O izuzetnoj svestranosti u umetničkoj karijeri, o inspiraciji za stvaranje, o promociji romana “Odjeci tišine” 30. septembra, o svojim junacima, o operskoj karijeri, o stasavanju u obećanoj zemlji – Americi, o razlikama života u SAD i Srbiji, o psihološkim istraživanjima radi pisanja romana


 Beograd će naredne sedmice, u sredu, 30. septembra biti bogatiji za novi ekskluzivni kulturno-muzički događaj u Atrijumu Narodnog muzeja Srbije.

Očekuje nas veoma posebno gala veče koje spaja dve umetnosti – književnost i operu.

​
Tada će se odigrati svečana multimedijalna promocija romana „Odjeci tišine” izdavačke kuće “Nova Nova Poetika”.

Autorka romana je naša gošća povodom objavljivanja knjige – Diana Elizabeth Martinovich, svestrana umetnica – operska diva, književnica, autorka više knjiga o psihologiji i life couching-u, umetnička direktorka operskih takmičenja i raznih festivala, čak i preduzetnica.

​Publika će sa dvoje umetnika uspeti da proslavi ovaj spoj umetnosti u prestižnom prostoru Atrijuma Narodnog muzeja Srbije.

Uz Dianu Elizabeth Martinovich na sceni ove izuzetne ustanove kulture će nastupiti njen suprug – svetski operski pevač Boris Martinović, istaknut i cenjen širom planete.  

Da bude jasnije, roman će imati premijeru na srpskom jeziku, ali je uveliko objavljen na engleskom jeziku u Americi, gde spisateljica i operska pevačica uveliko živi. Knjiga je osvojila čitaoce SAD-a, Engleske, Kanade, Australije, sa izuzetno pozitivnim kritikama stručnih lica.

Govoreći o svom romanu prvencu “Odjeci tišine”, Diana je zapisala nekoliko redova.

„Psihologija je temelj ove priče. Fokusirala sam se na to kako trauma utiče na glas – ne samo fizički, već kao psihosomatski odgovor na svet koji nas guši. Ovde se mogu predstaviti tri vrste psihologije, a to su psihologija kontrole, psihologija manipulacije i put ka samospoznaji”, zaintrigirala je autorka romana „Odjeci tišine” svoje buduće čitaoce u Srbiji.

Roman je već uveliko osvojio anglosaksonsko tržište. Jedna od najnovijih kritika romana „Odjeci tišine” objavljena je u prestižnom američkom književnom magazinu BookCLB, koji je posvećen aktuelnim naslovima u bogatoj hiper-produkciji publikovanja knjiga u Americi.

„Od velike scene do napisane stranice: ‘Echoes of the Unspoken’ autoritativno spaja atmosferu, strast i psihološku intrigu”, odlomak je kritike u časopisu “BookCLB”.

Aktuelna kritika analizira spoj mračne romanse, psihološke napetosti i umetničke discipline koja prožima svaku stranicu ove priče.

Domaći pisac Vladimir Tomić je napisao recenziju:
„Odjeci tišine” se najpotpunije čita kao roman o pravu čoveka da sam odredi značenje sopstvenog glasa, uključujući pravo da ga povuče iz javnosti, da ga upotrebi nesavršeno, ili da izabere tišinu koja nije više nametnuta. Završna rečenica ‘Tišina je konačno postala pesma, a pesma je bila – život’ zaokružuje put od ćutanja kao tuđeg kapitala do tišine kao slobodno izabranog prostora, a roman svoju završnu vrednost nalazi u toj promeni vlasništva”.

Da bude sve jasnije, približićemo čitaocima radnju romana „Odjeci tišine“ (Echoes of the Unspoken) –  psihološku dramu sa elementima noir trilera.

Glavna junakinja je Elena Marković, svetska operska diva koja nakon teške traume gubi ono najdragocenije što ima za svoju karijeru – glas. Njen suprug, Džon, hladni i proračunati arhitekta, njeno ćutanje ne doživljava kao bol, već kao „savršen estetski element“. On je za nju dizajnirao stakleni penthouse na Park aveniji u New York-u koji naziva „Muzej tišine“ – luksuzni kavez u kojem je Elena više eksponat nego živo biće. Zaplet nastaje kada u njen život ulazi dr Filip Hil, harizmatični hirurg čija opsesija Elenom prelazi granice medicine. Elena se nalazi u opasnom trouglu između čoveka koji je želi da bude nema i čoveka koji želi da kontroliše njen povratak glasu. Priča se kreće od sterilnog luksuza Njujorka (Menhetn), Malibua (Los Anđeles), Vinograda Napa Valley, do surovih, snežnih vrhova švajcarskih Alpa, gde Elena mora da donese odluku: da li će ostati najlepši nemi deo tuđe vizije ili će povratiti svoj identitet, bez obzira na cenu.

Kao autorka, Diana je želela da zaroni duboko u ispitivanje koliko su ljudski odnosi slojeviti i često kontradiktorni. U romanu autorka istražuje tanku liniju između ljubavi i posesivnosti, podrške i kontrole. Želela je da odgonetne – gde prestaje briga, a počinje brisanje tuđeg identiteta?

Psihologija je suštinska osnova romana i autorka se odredila ka tome da otkrije kako trauma utiče na glas – ne samo fizički, već kao psihosomatski odgovor na svet koji nas guši.

Zato je odredila da postoje tri segmenta u književnom delu koja se sudaraju: Psihologija kontrole, Psihologija manipulacije i Put ka samospoznaji.

Takođe, Diana je izdvojila ključne teme: arhitektura kontrole, cena autentičnosti i spoj umetnosti i nauke.

​Ko je svestrana osoba Diana Elizabeth Martinovich?

Međunarodna autorka, operska i džez vokalistkinja, autorka tekstova i muzike, magistar operskog pevanja i kulturnog menadžmenta. Diana se nalazi u enciklopediju 500 najistaknutijih ličnosti iz dijaspore bivše Jugoslavije. Njen prvi roman “Odjeci tišine” bio je na prvom mestu na listi najprodavanijih trilera u Kanadi, dok ga je američki list New York Weekly opisao kao „uzbudljiv masterklas psihološke napetosti“.

Master studije pevanja završila je na Visokoj školi za muziku u Nemačkoj, u Štutgartu, a drugi master iz međunarodne kulturne politike i umetničkog menadžmenta u Francuskoj, na Univerzitetu Lumière Lyon 2, pod krovom UNESCO katedre. Autor je nekoliko knjiga iz oblasti psihologije i coachinga, dok je knjiga „Umetnost belkanta” jedna od najprodavanijih knjiga koja promoviše veštine operskog pevanja. Trenutno priprema i svoj autorski džez prvenac.
Osim svega navedenog, Diana je i umetnički direktor muzičkih operskih festivala u Evropi, operskog takmičenja Boris Martinović, koje vodi sa svojim mužem, uvek vredna, ne zna za predah, radi neprekidno i vikendima, 24/7, jer voli svoj poziv i tu neverovatnu energiju koja je jača i pruža joj svestranost.

Paralelno sa objavljivanjem romana, Diana će imati i tu čast da javnosti predstavi svoj prvi jazz album, kao novi podvig neumorne umetnice.

https://www.diana-elizabeth-martinovich.com/

Muž Diane je Boris Martinović, istaknuti američki operski pevač (bas-bariton), glumac i producent, koji je vokalno obrazovanje stekao na prestižnoj akademiji The Juilliard School u Njujorku.

Nastupao je na najznačajnijim svetskim operskim scenama širom Evrope i SAD-a. Publikacija Cambridge Who’s Who uvrstila ga je među četiri najlepša operska glasa 20. veka.

Pored izvođačke karijere, Boris Martinović je aktivan kao internacionalni vokalni pedagog i osnivač međunarodnih umetničkih projekata.

https://www.boris-martinovich.org/

I, došao je trenutak da čujemo priču Diane Elizabet Martinovich.

PROMOCIJA KNJIGE NEĆE BITI KLASIČNA: TO JE MULTIMEDIJALNI PREPLET REČI, GLASA I MUZIKE

Približava nam se umetnički događaj 30. septembar u Atrijumu Narodnog muzeja Srbije, gde će biti održana multimedijalna promocija vašeg prvog romana „Odjeci tišine“. Sa kakvim emocijama prilazite ovom datumu i mestu gde ćete se predstaviti srpskoj publici kao književnica? I opišite nam ukratko kako će izgledati vaše veče.


Prilazim 30. septembru sa dubokim uzbuđenjem, ogromnom zahvalnošću i posebnim strahopoštovanjem. Nastupiti u Atrijumu Narodnog muzeja Srbije, prostoru koji spaja vekove naše kulture, duhovnosti i umetnosti, za mene nosi izuzetnu simboliku. Predstaviti se svojoj publici i u svojoj zemlji kao književnica pruža osećaj povratka korenima, ali na sasvim novom, zrelijem umetničkom nivou.

Što se tiče samog koncepta večeri, to neće biti klasična promocija knjige. Zamislila sam je kao multimedijalni preplet reči, glasa i muzike koji vizuelno i zvučno dopunjuju svet „Odjeka tišine“. Publika će imati priliku da čuje odlomke i uvid u psihološke slojeve romana, dok će muzički segmenti i operske bravure mog supruga Borisa Martinovića dati posebnu, živu dramsku notu celom događaju. Želim da publika iz Atrijuma ode pod utiskom kompletne umetničke vizije, gde književnost i muzika progovaraju istim jezikom.


 Roman je već postigao uspeh u svetu, osvojio je čitaoce Amerike, Engleske, Kanade. Da li ste onda sigurni u uspeh i u rodnoj zemlji ili vam se čini ipak da je „teško biti prorok u svom selu“? Da li je bilo lakše napisati roman prvo na engleskom jeziku i objaviti ga u vašoj drugoj domovini – Americi?

 Prijem romana na engleskom govornom području bio je predivan vetar u leđa, ali naša domaća publika nosi specifične emocije, izoštren intuiciju i posebnu dubinu razumevanja. Ne razmišljam u kategorijama „biti prorok u svom selu“, već verujem u iskrenost i univerzalnost umetničke poruke. Kada pišete o ljudskoj duši, strahovima, identitetu i isceljenju, te teme rezonuju jednako snažno bez obzira na geografiju.

Što se jezika tiče, engleski mi je pružio izvesnu distancu koja je bila potrebna da se otvori ovako kompleksna i emotivno zahtevna priča. Međutim, objavljivanje srpskog izdanja u saradnji sa izdavačkom kućom “Nova Nova Poetika” imalo je posebnu toplinu — proces u kom je reč konačno progovorila na mom maternjem jeziku doneo je osećaj potpunog zaokruživanja priče.

FIKCIJA ZAHTEVA PRELAZAK IZ ANALITIČKOG U KREATIVNO I EMOTIVNO STANJE

Kada pogledamo vašu karijeru, vi imate već iskustva kao publicista, jer ste objavili sijaset knjiga iz raznolikih oblasti – kulture i saveta kako uspeti kao operski pevač, popularne psihologije, life couchinga – samopomoći. Da li vam je to bogato iskustvo pomoglo da se upustite u pisanju fikcije, dakle beletristike – ozbiljnog romana?

 Apsolutno. Rad na publicistici, stručnim knjigama iz oblasti vokalne tehnike i pedagogije — poput knjige “The Art of Bel Canto” — kao i rad u sferi coachinga i psihologije, bio je neviđeno dragocen pripremni teren. Kroz te stručne forme izoštrila sam disciplinu pisanja, strukturu misli i razumevanje ljudske psihe.

Međutim, fikcija zahteva prelazak iz analitičkog u kreativno i emotivno stanje. Iskustvo u psihologiji dalo mi je precizan instrument za seciranje karaktera i njihovih unutrašnjih lomova, ali mi je beletristika pružila potpunu slobodu da te koncepte udahnem kroz živote junaka, unoseći u priču dramu, atmosferu i melodiju reči.


Opet, da li je bilo kompleksno preći u sasvim novu dimenziju i književnu formu? Ako ste se navikli da pišete knjige o psihologiji u želji da pomažete drugima, da li ste videli kao veliki izazov da se isprobate baš kao pisac i romana?


Bilo je izuzetno izazovno, ali istovremeno i oslobađajuće. Pisanje priručnika ili psihološke literature zahteva direktnost, jasne smernice i teorijsku osnovu. Roman, s druge strane, funkcioniše indirektno — vi pomažete i dodirujete čitaoca kroz metaforu, identifikaciju sa junakom i unutrašnje odjeke.

Izazov je bio u tome što u fikciji ne smete „predavati“ niti nametati zaključke; morate dozvoliti junacima da greše, pate i sami traže svoj put. Prelaženje u tu novu dimenziju tražilo je potpunu emotivnu ogoljenost, ali me je upravo taj stvaralački rizik privukao i nagradio.

MOGLO BI SE REĆI DA U ELENI MARKOVIĆ IMA DELOVA MENE, ALI NIJE BIOGRAFIJA


Glavna junakinja romana je opet neka vrsta vašeg alter ega: operska pevačica, koja je u jednom trenutku prestala da peva usled gubitka glasa. Mnogi će se možda pitati – da li je ovo roman sa elementima autobiografije? Šta biste im vi na to rekli?


To je pitanje koje mi čitaoci najčešće postavljaju. Odgovor leži u tome da je roman inspirisan mojim dubokim poznavanjem operskog sveta i psihe umetnika, ali nije biografija. Ja nisam Elena Marković. Čak, štaviše, potpuno sam drugačija od nje. Glavna junakinja deli sa mnom geografiju tog specifičnog scenarija i umetničkog poziva, ali njena sudbina,emocije, unutrašnji konflikti i putevi preispitivanja pripadaju fikciji.

Moglo bi se reći da u njoj ima delova mene, ali i delova mnogih umetnika i ljudi koje sam sretala tokom života. Glas u ovom romanu nije samo fizički organ – on je metafora za unutrašnji identitet, za pravo da budemo viđeni i saslušani. Kroz njen gubitak glasa istraživala sam šta ostaje od čoveka kada ostane bez onoga što ga definiše u očima sveta.

TIŠINA NIKADA NIJE POTPUNO PRAZNA

Veoma poetičan naziv romana „Odjeci tišine“ oslikava i vašu kreativnu, umetničku prirodu. Kakav može biti odjek tišine? Nekada je taj odjek glasniji od same buke?

Tišina nikada nije potpuno prazna. U umetnosti, a naročito u muzici, pauza i tišina imaju jednaku dramsku snagu kao i najglasniji ton. Odjek tišine je ono što ostaje u nama kada svi spoljašnji šumovi i buka svakodnevice utihnu — to je glas naše podsvesti, potisnute istine, sećanja i potajna uverenja.

Ponekad je ta tišina toliko zaglušujuća jer nas primorava da se suočimo sa samima sobom. Buka modernog sveta često služi kao štit od preispitivanja, dok u tišini maske padaju. Odjek tišine u mom romanu predstavlja trenutak otvaranja ka sopstvenoj istini.

PISANJE ROMANA JE ZAHTEVALO PRECIZNOST HIRURGA I EMPATIJU PISCA

Da biste napisali jedan psihološki triler, pristupili ste i istraživanju psihologije. Kuda vas je odveo taj put traganja? Da li je bilo zahtevno onda pisati jedan kompleksan roman koji se zasniva na psihološkim analizama?


Taj put traganja me je odveo u najtamnije i najfascinantnije kutke ljudskog uma. Istraživala sam mehanizme traume, potiskivanja, manipulacije i načina na koje se psiha bori sa gubicima i krivicom. Nije bilo dovoljno samo stvoriti napetu fabulu; bilo je neophodno da svaki postupak likova bude psihološki utemeljen i uverljiv.

Pisanje je zahtevalo preciznost hirurga i empatiju pisca. Morala sam duboko da uronim u stanja u kojima se moji likovi nalaze kako bi čitalac mogao ne samo da prati radnju, već da fizički i emotivno oseti njihovu teskobu, sumnju i borbu za uspostavljanje kontrole nad vlastitim životom.


Da li bi vam bilo lakše da ste pisali o junacima koji postoje u stvarnom životu?

Mislim da bi mi bilo znatno teže da sam pisala o junacima koji postoje u stvarnom životu. Stvarni ljudi vas ograničavaju činjenicama i dokumentarnošću. Kada su likovi potpuno fiktivni, imate apsolutnu slobodu da prokopate po najdubljim i najtamnijim slojevima psihe bez kočnica. Pisanje čiste fikcije omogućava da kroz fiktivne junake i stvorene situacije ispričate mnogo dublju, univerzalniju i ogoljeniju istinu o ljudskoj prirodi nego što bi to uradila bilo koja biografija.

LIKOVI U ROMANU SU U POTPUNOSTI PLOD MOJE MAŠTE, ALI DELUJU APSOLUTNO ŽIVO


Dakle, kako smo rekli – tokom pripreme za pisanje romana, imali ste i temeljno istraživanje iz domena psihologije, što vam i nije bilo strano, budući da ste već u Americi objavili veliki broj knjiga iz te oblasti, Da li ste za vreme stvaranja knjige, postepeno gradili karaktere svojih junaka? Kako uspevate da “oživite“ junake u svojoj glavi, i da ih onda prenesete na papir?

Tokom pripreme za pisanje romana, temeljno istraživanje psihologije bilo mi je prirodan oslonac, jer sam kroz svoje ranije stručne knjige i priručnike već duboko proučavala ljudsku strukturu, traume i mehanizme odbrane. Međutim, prelazak u fikciju tražio je da to znanje oživi. Likove nisam gradila po gotovim šablonima, niti sam ih preslikavala iz stvarnog života. Oni su u potpunosti plod moje mašte, ali su psihološki konstruisani tako precizno da deluju apsolutno živo.

Građenje karaktera za mene je proces organskog rađanja: usadite im uverljivu psihološku osnovu, unutrašnje konflikte, strahove i motive, a zatim ih postavite u određene okolnosti. Kada lik ima dobro postavljenu psihologiju, on u vašoj glavi počinje da deluje samostalno — znate kako diše, kako reaguje pod pritikom i kakve izbore pravi. Moja uloga kao pisca bila je da te njihove unutrašnje lomove i odluke prenesem na papir sa potpunom autentičnošću.


Nakon tolikih knjiga objavljenih u Americi o drugim temama, kako ste se odlučili da pišete ipak roman, možda i najzahtevniju književnu formu ikada? Kako ste došli na tu ideju da postanete romanopisac?

Potreba za pisanjem romana rodila se organski. Godinama sam kroz coaching, muziku i stručne tekstove analizirala ljudske potencijale i prepreke. Međutim, u jednom trenutku shvatite da postoje priče koje ne staju u okvire lekcija, priručnika ili stručnih analiza. Postoje emocije koje se mogu izraziti jedino kroz višeslojnu naraciju i živopisne likove.

Osetila sam unutrašnji poziv da izjednačim svoje muzičko i životno iskustvo sa pisanom rečju na kompleksnijem nivou. Formiranje sveta romana bio je logičan korak u mojoj umetničkoj evoluciji.

MOJA POKRETAČKA SNAGA POTIČE IZ STRASTI PREMA STVARANJU

 Sa druge strane, vi ste veoma ostvareni kao umetnik i prilično ste svestrani do te mere da se ima utisak kao da živite više paralelnih života. Sve to što ste vi postigli tokom karijere do sada, drugi ne mogu tokom celog profesionalnog života. Dakle vi ste operska diva, spisateljica – književnica, umetnička direktorka više festivala u Evropi i operskog takmičenja koji vodite sa vašim mužem Borisom Martinovićem, a opet stižete biti i uspešna preduzetnica sa proizvodnjom suplemenata. Odakle toliko energije za sve te poduhvate?


Moja pokretačka snaga potiče iz strasti prema stvaranju i duboke vere da nam nisu dati darovi da bismo ih držali u jednoj fioci. Za mene operska scena, pisanje romana, vođenje Vienna Opera & Art Song Festivala ili međunarodnog takmičenja Boris Martinović, kao i kreiranje brenda prirodne kozmetike i suplemenata AVY Health & Beauty, nisu razdvojeni svetovi. Sve su to različiti kanali jedne te iste stvaralačke energije.

Kada radite ono što volite i u šta verujete, energija se ne troši, ona se generiše. Ključ je u jasnoj viziji, dobroj organizaciji i prisutnosti u trenutku. Dok sam u književnosti, posvećena sam reči; dok radim sa Borisom na operskim projektima, potpuno sam u muzici; kada se bavim biznisom, usmerena sam na zdravlje i kvalitet života.

UMETNIK I ISTRAŽIVAČ U MENI NIKADA NE MIRUJU

Rođeni ste u Srbiji, ali već dugi niz godina boravite u Americi, toj zemlji snova i pruženih prilika. Da li ste tamo ostvarili sve želje i snove i koliko ste iskoristili tih prilika na dlanu? Ili se još tražite u uvek novim istraživanjima, izazovima, poduhvatima, projektima?

 Amerika pruža neverovatne mogućnosti ako ste spremni na rad, disciplinu i neumorno učenje. Ona nauči čoveka da nema granica, osim onih koje sami sebi postavite. Tamo sam ostvarila mnoge od svojih najvažnijih profesionalnih i ličnih ciljeva, i na tome sam duboko zahvalna.

Međutim, za mene ostvarenje jednog sna nikada ne znači kraj puta. Umetnik i istraživač u meni nikada ne miruju. Ne bih to nazvala „traženjem sebe“, već kontinuiranim razvojem i osvajanjem novih umetničkih i poslovnih prostora. Život je proces, i dokle god postoje nove teme, pesme, projekti i ideje, ja ću ići u susret novim izazovima.



U SRBIJI UVEK OSTAJE DUŠA OVOG NARODA, TOPLINA, EMOCIJA I SPECIFIČNA ISKRA NEPOSREDNOSTI


Da li vam se menja Beograd i Srbija svakim sledećim dolaskom? Osećate li neke promene ili vam je uglavnom sve isto? Razmišljate li nekad da se ovde vratite za stalno, umesto obećane zemlje preko okeana?

Beograd i Srbija se menjaju dinamičnim korakom. Pri svakom dolasku primetim novu energiju, estetske promene u gradu, ali i kulturnu živost koja ne jenjava. Ono što uvek ostaje isto, na svu sreću, jeste duša ovog naroda, toplina, emocija i ta specifična iskra neposrednosti koja mi uvek nedostaje kada sam daleko.

Što se tiče povratka, danas živim u svetu bez oštrih granica. Zbog svojih projekata, festivala, pisanja i porodice, vezana sam za više adresa, tako da mi je dom tamo gde su moji voljeni i gde stvaram. Srbija je uvek u mom srcu i kroz rad i objavljivanje ovde, ja se zapravo nisam nikada sasvim odavde ni udaljila.

MOJ MUŽ BORIS MARTINOVIĆ JE PRVI I NAJVAŽNIJI ČITALAC MOJIH KNJIGA

Vaš muž, čuveni operski pevač Boris Martinović vaša je bezrezervna i bezuslovna podrška u svemu što radite i stvarate. Da li ste od njega dobili neke savete, reakcije, mišljenja dok je čitao vaš roman u rukopisu? Je li on blag ili strog kritičar prema vašem književnom stvaralaštvu?

 Boris je moj nepokolebljivi oslonac, ali i prvi, najvažniji čitalac. Njegovo umetničko oko i uho su izuzetno izoštreni kroz decenije rada na najudarnijim svetskim operskim scenama, tako da izuzetno cenim njegov sud.

Dok je čitao rukopis romana, bio je nepristrasan i vrlo iskren. On nije kritičar koji će vas štedeti radi reda  – ukazivao mi je na dramske vrhunce, na ritam naracije, jer muzičar intuitivno oseća gde priča treba da ubrza, a gde da uspori. Njegove reakcije i oduševljenje kada je zaklopio korice pružili su mi veliku potvrdu da pred sobom imamo nešto zaista snažno.

 Ove večeri 30. septembru na promociji vaše knjige u izdanju kuće „Nova Nova Poetika“, vaš suprug će nastupati između priče o romanu. Da li ste poželeli da i vi sa njim u duetu iznesete neku opersku ariju iz bogate muzičke literature, ili želite da fokus bude na vama kao pisca?

 Zajednički nastupi sa Borisom uvek su bili praznik za publiku i za nas lično. Međutim, ove večeri fokus želim u potpunosti da stavim na reč, na atmosferu romana i moj ulazak pred domaću publiku u ulozi pisca.

Borisov glas će te večeri dopuniti narativ, stvoriće uzvišen vokalni ram oko „Odjeka tišine“. A što se tiče naših zajedničkih dueta, biće prilike na koncertima koji slede.

POZORNICA JE NAŠ PRIRODNI AMBIJENT

Krenuli ste ovde sa nastupima u periodu neposredno pre izbijanja pandemije korona virusa, 2019. godine u Skupštini grada Beograda. Da li razmišljate da nastavite tu zamišljenu seriju koncerata u tandemu sa mužem? Ili u bilo kojoj varijanti?

Koncert u Skupštini grada Beograda ostao nam je u najlepšem sećanju zbog divne energije i prijema publike. Naravno, svetske okolnosti koje su usledile privremeno su zaustavile te planove, ali želja za nastupima pred domaćom publikom nikada nije nestala.

Planiramo da nastavimo tu koncertnu nit. Da li će to biti klasični operski recitali, večeri posvećene bel kantu ili multimedijalni koncepti koji spajaju moju muziku, jazz i književnost, javnost će uskoro saznati. Pozornica je naš prirodni ambijent.


Pratite li opersku scenu kod nas i izdvajate li neke od kolega i koleginica za koje mislite da vrede i da zaslužuju da im se pruža šansa u inostranstvu?

 Veoma pomno pratim našu opersku scenu i moram reći da Srbija obiluje vanrednim talentima. Imamo fantastične glasove, izuzetne mlade pevače sa impresivnim prirodnim materijalom i velikom strašću.

Kroz Boris Martinović International Competition i Vienna Opera & Art Song Festival, naš stalni cilj jeste upravo to — pružanje prilike mladim pevačima da budu viđeni od strane svetskih agenata, direktora operskih kuća i mentora. Našim umetnicima je često potrebna samo prava platforma, vrhunska edukacija u domenu stilskog pevanja i šansa na međunarodnoj sceni, jer kvalitetom i emocijom apsolutno pariraju svetskom vrhu.

NOSTALGIJA JE PRIRODNI PRATILAC SVAKOG ČOVEKA KOJI ŽIVI DALEKO OD MESTA ROĐENJA

Može li se ikada ikako uporediti život ovde u Srbiji sa Amerikom? Vuče li vas nostalgija ponekad?

 Teško je direktno porediti te dve sredine jer nude potpuno različite životne koncepte. Amerika nosi fantastičnu efikasnost, pragmatizam, sistem koji nagrađuje trud i ogromnu širinu za biznis i karijeru. Srbija, sa druge strane, nudi toplinu međuljudskih odnosa, bogat društveni život, neposrednost i duboku emotivnu utemeljenost.

Nostalgija je prirodan pratilac svakog čoveka koji živi daleko od mesta gde je ponikao. Ona se kod mene najčešće manifestuje putem umetnosti –  kroz potrebu da stvaram na svom jeziku i da se iznova vraćam našim ljudima i našoj kulturi.

Roman „Odjeci tišine “ već je postigao uspeh u SAD, jer je uspeo da ujedini čitaoce i kritiku. Obično se to ne dešava, već kada kritika pohvali, publika ne bude toliko zainteresovana, a kada književna kritika bude surova, desi se da roman postane bestseler. Da li vama prijaju komplimenti ili ne znate kako da reagujete?

 Spoj naklonosti kritike i široke čitalačke publike zaista je najveće priznanje koje pisac može da poželi. Komplimenti, naravno, prijaju – oni su potvrda da je trud imao smisla i da je poruka stigla do srca onih kojima je namenjena.

Reagujem na komplimente sa zahvalnošću i poniznošću pred umetnošću. Pohvalne kritike su mi potvrda strukovnog kvaliteta, dok su reakcije čitalaca moja najveća inspiracija. Ipak, trudim se da ostanem čvrsto na zemlji i da svaku pohvalu iskoristim kao motiv da u narednom književnom delu budem još bolja i dublja.

PLANIRAM DALJE PROMOCIJU ROMANA NA BEOGRADSKOM SAJMU KNJIGA

 Priča se čak da je za ekranizaciju ovog romana zainteresovan i jedan holivudski reditelj za format TV serije. Recite nam nešto više o tome. Opet, da li biste želeli da se roman „oživi“ i na našim prostorima u vidu filma, serije ili možda pozorišne predstave?

 Tačno je da postoje interesovanja i inicijalni razgovori za ekranizju romana u Holivudu. Format TV serije je izuzetno pogodan za „Odjeke tišine“ jer priča poseduje više slojeva, psihološku napetost i vizuelnu estetiku koja bi fantastično izgledala na ekranu. Za sada su ti projekti u fazi pregovora i razvoja. Čim budemo imali potpisan ugovor, rado ću sa Vama i vašim čitaocima podeliti vesti. 

Što se tiče domaćih prostora, bila bi mi izuzetna čast da vidim adaptaciju romana na našem jeziku,  bilo kroz dramsku seriju, film ili pozorišnu predstavu. Naša glumačka i rediteljska scena ima kapacitet da fantastično iznese ovako kompleksnu psihološku dramu.

Nakon promocije romana u Narodnom muzeju, vaši planovi su dalje vezani i za učešće na Beogradskom sajmu knjiga? Kakve aktivnosti planirate da imate na našem najvećem književnom festivalu?

 Beogradski sajam knjiga je praznik pisane reči i mesto koje nosi posebnu magiju. Ugovorom sa izdavačkom kućom Nova Nova Poetika, planirano je nekoliko izuzetnih aktivnosti – od zvaničnih potpisivanja romana na štandu izdavača i direktnih susreta sa čitaocima, do učestvovanja na književnim tribinama.

Radujem se prilici da kroz neposredan razgovor sa čitaocima na Sajmu razmenim utiske o „Odjecima tišine“, jer su ti susredi „oči u oči“ nezamenljivi.

 



ŽIVIM SVOJE SNOVE I NASTAVLJAM DA SANJAM NOVE


 I evo, na samom kraju – šta sve danas sanjate, a šta vam se događa? Da li vam je nebo granica? Možda već smišljate novi roman u nastajanju ili neku knjigu iz popularne psihologije? I odakle crpite toliku vanserijsku i čudesnu energiju za sve moguće poduhvate?

 Danas živim svoje snove, ali nastavljam da sanjam nove. Kada uložite rad, veru i unutrašnju istinu u ono što radite, granice se same pomeraju – nebo zaista jeste jedina granica.

U mojoj stvaralačkoj radionici uvek se nešto krčka. Već razvijam ideje za novi roman koji će nastaviti da istražuje dubine ljudskih odnosa i psiholoških zagonetki, a u planu su i novi stručni naslovi.

Što se tiče energije – ona dolazi iz bezuslovne ljubavi prema mojoj deci – ćerki Nini i sinu Viktoru i mom suprugu, pa tek onda iz ljubavi prema životu, muzici i stvaranju. Kada ste usklađeni sa svojom svrhom i kada u svakom danu vidite priliku da ostavite neki lep trag ili pomognete nekome, izvor inspiracije i snage nikada ne presušuje.

Ivan Makragić