Godinama se smatralo da je Parkinsonova bolest pre svega genetski poremećaj, sudbina zapisana u ćelijama ljudi koji nose određene mutacije. Međutim, broj obolelih širom sveta dramatično raste, i to prebrzo da bi genetika bila jedini uzrok. Taj rast prati i sve glasnija naučna hipoteza: možda nije presudno šta se nalazi u našim genima, već šta se nalazi u vodi koju pijemo i sredini u kojoj živimo.
Prvi veliki pomak ka toj ideji dogodio se 1980-ih, kada je nekoliko mladih ljudi u Kaliforniji, nakon što su konzumirali nečistu sintetičku drogu, preko noći razvilo simptome koji su bili identični Parkinsonovoj bolesti. Krivac je bila hemikalija MPTP, supstanca koja je uništila ključne dopaminske neurone u njihovim mozgovima. To je bio dramatičan dokaz da toksini iz okoline mogu da izazovu neurodegeneraciju — dokaz toliko jasan da su naučnici MPTP počeli da koriste kao model Parkinsonove bolesti u laboratorijskim istraživanjima.
Ovaj događaj otvorio je vrata širem preispitivanju uloge hemikalija u okruženju. Posebno se istakla jedna priča: slučaj američke vojne baze Camp Lejeune, u kojoj su ljudi decenijama pili vodu zagađenu industrijskim rastvaračem trihloretilenom (TCE). Velika epidemiološka studija otkrila je da su vojnici i porodice izložene toj vodi imali čak 70% veći rizik od Parkinsonove bolesti u odnosu na referentnu populaciju. Još važnije — laboratorijski eksperimenti potvrdili su da dugotrajna izloženost TCE-u dovodi do istih neuroloških oštećenja kakva vidimo kod Parkinsona.
Istovremeno, snažnu uzbunu izazvala je i grupa pesticida koji se koriste širom sveta. Herbicid paraquat, kao i ziram i maneb, pojavljuju se u nizu studija koje dosledno povezuju njihovu upotrebu sa povećanim rizikom od Parkinsona — katkad i dvostrukim u odnosu na neizložene populacije. Paraquat je zabranjen u desetinama zemalja, ali u nekim državama i dalje postoji u širokoj upotrebi, zbog čega se vodi veliki broj sudskih postupaka. Naučnici, međutim, ističu da upravo ovakvi hemijski agensi mogu biti “tihi okidači” bolesti, kumulativno delujući tokom godina ili decenija.
Jedan od najjačih argumenata protiv isključivo genetskog objašnjenja dolazi iz studija blizanaca. Da je bolest pre svega nasledna, očekivalo bi se da će jednojajčani blizanci — koji dele gotovo identičan genetski kod — obolevati znatno češće zajedno nego dvojajčani. Ipak, to se ne dešava. Stope oboljevanja su slične, što uporno ukazuje na to da spoljašnje sredine, a ne samo geni, određuju ko će razviti bolest.
Zbog svega ovoga jača nova naučna paradigma: umesto da se fokusiramo na genom, možda moramo da mapiramo ono što naučnici nazivaju “ekspozomom” — celokupno životno izlaganje hemikalijama, toksinima, pesticidima, rastvaračima i zagađivačima. Ako je genom karta naših predispozicija, ekspozom je spisak svega nasilnog što prolazi kroz naša tela. I upravo tamo, sve je izvesnije, krije se veliki deo odgovora na pitanje zašto Parkinson postaje jedna od najbrže rastućih neuroloških bolesti modernog doba.
Ova promena perspektive ima ogromne praktične posledice. Ako su hemikalije u vodi, vazduhu i zemljištu važan faktor u razvoju Parkinsonove bolesti, onda se prevencija pomera iz domena genetike u domen javnog zdravlja. Uklanjanje industrijskih rastvarača, stroža regulacija pesticida, kontrola vodovodnih sistema i praćenje zagađenih područja mogli bi, prema procenama nekih istraživača, da spreče veliki deo budućih slučajeva bolesti. To ne rešava problem preko noći, ali menja pravila igre.
Parkinsonova bolest nije jednostavna i nikada neće biti objašnjena jednim uzrokom. Ali sve je jasnije da je priča mnogo šira od naslednih mutacija. U toj široj priči, voda koju pijemo, proizvodi koje koristimo i hemikalije kojima smo izloženi možda igraju daleko veću ulogu nego što je medicina decenijama pretpostavljala. Ako ovu hipotezu shvatimo ozbiljno i ako se mere zaštite uvedu na vreme, pred nama je mogućnost da buduće generacije žive u svetu u kome se Parkinson ne shvata kao neumitna sudbina — već kao bolest koju možemo razumeti, kontrolisati i možda u značajnoj meri sprečiti.
MPM Original označava autorsku produkciju redakcije Music Pocket Magazina — priče nastale isključivo u okviru naše redakcije. To su tekstovi koji se ne preuzimaju, već nastaju od temelja: kroz istraživanje, intervjue, analize, terenski rad i kreativnu obradu tema iz muzike, filma, kulture i savremenog društva.
Svaki MPM Original nosi prepoznatljiv potpis našeg magazina i predstavlja sadržaj koji postoji samo kod nas. Za čitaoce, oznaka MPM Original znači da je pred njima autentična priča sa jedinstvenim kontekstom, oblikovana po najvišim MPM standardima.
