Kada umetnik poput Pola Makartnija objavi novi album, teško je izbeći poređenja sa slavnom prošlošću. Ipak, The Boys of Dungeon Lane ne pokušava da nadmaši klasike iz vremena Beatlesa ili Wingsa.
Umesto toga, nudi nešto daleko ličnije – intiman pogled u sećanja čoveka koji je svojim pesmama promenio istoriju popularne muzike. Album je objavljen posle više od pet godina pauze i predstavlja Makartnijevo najautobiografskije izdanje do sada.
Već od uvodne pesme jasno je da ovo nije ploča namenjena brzom osvajanju top-lista. Ovo je zbirka uspomena, emocija i sitnih životnih detalja koji su oblikovali jednog od najvećih autora svih vremena.
Makartni peva o detinjstvu u posleratnom Liverpulu, porodici, prvim prijateljstvima i danima kada su snovi bili mnogo veći od mogućnosti. Naslov albuma odnosi se na Dungeon Lane, ulicu koja simbolizuje njegov svet pre slave i pre Beatlemanije.
Muzički gledano, album je izuzetno raznovrstan. Na njemu se smenjuju nežne akustične balade, klasični pop, diskretni rok i poneki psihodelični detalj koji podseća na najlepše trenutke iz Makartnijeve bogate karijere.
Producent Endru Vat uspeo je da zadrži prirodnost izvođenja, bez potrebe da legendu pretvara u nešto što nije.
Pesma „Days We Left Behind“ predstavlja srce albuma. Njena melanholija nije teška, već topla i ljudska, kao razgovor sa starim prijateljem kojeg niste videli decenijama.
Veliku pažnju privlači i „Home to Us“, dirljiv duet sa Ringom Starom. Njih dvojica ne zvuče kao muzičari koji pokušavaju da ožive prošlost, već kao prijatelji koji kroz muziku pričaju priču o zajedničkom putovanju dugom više od šest decenija.
Posebna vrednost albuma leži u tome što Makartni nema potrebu da bilo kome nešto dokazuje. Njegove melodije i dalje zvuče prirodno, a osećaj za refren ostao je gotovo neverovatno očuvan.
Naravno, godine se čuju u njegovom glasu. On više nema snagu iz šezdesetih ili sedamdesetih, ali upravo ta blaga hrapavost daje dodatnu iskrenost pesmama. Svaki stih deluje proživljeno.
Album ne donosi velike hitove u klasičnom smislu te reči. Umesto toga, donosi niz pesama koje rastu sa svakim novim slušanjem.
Ljubitelji Beatlesa pronaći će mnogo sitnih muzičkih tragova koji podsećaju na najlepše stranice istorije benda, ali The Boys of Dungeon Lane nikada ne postaje puka nostalgija. On stoji čvrsto kao samostalno delo.
Najlepši trenutci dolaze upravo onda kada Makartni peva najjednostavnije. Bez velikih aranžmanskih trikova i bez potrebe za spektaklom.
Njegove priče o roditeljima, prijateljima i ulicama Liverpula zvuče univerzalno, jer govore o odrastanju, prolaznosti i važnosti sećanja.
U vremenu kada mnogi veterani pokušavaju da zvuče mlađe nego što jesu, Makartni bira suprotan put. Prihvata godine i pretvara ih u svoju najveću prednost.
Zbog toga ovaj album nije namenjen samo fanovima Beatlesa. Namenjen je svima koji vole dobro napisane pesme i iskrene životne priče.
The Boys of Dungeon Lane možda nije njegovo najambicioznije izdanje, ali jeste jedno od najtoplijih i najličnijih.
Na kraju ostavlja utisak da Makartni i u devetoj deceniji života i dalje poseduje ono što se ne može naučiti – dar da od sasvim obične uspomene napravi pesmu koja ostaje sa slušaocem.
