Pre nego što su „Grlom u jagode“, „Kamiondžije“ i „Pozorište u kući“ obeležili generacije, postojala je jedna mala, crno-bela, danas izgubljena serija koja je postavila temelje domaćoj humorističkoj školi. Bilo je to davne 1959. godine, kada se televizija tek useljavala u jugoslovenske domove, a na malom ekranu pojavila se ekipa sa jedne benzinske pumpe koja je nasmejala celu zemlju. Zvala se – „Servisna stanica“.
„Komšija, jel možemo večeras do vas da gledamo Servisnu stanicu?“ – bilo je pitanje koje je išlo od vrata do vrata, upućeno onim retkim srećnicima koji su imali televizor. Godina je 1959, Televizija Beograd emituje program tek godinu dana, a 14. februara na programu se pojavljuje nešto što do tada nije viđeno – domaća humoristička serija snimana i emitovana uživo. Publika, naviknuta na radio drame, sada je očima gutala svoje junake. Ispred jednog televizora znalo je da sedi i po dvadesetoro ljudi, nabijeni jedni do drugih, bez daha, gledajući doživljaje zaposlenih u jednoj servisnoj stanici pored puta.
Mija, Čkalja, Lola i Novak – tandem koji je zadužio generacije
Zamislite benzinsku pumpu negde na periferiji Beograda i na njoj dvojicu „neradnika“ koji su imali samo jedan zadatak – da vam ulepšaju veče. Ta dvojica bili su Miodrag Petrović Čkalja i Mija Aleksić. Njihova zajednička magija na malom ekranu rodila je likove Jordana (Čkalja) i Rake (Mija), zaposlenih na benzinskoj pumpi čije svakodnevne spletke, nadmetanja za vlast i za ruku Mare (Vera Đukić) punile su prostoriju. Tvorci ovog poduhvata bili su scenarista Novak Novak i reditelj Radivoje Lola Đukić – tandem koji će kasnije potpisati i „Pozorište u kući“, jednu od najpopularnijih serija na ovim prostorima. Publika je odmah zavolela Miju i Čkalju. Njihov zajednički nadimak postao je – „doktori za smeh“.
Serija je imala 19 epizoda, a svaka je trajala između 60 i 90 minuta. Emitovana je uživo, jednom mesečno, što je značilo da su gledaoci sa nestrpljenjem iščekivali svako novo izdanje. U glumačkoj ekipi bili su i Đokica Milaković, Dragutin Dobričanin, Mihajlo Vitorović, Olga Ivanović, Branka Veselinović, Mihajlo Bata Paskaljević, Aleksandar Stojković i drugi.
Izgubljeno blago: Zašto danas ne možemo gledati „Servisnu stanicu“
Nažalost, postoji jedan tužan detalj koji pogađa svakog ljubitelja stare televizije. „Servisna stanica“ se snimala i emitovala uživo. To znači da nije sačuvan nijedan primerak filmske trake. Ono što ste gledali te večeri, ostajalo je samo u vašem sećanju. Epizode nisu snimane na magnetoskop, pa danas, nažalost, ovaj kulturni biser smatramo izgubljenim.
Prema nekim izvorima, do nestanka serije došlo je namernom odlukom. Kada je Lola Đukić nekome zasmetao zbog filma „Nevidljivi čovek“ (1976), navodno je krenulo obračunavanje sa njime preko njegovih dela. Žrtva tog progroma bila je i „Servisna stanica“, koja je zajedno sa preko 200 njegovih serija presnimljena sa traka koje su se tih godina koristile za realizaciju programa. Magnetoskopske trake su prebrisane i upotrebljene za druge svrhe – što jeste bila praksa televizije tog doba, ali ostaje neobična slučajnost da je to urađeno baš sa tako mega-popularnim serijama i baš sa celokupnim televizijskim stvaralaštvom Lole Đukića. Jedini ostaci tog talenta su filmovi „Nema malih bogova“ i „Sreća u torbi“ iz 1961. godine, koji predstavljaju nastavak serije i, za razliku od nje, srećom opstali su do danas.
Zašto je „Servisna stanica“ važna i danas?
Prema tadašnjim anketama, „Servisna stanica“ bila je drugi najpopularniji sadržaj na televiziji, odmah iza televizijskog magazina. Bila je to serija koja je dokazala da domaći humor može da parira svetskim standardima i da običan čovek sa benzinske pumpe može postati nacionalni heroj. Scenario Novaka Novaka bio je publici blizak, smešan i nikako dosadan, pun duhovitih dijaloga i situacija koje su mogle da pariraju i slavnim holivudskim filmovima tog vremena.
Iako je „Servisna stanica“ možda najpoznatija po tome što je prva, njen značaj je mnogo veći. Ona je utabala stazu za sve kasnije serije koje su obeležile našu televiziju – „Pozorište u kući“, „Babino unuče“, „Vruć vetar“, „Otpisane“, „Bolji život“, pa sve do „Grlom u jagode“ i „Kamiondžija“. Bez nje, teško da bismo imali tu bogatu tradiciju domaće humorističke škole.
„Servisna stanica“ ostaće upamćena kao mesto gde su rođeni Čkaljin dosetljivi osmeh i Mijina nezgrapna toplina – dva talenta koja su zauvek obeležila našu televizijsku istoriju. A iako su epizode izgubljene, njihov duh živi dalje – u svakoj domaćoj komediji koja nas i danas nasmejava do suza.
MPM Original označava autorsku produkciju redakcije Music Pocket Magazina — priče nastale isključivo u okviru naše redakcije. To su tekstovi koji se ne preuzimaju, već nastaju od temelja: kroz istraživanje, intervjue, analize, terenski rad i kreativnu obradu tema iz muzike, filma, kulture i savremenog društva.
Svaki MPM Original nosi prepoznatljiv potpis našeg magazina i predstavlja sadržaj koji postoji samo kod nas. Za čitaoce, oznaka MPM Original znači da je pred njima autentična priča sa jedinstvenim kontekstom, oblikovana po najvišim MPM standardima.
