Gitarski solo nije puko pokazivanje veštine. To je trenutak kada instrument preuzima ulogu pripovedača, kada gitarista vodi slušaoce kroz priču bez ijedne izgovorene reči. Najznačajniji solo trenuci u istoriji rock muzike postali su stubovi žanra i dokaz da zvuk žica može biti jednako snažan kao ljudski glas. U nastavku je izbor pesama čiji su solo trenuci oblikovali tok savremene muzike.

„Stairway to Heaven“ – Led Zeppelin (Led Zeppelin IV, 8. novembar 1971)

Gitarski solo koji je Džimi Pejdž (Jimmy Page) izgradio na albumu Led Zeppelin IV i dalje se smatra referentnom tačkom rock gitarizma. Sniman je u Island Studios u Londonu, a Page ga je delom improvizovao, oslanjajući se na modalni pristup i Les Paul → Marshall kombinaciju. Solo je mešavina bluz fraziranja, britanske psihedelije i dinamičkog crescenda.

„Comfortably Numb“ – Pink Floyd (The Wall, 30. novembar 1979 / singl 23. jun 1980)

Dejvid Gilmor (David Gilmour) snimio je solo na dva različita načina: u studijskoj verziji i u filmskoj adaptaciji Pink Floyd – The Wall. Njegov ton oblikovali su Hiwatt pojačala i Big Muff efekat, dok je produkciju vodio Rodžer Voters. Solo često zauzima prvo mesto na listama najemotivnijih gitarskih interpretacija svih vremena.

„Eruption“ – Van Halen (Van Halen, 10. februar 1978)

Virtuozni solo koji je Edi Van Hejlen (Eddie Van Halen) zabeležio promenio je razumevanje gitare zauvek. Pesma je snimljena u Sunset Sound Recorders studiju u Los Anđelesu. U njoj je prvi put širokoj publici predstavio tapping tehniku, kasnije nezaobilaznu u hard rocku i heavy metalu. Traje samo 1:42, ali se smatra jednim od najuticajnijih instrumentalnih gitarskih zapisa.

„Free Bird“ – Lynyrd Skynyrd (Pronounced ‘Lĕh-‘nérd ‘Skin-‘nérd, 13. avgust 1973 / singl novembar 1974)

Završni solo koji zajednički izvode Alen Kolins (Allen Collins) i Geri Rosington (Gary Rossington) traje više od četiri minuta, što ga čini jednim od najpoznatijih extended guitar solo momenata u southern rock istoriji. Live verzije često prelaze i deset minuta, a publika pesmu tradicionalno dočekuje uz povike: „Play Free Bird!“

„Hotel California“ – Eagles (Hotel California, 8. decembar 1976 / singl 22. februar 1977)

Solo dijalog koji vode Don Felder (Don Felder) i Džo Volš (Joe Walsh) zasniva se na harmonijskom progresu u H-mol tonalitetu, dok se završnica razvija kao dvoglasna gitarska fuga. Ova pesma sa istoimenog albuma Hotel California ostala je simbol zapadnokalifornijske rock estetike.

„All Along the Watchtower“ – The Jimi Hendrix Experience (Electric Ladyland, 2. septembar 1968)

Iako je original napisao Bob Dilan, Džimi Hendriks (Jimi Hendrix) je ovom verzijom zauvek preuzeo pesmu u kolektivnoj svesti publike. Snimana je u Londonu i Njujorku, a Hendriks je koristio slojevito overdubbing snimanje. Njegov pristup efektima — Fuzz Face, Uni-Vibe, wah-wah — redefinisao je mogućnosti psihodeličnog zvuka.

„Sweet Child o’ Mine“ – Guns N’ Roses (Appetite for Destruction, 21. jul 1987 / singl 3. jun 1988)

Prepoznatljiv solo Sleša (Slash) odlikuje se kombinacijom blues fraza i LA hard rock tona. Sniman je u Rumbo Recorders studiju, koristeći Les Paul Standard i Marshall pojačalo. Solo je kasnije postao jedan od najizvođenijih na gitarističkim takmičenjima i školama moderne gitare.

„Sultans of Swing“ – Dire Straits (Dire Straits, 9. jun 1978 / singl 19. maj 1978)

Mark Nofler (Mark Knopfler) svira prstima bez trzalice, što stvara unikatan, čist i artikulisan ton. Iako je solo u studijskoj verziji izuzetan, mnogi gitaristi smatraju vrhuncem live interpretaciju sa koncerta Alchemy: Dire Straits Live (1984), gde je solo proširen i tehnički kompleksniji.

„Still Got the Blues“ – Gary Moore (Still Got the Blues, 26. mart 1990)

Solo Geri Mura (Gary Moore) spaja britanski bluz sa evropskom liričnošću. Sniman je na gitari Gibson Les Paul Standard (’59 reissue), uz upečatljiv sustain i emotivno oblikovane fraze. Ovaj solo i danas se navodi kao primer istinskog blues izraza.

10. „While My Guitar Gently Weeps“ – The Beatles (album The Beatles, tzv. White Album, 22. novembar 1968)

Solo koji je upisan u istoriju kao jedan od najemotivnijih trenutaka Beatles kataloga. Iako zvanično nije bio član benda, Erik Klepton je George Harrisonov lični izbor za ovu numeru, jer je Harrison smatrao da pesma zahteva glas gitare koji „stvarno ume da plače“. Solo nije brz, nije tehnički agresivan, ali je pun vibrata, fluidnosti i bola — upravo onoga što je Harrison želeo da kaže o ljudskom nerazumevanju i duhovnoj otuđenosti.