Ako neko misli da pank mora da bude ljut, mračan i namršten, trebalo je sinoć da bude u Zappa Bazi.
Profesor Čonta i Patka su Beogradu priredili ono što pank najbolje ume – buku, energiju, humor, neposrednost i osećaj da je bend na bini prvenstveno zato što uživa da svira.
A publika je uživala zajedno s njima.
Povod je bio ozbiljan: 45 godina od „Straha od monotonije“ i legendarnog singla „Bila je tako lijepa“.
Ali atmosfera nije bila muzejska. Nije to bilo večе u kojem se jedna stara grupa vraća da odsvira svoje najveće hitove pred generacijom koja ih pamti iz mladosti. Čonta i Patka su zvučali živo, veselo i prkosno – baš onako kako pank i treba da zvuči.
Čonta je grunuo u glavu od prvih rifova hita “Homburg”. Već na pesmi “Ljubav” videlo se da će bend pošteno razmrdati publiku koja je, očekivano, bila većinom starija, ona koja je odrastala na njihovim hitovima.
Početak je bio prilično čudan jer je pred binom postojala neka rupa među ljudima, kao da je neki iscrtani zabranjeni krug.
Nema šutki, nema klinaca i dosta barskih stolova koji onemogućavaju ljude da se zbiju.
Učinilo nam se na trenutak da će Čonta usporiti svoju i energiju publike kao recimo Mile Kekin u poslednje vreme, ali ne!
To je bila samo „Monotonija“ i upravo je tako i trebalo da zvuči, da prave fanove stavi na test. Naravno da ju je publika istinski doživela u prilično intimnoj atmosferi od nekih 150 ljudi.
U svetlom odelu, sa crvenom kravatom i čini se malko “dobro raspoložen” Čonta je u početku delovao kao pravi Profesor.
Ali ne onaj iz serije “Casa de papel” već onaj univerzitetski, blago ozbiljan.
Lagana đuskica pesmu po pesmu, kao da su se vršnjaci benda pronašli u disko klubu slušaju Joy division.
Ipak, to nije bilo tako. Majstorsko zavaravanje pravih namera u vidu „Želim samo pravu frku i pank!“
Usledila je i nova pesma, najavljena ko obrada “jugoslavenskog” (reče Čonta – prim.nov.) hita iz 1959. Draga Diklića.
Čonta je pevao “Teško mi je, lijem suze” i slično a videlo se da se tek zagreva za ludilo.
A to je naravno, usledilo sa “Bolje da nosim kratku kosu” i “Stop”.
Eto i prvih šutki!
Potom je lansirana još jedna nova pesma sa političkom konotacijom i prehrambenom svrhom – o Dalaj lami koji jede parizer i salame.
A onda je Čonta uveo slow intermission, jer kome treba intermezzo?
Pred kraj je profesor Čonta krenuo da diktira publici: “Hoćemo još”, što niko nije provalio kao znak da je zapravo glavni deo programa završen i da će, dok je još bend na bini, uslediti i bis.
I to uz hit “Bila je tako lijepa”. I kraj. Nema više.
Premalo za bend koji smo toliko dugo čekali, a opet pankerski odsvirano – brzo i bez većih pauza.
Pekinška patka nije bila samo još jedan bend jugoslovenskog novog talasa.
Ona je bila među pionirima domaćeg panka, bend koji je krajem sedamdesetih doneo potpuno novi jezik u rok muziku ovih prostora.
„Plitka poezija“ i „Strah od monotonije“, singlovi i Čontin karakteristični nastup ostavili su trag mnogo veći od kratkog vremena u kojem je originalna Patka postojala.
Zato je važno što se njene pesme danas čuju pred mlađom publikom.
Pank nije samo nostalgija za vremenom kojeg više nema. Ako klinac od dvadeset godina danas čuje „Bila je tako lijepa“ ili neku od pesama Patke i pomisli da je to i dalje dobro – onda ta muzika nije završila svoju priču.
Sinoć je stigla i mala potvrda da priča nije samo vraćanje u prošlost: Čonta i Patka odsvirali su i nove pesme. Dakle, nije sve ostalo u 1981.
I možda je upravo to najlepša slika sinoćnjeg koncerta: čovek koji je pank svirao kada je ovde bio gotovo nepoznat i danas stoji pred publikom, dok se iz sale čuje smeh, pevanje i buka.
Četrdeset pet godina kasnije – Patka i dalje kvače. I, što je najvažnije, još ume da napravi vrhunski haos!
