Decenijama je Rudi Dolezal stajao iza kamere, dok su ispred nje bila neka od najprepoznatljivijih imena muzičke istorije. Od grupe Queen i Fredija Merkjurija, preko Falca i Vitni Hjuston, do The Rolling Stonesa i brojnih drugih muzičkih ikona, njegov rad ga je doveo veoma blizu umetnicima u trenucima koji su kasnije postali deo istorije muzike.

U ovom ekskluzivnom razgovoru za Music Pocket Magazine, Dolezal se vraća tim uspomenama bez stvaranja mita: govori o prijateljstvu, kreativnom pritisku, teškim trenucima, promenama u muzičkoj televiziji i ljudima koji se nalaze iza javne slike.

Njegova karijera odavno je prevazišla muzičke spotove. Dolezal govori o ogromnoj arhivi koju poseduje, svojim knjigama i reading show programima, planovima da istraži porodične korene u Brnu, kao i slobodi koju danas ima da bira projekte u kojima zaista uživa. Njegov dokumentarni rad doneo mu je i velika priznanja, uključujući Golden Rose of Montreux za „The Joel Files“, dok je njegov dokumentarac o Frediju Merkjuriju kasnije bio nominovan za Grammy. Ono što proizlazi iz ovog razgovora nije samo katalog velikih imena, već lična priča o susretima, prijateljstvima, gubitku i pet decenija kreativnog rada.

Čovek koji je kroz objektiv uvek gledao više od same muzike, uspevajući da uhvati autentičnu ljudsku emociju onih koje je svet smatrao nedodirljivim ikonama rokenrola. Zajedno sa Hannesom Rossacherom činio je čuveni režisersko-producentski duo, a njihova kompanija DoRo Productions postala je jedno od značajnih imena evropske muzičke televizije i video produkcije. Njihov rad obuhvatio je neke od najvećih izvođača svetske muzičke scene, dok je Dolezal tokom karijere izgradio prepoznatljiv autorski pristup koji je prevazilazio granice klasičnog muzičkog spota.

Pa da krenemo.

Razgovor počinjemo od samih početaka.

KARIJERA I POČECI

1. Na televiziju ste ušli sa 17 godina, a danas iza sebe imate više od hiljadu spotova i pet stotina dokumentaraca. Kada ste prvi put shvatili da će to biti vaš životni poziv?

Rudi Dolezal: Kada sam završio školu, nisam imao pojma čime ću se baviti u životu. Imao sam mnogo interesovanja. Bio sam veoma dobar u sportu – atletici i fudbalu – a bio sam i veoma angažovan u školskom političkom životu, posebno oko pitanja kao što su sloboda štampe i demokratija u školama.

Takođe sam glumio u pozorištu, zajedno sa Kristofom Valcom, koji je kasnije osvojio dva Oskara. Zajedno smo nastupali u našoj pozorišnoj grupi.

Kada sam imao oko 17 godina, pozvala me je austrijska televizija ORF. Bio sam veoma rečit mladi školski političar i predstavljao sam učenike iz 77 škola u Beču. Kad god im je bio potreban neko duhovit, direktan ili spreman da izazove političare, pozivali su me u televizijske emisije.

Jednog dana su mi rekli da odeljenje omladinskog programa traži mlade novinare i pitali me da li bih želeo da pokušam da radim tamo. Otišao sam i od tog trenutka sve je počelo.

Do tada nikada nisam snimao filmove. Zanimala me je fotografija, ali ni u tome nisam bio naročito dobar. I tako je počela moja karijera.

2. Vi i Hannes Rossacher poznati ste kao „Torpedo Twins“, kako biste opisali podelu uloga između vas dvojice tokom decenija rada u DoRo Productions?

Rudi Dolezal: Nije postojala prava podela uloga. Obojica smo bili kreativci koji su udružili snage jer nas je obojicu zanimalo stvaranje muzičkih filmova. Najpre za austrijsku televiziju, a kasnije sa sopstvenom kompanijom, koja je postala legendarna, DORU Productions.

Inače, DORU Productions i dalje postoji u Americi, ali danas je to moja kompanija, nakon što smo se Hannes i ja razišli početkom 2000-ih. Muzičke filmove radio sam i pre nego što sam upoznao Hannesa Rossachera, a naravno, napravio sam ih mnogo i nakon što smo krenuli različitim putevima, uključujući, na primer, dokumentarac o Whitney Houston.

To je takođe razlog zbog kojeg nijedan od nas nije postao milioner. Nikada nismo stvarno jurili novac. Radio sam ovo zato što me je zanimalo da razgovaram sa ljudima poput Mika Džegera, Tine Turner, Franka Zappe i mnogih drugih – ne zato što sam želeo da zaradim novac. Da je neko od nas bio više ekonomski orijentisan, verovatno bismo obojica imali vile na jugu Francuske ili u Los Anđelesu.

Ali kreativno, gotovo uvek smo mislili isto. Nikada se zapravo nismo svađali zbog kreativnih odluka. Posle nekog vremena, međutim, bilo je kao u braku – krenuli smo različitim putevima. A kada se brak završi, ne govorite loše o bivšoj supruzi. Ni ja ne govorim loše o Hannesu Rossacheru.

Danas ponovo razgovaramo, posle svih ovih godina. Postojao je period kada smo bili potpuno razdvojeni, ali to je verovatno bilo dobro za obojicu.

3. Bili ste među ključnim ljudima koji su pokrenuli VIVA-u, nemačkog konkurenta MTV-u. Kako gledate na činjenicu da je format muzičke televizije praktično nestao u eri striminga?

Rudi Dolezal: Morate da zamislite kako je to izgledalo devedesetih. U Americi je postojao samo MTV, a kada je osnovan MTV Europe, programski direktor bio je Brian Diamond. On je bio novinar koji je došao u Beč kada je Falco sa pesmom „Rock Me Amadeus“ bio na prvom mestu. Sa njim i mojim tadašnjim partnerom Hannesom Rossacherom producirao sam televizijski specijal za MTV, tako da smo se poznavali.

U to vreme DORU Productions je proizvodio ogroman broj muzičkih spotova. Prestao sam da brojim kada sam režirao oko 2.000 spotova. Radili smo jedan spot za drugim sa velikim imenima iz Austrije, Nemačke i Evrope, kao i sa međunarodnim izvođačima.

Upravo smo završili sjajan spot „Krieg“ – „Rat“ – sa Mariusom Müller-Westernhagenom – Marijus Miler-Vesternhagen koji je i danas izuzetan rad. Odlučili smo da posetimo našeg prijatelja Briana Diamonda, pokažemo mu spot i vidimo da li će ga MTV Europe emitovati.

Brian je pogledao spot i rekao: „Ovo je fantastično, momci. Sjajan spot.“

Pitao sam ga: „Pa, kada ćete ga emitovati?“

A on je rekao: „Ne možemo da ga emitujemo zato što peva na nemačkom. Mi smo međunarodni muzički kanal. Ne možemo da emitujemo nemački rok.“

Kada smo izašli, bio sam toliko besan da sam tadašnjem partneru Rossacheru rekao: „Onda ćemo sada osnovati sopstveni muzički kanal.“ To je zaista bio početak.

U projekat se uključilo još ljudi – advokat, druga produkcijska kuća – i na kraju smo izabrali Dietera Gornija kao lice projekta. On je postao šef VIVA-e. Ime VIVA takođe je bila naša ideja, kao i logo. Uspeli smo da uključimo svih pet velikih diskografskih kuća kao akcionare, sa potpuno jednakim procentom za svakog. To mi je bilo veoma važno jer nisam želeo da Warner ima veći udeo od Universala, PoliGrama ili drugih.

Danas imamo potpuno drugačiju situaciju. Pojava društvenih mreža i mogućnost da se visokokvalitetan materijal snima pametnim telefonom potpuno su promenili svet muzičkih spotova. Nekada smo za Queen, The Rolling Stones, Brus Springstina, Lajonela Ričija i druge uglavnom snimali na 35-milimetarskoj filmskoj traci. Danas pametnim telefonom, ako ste vešti, možete postići isti ili gotovo isti kvalitet.

Sa druge strane, zbog društvenih mreža i YouTubea, svako je danas svoj programski direktor. Nekada, kada je pesma bila u jakoj rotaciji na VIVA-i, to je devet puta od deset značilo da imate hit. Danas spot na YouTubeu ili društvenim mrežama ne garantuje da imate hit. Svake nedelje izlazi toliko novih pesama da je ponekad teško čak i pronaći izvođača. Današnji svet zato ima i prednosti i mane.

QUEEN I FREDDIE MERCURY

4. Sa grupom Queen radili ste od „One Vision“ 1985. godine pa sve do vaših poslednjih zajedničkih projekata. Kako se tokom godina razvijao vaš odnos sa Fredijem Merkurijem ?

Rudi Dolezal: Sve je počelo intervjuom koji sam radio za austrijsku televiziju u Minhenu. Iskreno, nikada nisam bio fan grupe Queen. Moj bend su uvek bili The Rolling Stones – prljavi, divlji, sa gitarom Kejt Ričardsa, koja ide direktno u penis. Ali kada je stigla ponuda da intervjuišem Queen u Minhenu, rekao sam da.

Bio sam malo nervozan jer se pričalo da Fredi mrzi intervjue, posebno televizijske intervjue. Zato sam bio spreman na najgore. Ali ispostavilo se potpuno drugačije.

Sećam se da sam ušao u sobu u Hilton hotelu u Minhenu. Oko njega je bilo mnogo ljudi – asistenti, menadžer za štampu, šminkerka, producent i tako dalje. Fredi je pio čašu bistre tečnosti. Mislio sam da je voda, ali zapravo jebila votka u čaši za vodu. A bilo je već podne. To je bio Fredi.

Prišao mi je i rekao da mora da radi intervju za intervjuom i da sam ja poslednji, pa ću verovatno dobiti najbolji intervju, „darling“. Tako je počelo. Odmah smo kliknuli. Bili smo veoma simpatični jedan prema drugom.

Danas fanovi Queena taj intervju nazivaju „intervjuom o prostitutki“, i postao je legendaran. Kada sam ga, na primer, pitao kako vidi sebe kao umetnika, rekao je: „Ja sam samo muzička prostitutka, dragi.“ Kada sam ga pitao šta bi radio kada ljudi više ne bi kupovali Queen ploče, rekao je: „Onda bih postao striptizeta.“ Pitao sam ga: „Uz koju muziku biste se skidali?“ A on je odgovorio: „Uz sve moje pesme.“

Na kraju intervjua rekao sam Frediju: „Ako vam ikada bude potreban zaista dobar reditelj spotova, pozovite me.“ Dao sam mu svoju vizitkartu. U to vreme Queen je angažovao samo najbolje međunarodne reditelje iz Amerike ili Velike Britanije, tako da je takva moja izjava bila prilično bezobrazno samouverena. Ali Fredi se nasmešio i prihvatio je.

Obećao sam da ću im poslati kopiju muzičkog filma koji sam napravio u Minhenu. U to vreme niste mogli samo da pošaljete link. Internet još nije postojao. Bio je to period VHS kaseta. Morao si da prebaciš video na VHS, označiš kasetu, staviš je u kovertu, odeš do pošte i pošalješ je. Devedeset devet od sto novinara to nikada nije uradilo jer je bilo previše posla. Ja sam bio stoti.

Tri nedelje kasnije Jim Beach – Džim Bič menadžer grupe Queen, pozvao me je na privatni telefon u Beču. Rekao je: „Rudi, poslali ste nam ovaj mali muzički film. Dopada nam se. Možete li sutra da dođete u Minhen?“ Pitao sam: „Zašto?“ Rekao je: „Na užem ste izboru za režisera novog Queen spota.“ Trud se isplatio.

Otišao sam u Minhen i na kraju dobio posao. Queen je posle Live Aida planirao godinu bez benda. John Deacon – Džon Dikonje planirao putovanje, Rodžer Tejlor je želeo da provede vreme na svom brodu na jugu Engleske, Brajan Mej sa porodicom, a Freddie je planirao da snimi svoj solo album „Mr. Bad Guy“ u Minhenu.

Imali su oko nedelju i po dana da se okupe u Minhenu. Fredi je insistirao da to bude u Musicland Studios, sa Mackom kao producentom. Morali su da napišu pesmu jer nisu imali pesmu koja će kasnije postati „One Vision“. Snimao sam i samo nastajanje pesme, proces snimanja i sve što se dešavalo u studiju.

Nije bilo dodatnog vremena za veliki spot. Zato sam razvio stil podeljenog ekrana, veoma ritmičan, koji je pratio ritam pesme. Spot je, kako je Queen rekao, bio izuzetan i veoma dobro montiran.

To je bio početak. A onda se dogodilo još nešto. Kada sam bio u Londonu da završim finansiranje za „One Vision“, video sam Džima Biča kako viče u telefon jer je njihov omiljeni reditelj David Mallet previdio…

5. Da li u vašoj privatnoj arhivi postoji snimljeni materijal za koji smatrate da javnost zaslužuje da ga vidi, a koji još nije objavljen?

Rudi Dolezal: Da. U mojoj arhivi postoji veoma mnogo materijala za koji mislim da bi javnost trebalo da vidi. Imam oko 40.000 sati snimljenog materijala iz proteklih decenija, delom sa mojim partnerom Hannesom Rossacherom, a delom samostalno.

Deo tog materijala koristim u svojim reading show programima. Trenutno imam dva takva programa sa kojima sam na turneji. Jedan je „My Friend Freddie“. Moj sledeći nastup van Nemačke i Austrije biće 20. novembra u Budimpešti, na velikoj izložbi posvećenoj Fredi Merkuri. Drugi program je „Fico – The Complete Truth“.

To nisu samo čitanja, već ono što nazivam reading show programima. Pročitam poglavlje, a zatim pustim video – na primer intervju sa Frediejem ili Fic­om koji je povezan sa poglavljem koje sam upravo pročitao, ili muzički spot koji sam režirao. Ti programi su veoma popularni.

Jednom sam bio i u Srbiji sa bendom Queen Sensation, kada sam radio ovaj reading show. Posle toga su oni imali koncert. Oni su moji prijatelji i veoma su dobar Queen tribute bend.

Dakle, da, postoji mnogo materijala. Delove možete videti na mojim reading show programima. Takođe pokušavam da organizujem nove programe u Istočnoj Evropi. Bio bih veoma zahvalan ako bi neko mogao da mi pomogne u kontaktima sa promoterima ili prostorima. Hvala.

6. Koji trenutak saradnje sa grupom Queen pamtite kao emocionalno najteži, imajući u vidu koliko ste bili bliski sa bendom tokom Freddiejevih poslednjih godina?

Rudi Dolezal: Bilo je to snimanje spota „These Are the Days of Our Lives“. To je postao poslednji muzički spot grupe Queen sa Fredijem Merkurijem i poslednji put kada je Fredi stao pred kameru. Ponosan sam što je to bilo pred mojom kamerom. On je izabrao mene da ga režiram.

Jim Beach me je pozvao, što inače nikada nije radio, i rekao: „Rudi, ne znamo da li će Freddie izdržati celo snimanje. Molim te, nemoj raditi previše ponavljanja. Moramo biti pažljivi i puni razumevanja.“ Fredi je već bio veoma bolestan.

Bio sam perfekcionista i mislim da je to bila jedna od stvari koje je Freddie voleo u mom radu. Neke kadrove sam ponavljao sedam, osam ili devet puta. Mislim da me je Queen zbog toga mrzeo. Na primer, za spot „Breakthru“, onaj na vozu, imao sam ideju – zapravo, Freddie je imao ideju – da na kraju svi istrče iz tunela, skoče u vazduh i pevaju „Breakthru“. Nikako nisu uspevali da to izvedu potpuno sinhronizovano, pa sam ponavljao iznova i iznova.

Ali Jim je rekao: „Molim te, nemoj to raditi sa ‘These Are the Days of Our Lives’. Pokušaj da bude što kraće.“ Naravno, razumeo sam.

Došli smo do poslednjeg kadra tog dana. Na kraju pesme postoji mali instrumentalni deo, a zatim Freddie šapuće: „I still love you.“ Uradili smo krupni kadar Fredija. Završili smo poslednji pokušaj i bio sam veoma zadovoljan. Rekao sam: „Hvala. To je to. Završili smo.“

A Freddie je rekao: „Ne, ne, ne. Hoću da uradimo ponovo.“

Imao sam u glavi Jimove reči – nemoj previše ponavljanja. Ali Fredi je bio potpuno dobro i rekao: „Ne, Rudi. Hoću da uradimo još jednom.“

Rekao sam: „Naravno, ako želiš.“

I uradili smo ponovo.

Na kraju je direktno u kameru šapnuo: „I still love you.“ Zatim je pucnuo prstima. Pre toga je napravio veliki Freddie Mercury pokret, a onda se nasmejao. Na kraju je izašao iz kadra.

Na snimanju nisam shvatio ništa. Ali kada sam montirao spot u Beču, Fredi je u međuvremenu nažalost preminuo. Gledao sam poslednji kadar na ekranu i pomislio: „O moj Bože. Kako je samo pametan. Režirao je sve do samog kraja.“

Pokret je bio: „Ja sam veliki Freddie Mercury.“

Smeh je bio: „Nemojte sve shvatati tako ozbiljno. Nemojte čak ni Freddieja Mercuryja shvatati previše ozbiljno.“

Šapat „I still love you“ upućen direktno kameri bio je njegov oproštaj od fanova Queena.

A onda je izlazak iz kadra bio izlazak iz života.

Kada sam to shvatio, suze su mi krenule niz lice. Pomislio sam: „Freddie, režirao si sve do samog kraja.“

KNJIGA „MY FRIEND FREDDIE“

7. Knjiga je nastala na osnovu vaših ličnih dnevnika koje ste vodili tokom više od dve decenije prijateljstva sa Freddiejem. Kako je bilo vratiti se tim beleškama posle toliko godina?

Rudi Dolezal: Ako Freddieja smatram svojim prijateljem, možete razumeti da nije lako napisati knjigu kao prijatelj o prijatelju. Čekao sam više od 25 godina da to uradim, ali na kraju mi je bilo veoma drago što jesam.

Naravno, bilo je dana kada sam sedeo i pisao i plakao jer je bilo tužno. Ali ne zaboravite, Fredi je bio i veoma, veoma duhovit čovek. Bilo je poglavlja u kojima sam se ponovo smejao, prisećajući se smešnih ili zanimljivih trenutaka, njegovih reakcija i njegove grandiozne ličnosti. Dakle, bilo je svega. Bilo je gorko-slatko.

Mislim da sam to morao da uradim jer sam tokom pisanja, a naročito kada sam završio knjigu, shvatio da sam tek tada zaista prihvatio njegovu smrt. Pre toga sam to jednostavno potiskivao.

Danas, kroz moje reading show programe širom sveta, ljudi su veoma zadovoljni jer mogu da vide nekoga ko je zaista bio blizak Freddieju, ko je radio sa njim i sretao ga mnogo puta. Moje priče su veoma lične. Napisao sam knjigu krvlju svog srca. Veoma je lična i emotivna i za mene. Ali dobro je što sam je napisao.

Devedeset devet odsto ljudi koji dolaze na moje reading show programe kaže da su veoma zadovoljni i da su uživali. Vole i knjigu. Mislim da pravim male spomenike Freddieju i pokušavam da doprinesem tome da nikada ne bude zaboravljen – ne samo kao pevač i kompozitor, već i kao veliki čovek.

Freddie je bio izuzetan čovek i veoma human. Osećam veliku privilegiju što je izabrao mene da radim sa njim toliko godina. Kroz svoje reading show programe pokušavam da velikom čoveku Frediju Merkurij, koji mi nedostaje svakog dana, vratim nešto od onoga što mi je dao.

8. Da li u knjizi postoji priča koju ste dugo oklevali da podelite sa javnošću?

Rudi Dolezal: Da, zapravo postoji jedna. U knjizi je i zove se „The Vagina of Barbara“.

Reč je o Barbari Valentin, koja je bila veoma dobra Fredijeva prijateljica, posebno kada je bio u Minhenu. Uvek sam govorio da je ona bila njegov „ministar zadovoljstva“. Poglavlje govori o nemačkoj televizijskoj emisiji u koju je došao sa njom. Ja sam režirao tu emisiju. Zvala se „Vier gegen Willy“, sa tada veoma poznatim televizijskim voditeljem Mikeom Krügerom. Bila je to senzacija. Freddie je to uradio kao uslugu meni, jer se nikada nije pojavljivao u televizijskim emisijama samo da bi otpevao pesmu.

Tada je pevao „The Great Pretender“ i došao u studio u Bavarskoj. Da skratim i kažem to na pristojan način, poglavlje „The Vagina of Barbara“ opisuje kako je Barbara Valentin imala posebno mesto za šverc kokaina u Bavarsku, do televizijskog studija. Freddie je u to vreme koristio kokain, kao i mnogi ljudi iz sveta roka i zabave – glumci, advokati i mnogi drugi.

Živeo sam u zajednici sa sinom Barbare Valentin, koji je pisac i veliki novinar. Zove se Lars Reichardt. Dao sam mu da pročita ovo poglavlje i pitao ga: „Mogu li ovo da stavim u knjigu?“

Rekao je da mogu. Zato sam ga uključio jer znam da bi se Freddieju dopalo. Fredi je bio upravo takav čovek – uživao bi u nečemu takvom.

I ne zaboravite koliko su se vremena promenila. Kada je Freddie Mercury bio živ, njegovi menadžment, diskografska kuća i sam Freddie veoma su se plašili da neko sazna da je gej. Danas, ili čak pre deset godina, to ne bi predstavljalo isti problem. Ali tada je bilo potpuno drugačije.

Kada je Freddie išao na zvanične zabave ili prijeme, dolazio bi sa Mari Austin, dok bi njegov partner, a kasnije i suprug Jim Hutton, kako ga je Freddie opisivao, dolazio desetak metara iza njega da ih niko ne bi video zajedno. Toliko su se vremena promenila.

FALCO

9. „Rock Me Amadeus“ ostaje jedan od najprepoznatljivijih muzičkih spotova ikada snimljenih na nemačkom govornom području. Da li ste vas dvojica već 1985. godine osećali da će pesma postati svetski hit?

Rudi Dolezal: „Rock Me Amadeus“ je verovatno jedan od najpoznatijih spotova koje sam imao privilegiju da režiram zajedno sa svojim partnerom Hannesom Rossacherom. Poslednji put kada sam proveravao, mislim da je imao oko 300 miliona pregleda na društvenim mrežama.

Godine 1986. bio je najgledaniji muzički spot na svetu. Nedeljama je bio u jakoj rotaciji na MTV America i, naravno, pomogao je pesmi „Rock Me Amadeus“ da dođe do prvog mesta Billboard liste. To je bio prvi i jedini put da je pevač iz Austrije, sa delimično nemačkim tekstom, došao na prvo mesto Billboard liste u Americi. To je Sveti gral.

Ljudi često kažu da je spot napravio hit. Potpuno se ne slažem sa tim, jer je to previše zasluga za mene kao reditelja i producenta. Pesma Bollanda & Bollanda i Falca – koju su producirali i napisali Rob i Ferdi Bolland, dok je Falco napisao tekst – već je imala kvalitet velikog hita pre nego što sam se ja uključio.

Ono što je spot verovatno uradio jeste da je pojačao efekat pesme zahvaljujući sjajnoj ideji koju smo imali. Postavili smo Falca dva puta u „pogrešan“ vek: kao Falca iz savremenog doba u rokoko svetu 18. veka i kao Falca kao Mocarta iz rokoko sveta u današnjem svetu.

Ima mnogo priča sa snimanja i gotovo da nije bilo moguće završiti spot. Falco u početku nije voleo koncept jer nije želeo da nosi Mozartovu periku. Mislio je da izgleda smešno.

I ne zaboravite da smo ovo snimali 1984. godine. Nije bilo pametnih telefona, interneta, ničega. Telefoni su još bili povezani žicom sa zidom. Kada bi Falco napustio svoj stan u Beču, nismo mogli da stupimo u kontakt sa njim.

Trebalo je da počnemo u 10 ujutru. Zapravo smo počeli u 8 jer je svim tim ljudima – damama sa ogromnim frizurama, visokim pola metra, haljinama, kostimima i svime ostalim – trebalo mnogo rada kostimografa, šminkera i čitave ekipe.

Rekli smo Falcu da dođe u 10, ali nikada nisam očekivao da će zaista doći u 10 jer je Falco bio Falco, a superzvezda je uvek kasnila.

10 sati – nema Falca.

10:30 – nema Falca.

11 – nema Falca.

12 – nema Falca.

Polako sam postajao nervozan. Ali rekao sam sebi: „On uvek dolazi oko 13 časova, satima nakon vremena koje smo mu rekli.“

I zaista je došao.

Kada je stigao, rekao sam: „Hans“ – tako su ga zvali i tako sam ga ja zvao – „rekli smo u 10, a sada je 13 časova.“

A on je rekao: „Oh, veoma mi je žao. Malo kasnim, ali moj pas je prespavao.“

To je bio tipični Falco.

I da, kada sam prvi put čuo pesmu, imao sam osećaj da će postati hit. Nisam često umeo da predvidim hitove. Na primer, druga Fal­cova pesma, „Emotional“, koju sam voleo i za koju smo takođe napravili sjajan spot, nikada nije postala zaista veliki hit. Ali sa „Amadeusom“ sam bio u pravu. Bila je to jedna od najvećih pesama u svetu muzike, posebno za nekoga sa nemačkog govornog područja.

10. Nakon što ste toliko blisko radili sa Falcom, šta biste rekli da je najveća zabluda javnosti o njemu?

Rudi Dolezal: Najveća zabluda javnosti o Falcu jeste to što se uglavnom smatra da je bio alkoholičar i narkoman.

Ali postojala su dva Falca.

Kada je bio trezan — a često je bio trezan mesecima, pa čak i godinama — bio je inteligentan, obrazovan, duhovit, šarmantan i pouzdan prijatelj. Bio je veoma osetljiv i pažljiv.

Kada je bio pod uticajem alkohola, tableta ili droge — jednostavno je bio kreten.

Ali je uvek bio veliki kreativac. I nakon noći provedene uz alkohol ili drogu, bio je veoma svestan svojih postupaka. Zaista je svih tih godina radio na tome da ostane trezan.

WHITNEY HOUSTON I „THE JOEL FILES“

11. „Whitney: Can I Be Me“ ponudio je publici intimniji portret Whitney Houston nego što je bila navikla da vidi. Gde povlačite granicu između poštovanja prema umetniku i potrebe da priča bude potpuno iskrena?

Rudi Dolezal: Sa Whitney je to bio veoma poseban projekat. Sve je počelo telefonskim pozivom – Klajv Dejvisa poznatog muzičkog preduzetnika i šefa diskografske kuće koji je otkrio Vitni Hjuston, kao i Brucea Springsteena i mnoge druge umetnike.

Pozvao nas je i rekao: „Imam problem. Whitney za dva dana dobija veoma posebno priznanje od televizije Black Entertainment Television, BET, kao Zabavljač decenije, ali ne može da primi nagradu jer je u Evropi.“ Njena turneja počinjala je upravo tog dana.

Zamolio nas je da odemo u Mannheim u Nemačkoj i snimimo Vitni na sceni kako govori da joj je žao što ne može da bude tamo i da sledeću pesmu posvećuje njima. To je bila njena nova pesma „My Love Is Your Love“. Rekli smo da.

Dva dana kasnije bili smo tamo sa, mislim, do deset kamera, kranom, šinama i svom potrebnom tehnikom. Pomislio sam: pošto smo već ovde sa svom ovom opremom, zašto ne bismo snimili ceo koncert umesto samo jedne pesme? I upravo smo to uradili.

Sledećeg dana Vitni i njen menadžer, koji je u to vreme bio i njen tajni partner, Robyn Crawford – Robin Kroford došli su u Beč, u moju montažersku sobu, da odobre pesmu i posvetu. Zatim smo je putem satelita poslali iz Beča u Los Anđeles, jer je sledećeg dana bila televizijska emisija uživo u Americi. Predstavili su to kao da je direktan prenos iz Evrope, iako je zapravo bilo snimljeno dva dana ranije.

Vitni i Robin su pogledale jednom i rekle: „Savršeno. Pošaljite u Ameriku.“

Bio je to sjajan rad celog mog tima, a zvuk je radio njen muzički direktor.

Onda se dogodilo nešto što je promenilo ceo projekat. Bila je kišna nedelja u Beču. Vitni i Robin su imale samo poslednji večernji let iz Beča i pitale su me da li mogu da im predložim šta da rade nekoliko sati. Tada, po kišnom nedeljnom danu, nije bilo mnogo toga što su mogle da rade.

Rekao sam: „Pošto ste već ovde u mojoj montažerskoj sobi, mogu li da vam pokažem nešto od svog rada?“

Nisu bile naročito oduševljene, ali su pristale.

Rekao sam im da sam upravo završio dokumentarac „Freddie Mercury: The Untold Story“. Kasnije je bio nominovan za Gremi. Tada, 1999. godine, još nije bio objavljen, iako je već bio završen.

Vitni i Robin su rekle da su fanovi Fredi Merkuri. Pustio sam im dokumentarac i dopao im se.

Zatim su pitale šta još imam. Pokazao sam im dokumentarac o The Rolling Stonesima u Argentini, koji takođe tada, koliko se sećam, nije bio objavljen.

Usred dokumentarca Vhitney i RobIn su rekle: „Želimo da napraviš ovakav dokumentarac o Whitney.“

Rekao sam: „U redu, možemo da počnemo sutra.“

Rekle su: „Sutra u 12 časova budi u Hyatt hotelu u Kelnu.“

I tamo sam bio.

Nije bilo ugovora, nije bilo diskografske kuće – samo dogovor rukovanjem između Vitni Hjuston, njenog menadžera i nas. I počeli smo da snimamo.

Rekao sam Vitni: „Pusti me da snimim sve iza scene, iza pozornice, jer kasnije uvek možeš da odlučiš šta želiš, a šta ne želiš da bude uključeno.“ Ali verujem u autentičnost trenutka. Mislim da je to snaga mog dokumentarca o Whitney Houston – ili barem tako kaže mnogo ljudi.

Svetska premijera bila je na Tribeca Film Festivalu. Posle premijere prišao mi je Robert De Niro i rekao: „Ovo je jedan od najboljih muzičkih dokumentaraca koje sam ikada gledao.“ To mi je značilo više od Oskara.

12. Kao producent filma „The Joel Files“, koji se bavi stradanjem porodice Joel tokom nacističkog režima — mnogo težom temom od muzičkih spotova — šta vas je privuklo toj priči?

Rudi Dolezal: Ljudi me uglavnom poznaju po radu kao reditelja muzičkih filmova sa ljudima poput Queena, The Rolling Stonesa, Lajonela Ričija,VitniHjuston i mnogih drugih. Ali zapravo sam počeo u veoma kritičkom, novinarskom televizijskom programu na austrijskoj televiziji. Bio je namenjen mladima i bavio se veoma aktuelnim političkim pitanjima.

Na primer, da li treba da imamo vojsku? Šta ljudi mogu da rade ako ne žele da uče da rukuju oružjem? Pomogli smo da se pokrene ono što se danas u Austriji naziva civilnom službom, gde možete da radite u hitnoj pomoći ili domovima za stare umesto da služite vojsku. Bavili smo se i slobodom štampe, demokratijom u školama i sličnim temama.

To je zapravo bila moja pozadina pre nego što sam ušao u muziku, koja je, naravno, moja ljubav i postala je centar mog života. Moj hobi postao je moj posao.

Priča o „The Joel Files“ došla je do nas preko brata Bilija Džoela, koji je živeo u Beču. Bio je klasični muzičar i dirigent veoma poznatog bečkog simfonijskog orkestra. Istraživao je u nemačkim arhivima šta se dogodilo njegovom dedi.

Otkrio je da je nemačka porodica Neckermann ponudila da kupi njihove fabrike, kuće i poslove i pomogne im da pobegnu iz nacističke Nemačke kako bi preživeli. Ali porodica Neckermann nikada nije platila njegovom dedi. Polovina porodice je nažalost ubijena u koncentracionim logorima. Druga polovina uspela je da pobegne u Sjedinjene Države. To je bila grana porodice iz koje je kasnije potekao Bili Džoel.

Bila je to veoma zanimljiva priča jer je govorila o superzvezdi, Billyju Joelu, ali i o političkoj i istorijskoj temi. Nije bila stranačka politika, ali je javnosti otkrivala deo nemačke istorije koji nije bio ispričan. Zato smo odmah bili za to.

Problem je bio što nijedna nemačka televizijska stanica nije imala hrabrosti da to finansira. Svi su govorili: „Ne, ne, ne. Neckermann je tako poznata porodica.“ Zato smo film finansirali sami.

Vrhunac filma bio je kada smo spojili treću generaciju porodice Neckermann – dvojicu muškaraca i jednu ženu – sa dvojicom Joelovih, Billyjem Joelom i njegovim bratom, u Beču, u čuvenoj poslastičarnici Sacher. Razgovarali su o tome kako se ovakve stvari mogu sprečiti u budućnosti i, u suštini, kako dve porodice mogu da se pomire. Bilo je veoma dirljivo.

Film je osvojio Golden Rose of Montreux, svetsko prvenstvo televizijske zabave. Billy Joel je bio deo projekta i bilo je sjajno raditi sa njim.

PRISTUP I STVARALAŠTVO

13. Nakon više od pet stotina dokumentaraca, kako odlučujete koje priče vredi ispričati, a koje ne?

Rudi Dolezal: Ovo je zanimljivo pitanje. Danas imam osećaj da više ne moram nikome ništa da dokazujem. Moj dosadašnji rad govori sam za sebe. A moj rad, inače, nije završen. Smatram da sam tek u prvoj polovini svog života, tako da je ovo samo jedna međufaza. I dalje želim da radim mnogo novih projekata.

Pre nekoliko godina u moj život je ušlo pisanje knjiga. Kada pišem knjige, kao što su „My Friend Freddie“ ili moja nova knjiga o Falcu, „Falco – The Whole Truth and Nothing But the Truth“, ne treba mi ništa od onoga što mi je potrebno za snimanje filmova. Ne treba mi ekipa. Ne treba mi budžet. Ne treba mi tehnička oprema. Ne trebaju mi montažeri. Potrebni su mi samo mozak i olovka i papir – ili laptop. To mi je veoma privlačno.

Zato sebe danas kreativno smatram podeljenim na dve polovine. Jedna polovina je i dalje entuzijastični filmski autor, a druga je autor i pisac knjiga. Cilj mi je da napišem još mnogo knjiga. Sledeća će verovatno biti knjiga o mom životu, pre nego što zaboravim sve događaje i priče.

Kako odlučujem da li ću se uključiti u filmske ili video projekte? Moram da volim muziku ili umetnika. Ponekad su to stariji umetnici sa kojima sam radio pre mnogo godina i koji mi se ponovo jave. Ponekad su to mladi umetnici koje želim da podržim.

Moja produkcijska kuća danas je u Americi, u Majamiju. Zove se DORU Films International. Projekte biram veoma pažljivo.

Iskreno, na početku smo morali da prihvatamo projekte jer nam je bio potreban novac da kompanija opstane. Danas radim samo projekte u kojima uživam. Zato radim toliko reading show programa širom Evrope. Siguran sam da ću se uskoro vratiti u Srbiju, možda ponovo sa Queen Sensation.

Samo kada u nečemu uživam, to i radim. To je privilegija do koje sam došao posle mnogo decenija teškog rada. Na početku je to bio veoma težak posao. Glamurozni svet muzičkog filmskog reditelja Rudija Dolezala zapravo nije bio toliko glamurozan. Bio je veoma težak od samog početka, i još uvek jeste. Ali to je to. Volim svoj posao. Kao što sam rekao, moj hobi postao je moja profesija.

14. Da li postoji umetnik sa kojim nikada niste radili, a uvek ste želeli?

Rudi Dolezal: Osećam veliku privilegiju zbog ogromnog broja umetnika sa kojima sam imao priliku da radim: Queen, David Bowie, Lionel Richie, Whitney Houston, Frank Zappa, The Rolling Stones, Elton John, Bon Jovi, Michael Jackson, Bruce Springsteen, The Who, U2, Miles Davis, Billy Joel, Diana Ross, Oasis, Rammstein, Falco, Harry Belafonte, Red Hot Chili Peppers, Patti Smith, Tom Waits, Stevie Wonder, Ice-T, Bob Geldof i mnogi drugi.

Nikada se nisam probudio ujutru sa znojnim rukama misleći: „O moj Bože, još uvek želim da radim spot ili dokumentarac sa tom osobom.“

Mislim da sam za jedan život – a kao što sam rekao, smatram da sam tek u prvoj polovini svog života – imao ogromnu privilegiju da radim sa svim tim velikim umetnicima. Možda će doći neki novi. Ali ako ne dođu, ja sam veoma srećan čovek kao reditelj i producent.

LIČNO I KORENI

15. Vaši koreni vode do čukundede iz Brna, a pomenuli ste i planove za dokumentarac o sopstvenom poreklu. Dokle je stigao taj projekat?

Rudi Dolezal: Planiram da napravim dokumentarac sa svoja dva sina, Rubijem, koji ima 23 godine, i Benijem, koji ima 19. Oni su sunce mog života. Volim ih više od svega.

Želim da se vratimo u Brno i potražimo mog čukundedu, da saznamo kako se porodica preselila u Austriju i čime se on bavio. Moja baka mi je uvek govorila da je bio deo Austro-Ugarske i da se bavio premeravanjem zemljišta.

To je nešto što želim da istražim. Trenutno sam u pretprodukciji. Još nemam televizijske kanale uključene u projekat, ali definitivno želim da to uskoro uradim sa svoja dva sina. I veoma se radujem tom projektu.

REGION

16. Kakav je vaš utisak o tome koliko ovaj deo Evrope i dalje čuva sećanje na umetnike sa kojima ste radili?

Rudi Dolezal: Imam osećaj da su ljudi u Istočnoj Evropi i dalje više zainteresovani za velike heroje šezdesetih, sedamdesetih, osamdesetih i devedesetih. Mnogi moji prijatelji, bendovi sa kojima sam radio, govore mi da imaju sjajnu publiku u Istočnoj Evropi.

To sam lično iskusio kada sam radio reading show u Srbiji. Bilo je nešto poput 2.000 ljudi, a Queen Sensation je nakon toga svirao koncert. Zato veoma pozitivno gledam na publiku Istočne Evrope.

Imam i ambiciju da u narednim godinama budem prisutniji tamo i da nastupam gde god mogu. Moj sledeći nastup u Istočnoj Evropi biće u Mađarskoj, u petak, 20. novembra, u House of Music u Budimpešti, gde ću izvesti „My Friend Freddie Live“. To je prvi korak.

ZAVRŠNA REČ

17. Kada biste imali jedan savet za mladog reditelja koji danas želi da snima muzičke dokumentarce, na osnovu pedeset godina iskustva u ovom poslu, koji bi to savet bio?

Rudi Dolezal: Kada sam počeo, šansa da jedan mladi austrijski hipi postane reditelj muzičkih spotova i muzičkih dokumentaraca za bendove poput Queena, The Rolling Stonesa i drugih bila je ravna nuli. Bilo je verovatnije da će, na primer, Severna Koreja osvojiti Svetsko prvenstvo u fudbalu. A i to je bilo ravno nuli.

Ali ipak sam pokušao.

Moj savet je: ostanite verni svojim mislima, svojim idolima i svojim ambicijama. Verujte u sebe i nikada ne odustajte. Onda sve ostalo dolazi samo od sebe.