Kako su svirke dva odlična benda „Drink or Die“ i „Po Kratkom Postupku“ dale neki novi pečat srpskoj klupskoj sceni

piše: IVANA ĐUKIĆ

Da događaji kao što su male, gotovo intimne svirke pank/hardcore /HC/ bendova i to po bukvalno podzemnim mestima za koja i komšije teško znaju gde su, još postoje, uverili smo se proteklog vikenda.

U subotu, 25. aprila, u beogradskom Kontrapunktu svirala su dva vojvođanska benda, jedan iz Beške, drugi iz Zrenjanina. Dve svirke, dva zvuka, a jedan utisak – sjajno, bre!

Svako je poveo nešto svoje publike i organizovanim prevozom došli su sa sve fanovima. Bilo je i nešto lokalaca koji vikendom slušaju šta se novo nudi i iznova se oduševljavaju.

Zalutalih je delovalo da ima dvoje, ali zapamtite to dvoje, dobiće ulogu u završnom činu. Jer, sve je izgledalo kao da smo u nekom, vrlo zanimljivom paralelnom rok/pank svetu.

Pred nastup Drink or Die (DoD) iz Zrenjanina, u lokalu je bilo 20-30 ljudi. Znaju se međusobno, ćaskaju i piju uglavnom pivo. Alkoholno, naravno, jer u Beogradu i dalje dobijate prezriv pogled kad zatražite bezalkoholno pivo! Ako voziš – osuđen si na sok ili vodu. Ali ovi koji su na pivu, u dobroj su kondiciji. Fanovi oba benda međusobno se upoznaju i pošteno zagrevaju.

Verovali ili ne, u prostoru je gomila knjiga, spremnih za poklone ili prodaju. Prilazimo, a ono potpuna underground izdanja slabo poznatih pisaca. Blurbovi na koricama obećavaju. Naravno da ograničeni mozgovi ne očekuju na ovakvom mestu ikakvu literaturu – kad ono potencijalno blago.

Tek ćemo se baviti izdavačima i autorima, za sad znamo da postoje i da ima zainteresovanih pankera i za čitanje!

Vrlo interesantan koncept – pank i HC prašenje sa bine, a oko publike – knjige.

Bina se super uklapa u veličinu lokala, izdignuta platforma od dvadesetak santima, dovoljno da na nju stanu petorica muzičara.

Tu su Malba za mikrofonom, Laza, Kecman i Robi svako za svojom gitarom, Dević na bubnju i Miki, takođe lid vokal, ali za koga, reklo bi se, nema mesta na bini.

Ipak, to samo tako deluje, jer Miki je češće u publici nego na bini, valjda tako voli. Zvuči kao kliše, ali njhov sedmi član stvarno jeste publika koja ih prati svugde, i po zabitima najviše, malim lokalnim klupskim, ali i velegradu, gde god nastupaju.

Celokupna atmosfera je kao da gledate neki dokumentarac o nastancima pank roka. Znate ono kad bend polu-peva, polu-pada, malo se i dernja nešto nerazgovetno, a publika kad prepozna pesmu ponešto i otpeva.

Neki se teturaju pred binom, pa padnu na nju i poremete instrumente, neki se baš trude da naprave šutku, dok je drugima teško i da tapšu. Pesme su uglavnom autorske, možda su dve preuzete od nekadašnjih zrenjaninskih Rolingstonsa – “Faca” i “Hodam sam”, obrade koje npr. Zabranjenog pušenja koje su se nekad svirale, sada su preskočene. 

Bend Drink or Die nakon 23 godine postojanja ima i neke nove pesme. Oni do sada imaju tri albuma, ali njihove pesme se najviše uče u hodu, na svirkama. Obično neko zna tekst pa ga prepriča dalje, ostalima. I tako je oduvek na njihovim svirkama, a onda se iznenadite kad svi pevaju: “Kad sam bio žedan on je piće platio, kad nisam im’o para on se džepa latio, i sunce kad je pržio na more nas je vodio, i svi su bili tužni…”.

Da ne slušate muziku očekivali biste više OI zvuka jer su working class teme najzastupljenije. Ima tu i “alkoholičarskih” motiva, politike, domaće i strane koja ih, očigledno boli.

Ali ima i generacijskih himni: “Meni je 20, a ko da mi je 100 – neko me voli, a ja ne znam ko”. Ovog puta se brojka u izvođenju pomerila na meni je 30, iako su članovi benda mahom u poodmaklim četrdesetim.

A ko još da misli o tekstovima dok polovina publike pravi jednu od najboljih šutki poslednjih godina?!

Prostora pred binom je mnogo, zaleti su ogromni i sukobi dobro simulirani. Povređenih nema, i svi su u odličnoj kondiciji.

Da vidite to skakanje sa kolenima podignutim do kuka, pa naglim ispravljenim kolenima, treba to preživeti, i paziti da ne naletiš baš na tu čizmu.

Kako god bilo, polovina publike je u šutki pred binom.

Naredna grupa je Po Kratkom Postupku (PKP). Upečatljivog nastupa, čvrstog i stabinog zvuka, za nijansu mekšeg od prethodnika na bini.

Publika se unekoliko promenila pred binom, smenili se fanovi. Počinje trip u nazovi masi. Pala knjiga na jednocifreni broj ljudi, ali odanih do kraja. I njih tište nepravda, političke igrarije, pa ima i poneka obrada benda Džukele („Ne mogu da pobegnem“ su naravno svi znali). Atmosfera postaje nešto mirnija, ali muzika i tekstovi još angažovaniji, aktuelniji, kao da su upravo napisani.

Sve to podstiče pomenutu gospođu u publici da se popne na binu i pokuša da izgovori neki svoj manifest uz psovku.

PKP nastavlja, bez reda, bez spiska pesama, vrlo spontano i opušteno, kako ih vetar, inspiracija i energija nose. Na momente pesme imaju nešto nalik hip- hop energetskim bustovima.

Basista u zelenom kao pravi Petar Pan za kraj, na iznenađenje svih, najavljuje bluz, međutim pevač i gitarista to ne čuje i šiba dalje svoj hc/punk pevajući “Ja sam pijana budala” pa se tu već javlja ozbiljno otimanje ko će da se popne, tj. prekorači na binu i istakne se po količini unetog alkohola s kojom (ne) može da stoji na nogama.

Sve je kao poziv dočekao i gorespomenuti čovek od 60+ iz publike koji je do tad bio miran, pokušavajući da se bezuspešno uspentra na binu. I uspeo je. Gleda u nas, gleda u bend, mrmlja nešto u bradu i klati se. Samo što nije pao. Bendu to ne smeta.

Smehotresno. Obezbeđenje ga je na kraju iznelo napolje dok se otimao. Delovalo je kao da je ceo život želeo stejdž za sebe. Paralelni svet šatro uglancanog Beograda koji posle ponoći postaje kao mlađi brat Gotam sitija /fiktivni grad superheroja Betmena/.

Kakav bi to pank hepening bio, da nema ovakvih sirovih završetaka. Što je uvek bolje od razlupanih glava, priznaćete.

Bravo za Kontrapunkt, Drink or Die i Po Kratkom Postupku. Autentično, urnebesno, jako, sirovo, andergraund. Čudesno ludo i knjiško pank veče u gradu. Ovo se mora doživeti.

I nije za svakoga – rečju: punk’s not dead! Ili, što bi rekli DoD – Drink or Die: “Neću kući – neću ni na pos’o”.