grandioznih, nervoznih pastiča koji su utopiju prizivali kroz prikaz njenog paklenog suprotnika. Taj niz započinje konceptualnim albumom The Rise and Fall of Ziggy Stardust and the Spiders from Mars (1972), fantazijom o rokenrol mučeniku.
Prateći duh vremena gotovo opsesivno, objavio je distopijski Diamond Dogs (1974) i diskoromantični Young Americans (1975) u razmaku kraćem od godinu dana. U tom periodu postao je i prvi veliki roker koji je javno priznanje biseksualnosti pretvorio u promišljen karijerni potez — kao i prvi koji je, nekoliko godina kasnije, procenio da su se vremena dovoljno promenila da bi povlačenje te izjave bilo jednako pragmatično. Sve to, međutim, ostavilo je dubok lični trag.
AVANGARDA I UTICAJ
Do 1977. godine Bouvi se povlači iz mejnstrima i okreće avangardnoj svedenosti albuma Low, nastalog u saradnji sa Brajanom Inom. Ino je bio jedan od nekoliko ključnih saradnika koje je Bouvi umeo da iskoristi u pravom trenutku — poput gitarista Mika Ronsona i Karlosa Alomara, ili producenta Najla Rodžersa, koji mu je pomogao da ostvari veliki hit sa albumom Let’s Dance (1983).
Kao muzička dela, Low, “Heroes” (1977) i Lodger (1979) pokazali su se kao Bouvijevi najuticajniji i najdugotrajniji radovi, postavši osnova za kasnije generacije tehno-roka i alternativne muzike. Iako su označili kraj njegovog presudnog uticaja na masovnu publiku, komercijalni uspeh nije izostao.
REPREZENTATIVNA DELA
- The Man Who Sold the World (1970)
- Hunky Dory (1971)
- The Rise and Fall of Ziggy Stardust and the Spiders from Mars (1972)
- Aladdin Sane (1973)
- Diamond Dogs (1974)
- Young Americans (1975)
- Station to Station (1976)
- Low (1977)
- “Heroes” (1977)
- Lodger (1979)
- Let’s Dance (1983)
- The Next Day (2013)
- Blackstar (2016)
Tokom osamdesetih godina, uprkos snažnoj umetničkoj odlučnosti albuma Scary Monsters (1980) i podjednako impresivnoj komercijalnoj proračunatosti albuma Let’s Dance (1983), koji je iznedrio tri hita u američkom Top 20, Bouvijev rad postajao je postepeno sve trivijalniji. Paralelno sa glumačkom karijerom koja, uprkos upečatljivom debiju u filmu The Man Who Fell to Earth (Čovek koji je pao na Zemlju, 1976) Nikolasa Roga, nikada nije u potpunosti zaživela, njegovi kasniji albumi oscilirali su između pokušaja komercijalnih poteza za koje se činilo da više nema pravu strast (Never Let Me Down, 1987) i navodnih umetničkih izjava u kojima je izgubio nekadašnju pronicljivost (Outside, 1995).
Kasnija karijera
Bouvijevi kasniji albumi, uključujući Hours… (1999), Heathen (2002) i Reality (2003), doneli su zreliji izraz, u kojem su se rock elementi stapali sa elektronskim i orkestarskim momentima, uz promišljenije, introspektivno pisanje pesama. Posebno je album Heathen naišao na izuzetno povoljan prijem kritike i često se smatra početkom njegovog kreativnog povratka.
Turneja Reality Tour (2003–2004) bila je njegova poslednja velika svetska turneja i dobila je izuzetne kritike, ali je prerano prekinuta nakon što je Bouvi doživeo srčani udar na bini 2004. godine. Nakon tog događaja, gotovo u potpunosti se povukao iz javnog života.
Gotovo deceniju kasnije, Bouvi se iznenada vratio albumom The Next Day (2013), zbirkom sigurnih, uglavnom direktnih rok pesama. Njegov poslednji album, Blackstar (2016), prožet džez uticajima i egzistencijalnom potragom, objavljen je samo dva dana pre njegove smrti od raka. Album se danas smatra remek-delom i nagrađen je brojnim posthumnim priznanjima, uključujući četiri Gremi nagrade (2017) i Brit nagradu (2017).
Izvor: Britanika, obrada MPM
MPM Original označava autorsku produkciju redakcije Music Pocket Magazina — priče nastale isključivo u okviru naše redakcije. To su tekstovi koji se ne preuzimaju, već nastaju od temelja: kroz istraživanje, intervjue, analize, terenski rad i kreativnu obradu tema iz muzike, filma, kulture i savremenog društva.
Svaki MPM Original nosi prepoznatljiv potpis našeg magazina i predstavlja sadržaj koji postoji samo kod nas. Za čitaoce, oznaka MPM Original znači da je pred njima autentična priča sa jedinstvenim kontekstom, oblikovana po najvišim MPM standardima.
