Piše: Ivana Đukić
Stigao je novi filmski hit u bioskopima kod nas i duž cele bivše Jugoslavije, a nije Holivud: srpsko-hrvatsko ostvarenje „Svadba“ prema scenariji i u režiji Igora Šeregija.
Chatgpt ga opisuje kao „novu balkansku romantičnu komediju“, u bioskopima je najavljen kao “priča o dve porodice čiji odnos stalno pleše između tople porodične priče i međunarodnog incidenta”. A nama se čini da sve zavisi koga pitate. Tako se u Hrvatskoj javnost podigla smatrajući da su Hrvati prikazani gore nego Srbi. Zvanično, u komšiluku ga je za svega šest dana pogledalo 200.000 ljudi. S druge strane, u Srbiji je izostala ta vrsta reakcije, bar ako je sudeći po društvenim mrežama, a u Srbiji je imao 130.000 gledalaca u samo četiri dana.
Očekivalo se da će film već svojom stalno kontroverznom tematikom braka između Hrvatice i Srbina izazvati pažnju javnosti. Međutim, kad se tu još na početku upletu i političko-korupcionaški međunarodni dilovi naspram potencijalnog sukoba, dobijete napetu publiku u išćekivanju katarze. Iako svi znaju kako će se završiti i nema neizvesnog kraja, sve vreme postoji ona napetost u publici koja se pita da li će neko preći crvenu liniju, sa ma koje strane. Naravno, svako u odnosu na svoje filtere.
Od starta je bilo jasno da ekipa koju čine Dragan Bjelogrlić, Vesna Trivalić, Rene Bitorajac, Linda Begonja, Jelisaveta Seka Sablić, Srđan Žika Todorović, Marko Grabež, neće igrati u nekom kič filmu. Ipak, tematika braka među decom dve nekad zavađene YU republike, još najavljena kao komedija, mogla je da navede na potencijalno usiljeni humor. Najavljena Anđelka Stević Žugić, Roko Sikavica i drugi predstavnici mlađe generacije regiona navodili su na još jednu od “vox populi” priča namenjenu da “svima bude smešna“.
Mogla je „Svadba“ da navede i na poigravanje stereotipima kome se samo “seljačine” smeju. Međutim, iako u publici Dvorane Doma sindikata (današnje Mts Dvorane) nije primećeno prisustvo “seljačina”, bilo je scena u kojima se publika smeje. Više se smeška, jer se verovatno učitava u brojne situacije … na sopstveni i na tuđ račun. Na račun Srba i Hrvata, bez pitanja ko je ko.
Muzika u filmu je posebna priča. Jasno je da je potpuna parodija na muzičke trendove na ovim prostorima, pa tako je film protkan muzikom fiktivnog benda “Težak život”. ali i pevačice koja izvodi pesmu “Zmija”. Obe su već uveliko na Youtube-u i, uprkos prognozama, izgleda postaju hitovi.
Film posle koga imaš onaj osećaj Jugovića koji pobeđuju sve te neke sile prošlosti. Nadasve, samozadovoljstvo time što kad se film bude prevodio za strance, ovima pola toga neće biti jasno. I to je osećaj koji duboko zadržiš i nemaš potrebu da ga opisuješ i pravdaš nekim tamo strancima. Naprotiv, Balkan i YU osetiš kao lični prostor u kom si dobro.
I tako je Beograd ovog vikenda puklo jugoslovenstvo sa svih strana. Imali smo sasvim nepovezane događaje inspirisane Jugoslavijom.
U Zappa barci bila je svirka benda “Lutke na koncu” (30. januara), koji svira pesme čuvenih pulskih pankera “KUD Idijoti”. Na platnu (bivšeg) Doma sindikata smo imali “Svadbu”. I tako, bez da je iko insistirao, tražio, ili se bunio. Samo se tako pojavi ta Jugoslavija, prožme sve. Pa se opet povuče. Do nekog sledećeg povoda.
Ivan Makragić je dramaturg, novinar i kreativni autor rođen u Beogradu, snažno vezan za umetnost, kulturu i medije. Njegova raznovrsna karijera obuhvata radio, televiziju, film, pozorište i digitalne platforme. Pisao je za TANJUG i brojne domaće i regionalne medije, a danas radi kao corporate i content writer u kompaniji Zepter International.
Kao autor neguje stil koji spaja stručnost, kulturološku osetljivost i toplinu pripovedanja. Piše o filmu, muzici, pozorištu, televiziji i pop kulturi, stvarajući tekstove koji povezuju znanje, iskustvo i emotivnu dubinu.
