Preminula je Olivera Katarina, jedna od najznačajnijih glumica i pevačica sa prostora bivše Jugoslavije, u 87. godini života, nakon kraće bolesti, vest je saopštila njena porodica. Podaci o komemoraciji i sahrani biće naknadno objavljeni.
Rođena kao Olivera Petrović 5. marta 1940. godine u Beogradu, detinjstvo je provela između Beograda, Dobanovaca i Valjeva, pokazujući još kao devojčica izraženo interesovanje za umetnost — pohađala je časove klavira i baleta, a deo mladosti provela je u Parizu, usavršavajući francuski jezik. Umetničko ime „Katarina“ dodala je svom imenu tek kasnije, u znak sećanja na preminulu majku; tokom života bila je poznata i pod prezimenima Vučo i Šakić, iz ranijih brakova.
Iza sebe je ostavila neobičan put do glume, najpre je završila Pravni fakultet, a tek potom upisala Akademiju za pozorište, film, radio i televiziju u Beogradu, u klasi profesorke Ognjenke Milićević, zajedno sa Petrom Kraljem, Milenom Dravić, Stanislavom Pešić i Brankom Zorić. Stalni angažman u Narodnom pozorištu dobila je 1962. godine, ulogom u predstavi „Koštana“. Filmsku karijeru započela je 1964. filmovima „Dobra kob“ i „Put oko sveta“, nakon čega su usledili „Roj“, „San“ i „Ponedeljak ili utorak“.
Svetsku slavu donela joj je uloga kafanske pevačice Lenče u filmu „Skupljači perja“ Aleksandra Saše Petrovića iz 1967. godine — ostvarenju koje je osvojilo Veliku nagradu žirija na Filmskom festivalu u Kanu i bilo nominovano za Zlatnu palmu i Oskara za najbolji strani film. Njeno izvođenje pesme „Đelem, đelem“ u filmu postalo je zaštitni znak čitave njene karijere — numera koja je, kako je kasnije sama isticala, postala hit ne samo u Jugoslaviji već širom Evrope, i koja ju je, kako je govorila, dovela do pariske „Olimpije“, do Kana, i do saradnje sa kompanijom „Philips“. Uspeh filma otvorio joj je vrata evropske kinematografije — glumila je u ostvarenjima poput „Planina gneva“, „Uzrok smrti ne pominjati“, „Gospođa doktor“, „Znak đavola“, „Derviš i smrt“ i „Goja“ (za koji je nagrađena na festivalima u Moskvi i Veneciji), a poslednju ulogu ostvarila je 2008. godine u filmu „Čarlston za Ognjenku“.
Muzička karijera bila je podjednako impresivna: snimila je 22 singla i deset albuma, pevajući izvornu narodnu, romsku muziku, romanse i šansone na više jezika. Održala je čak 72 uzastopna koncerta u čuvenoj pariskoj „Olimpiji“ — podvig kojim se retko koji svetski izvođač može pohvaliti — i dva puta zatvorila Kanski filmski festival, jednom čak u društvu Nane Muskuri i Dajan Vorvik. Tadašnja evropska štampa poredila je njenu pojavu sa Brižit Bardo, a čuveni francuski kompozitor Šarl Dimon, autor nekih od najvećih šansona Edit Pjaf, prepoznao je njen talenat i ponudio joj saradnju. Svojom lepotom i harizmom, prema pisanju medija, oduševila je i slikara Salvadora Dalija.
Katarina se ostvarila i kao spisateljica, objavivši memoarsku prozu „Aristokratsko stopalo“ i zbirku poezije „Beli badnjaci“. Za svoj rad dobila je i najviše priznanje Jugoslovenske kinoteke, Zlatni pečat (2017), kao i Nušićevu nagradu za životno delo (2020). Godine 2017, povodom pedesetogodišnjice „Skupljača perja“, ponovo je prošetala crvenim tepihom u Kanu, gde je, kako je tada rekla, osećala i radost i tugu — sećajući se prijatelja i saradnika kojih više nije bilo, glumaca Bate Živojinovića i Bekima Fehmiua, i rediteljke Gordane Jovanović, kojima je posvetila svoj nastup. Poslednje velike koncerte održala je u Sava centru 2013. i u Domu sindikata 2018. godine.
Vest o njenoj smrti izazvala je reakcije javnosti, uključujući i saučešće predsednika Srbije Aleksandra Vučića, koji ju je opisao kao „autentičnu i harizmatičnu divu, čiji su stil glume i jedinstven glas prevazišli granice ovih prostora i proneli slavu srpske kulture širom sveta“.
Olivera Katarina ostaje upamćena kao umetnica koja je, u vremenu kada je to bilo izuzetno retko, uspela da jugoslovensku kulturu iznese na najveće svetske scene, glumica, pevačica i spisateljica čiji glas, kako u pesmi „Đelem, đelem“ tako i na filmu, generacije neće prestati da prepoznaju.
