(Ne)Podnošljiva lakoća muziciranja koja ispunjava sva čula


Popularan klub BitefArtCafe bio je prepun 16.10.2026. da se na momente jedva moglo disati, posebno ako ste se previše utoplili, jer ste možda zimogrožljivi, i sve je razlog naravno – koncert naše muzičarke Ane Stanić, koja nam se trijumfalno vratila na scenu, odnosno koncertnu pozornicu nakon sedam godina.  Veoma uzavrela atmosfera, velika gužva, dinamika, žurba, konobari jure na više strana istovremeno, gosti su usluženi, radoznali posetioci čekaju početak koncerta, jedva strpljivo iščekuju da vide svog favorita, i instrumenti su već postavljeni na bini.

Samo nedostaju muzički umetnici, da zauzmu svoje pozicije, što će se desiti brzo posle 22:00h, dakle jedva da je akademsko kašnjenje (ni 15 minuta), i prvo je bend izašao da pruži jedno dugačko putovanje.

 Uvodni taktovi, melodija, instrumentali, dovoljno su nagovestili šta nas čeka, mada u malo drugačijem aranžmanu. Publika je odmah reagovala pozitivno, željna plesa, pevanja, sa iskonskom potrebom ili porivom da se oslobodi, razobruči, opusti, i samo da se smeje i prepusti uživanju.

Onda je na pozornicu izašla zvezda večeri, ona, plava dama, kantautorka, prvi put u BitefArtCafe klubu – Ana Stanić, sa širokim osmehom (kako se kaže u narodu, od uva do uva), i počinje da “pliva” kroz note, kao dugo putovanje u noć, u ovaj grad koji nikada ne spava.

Koncert “Nostalgija – Live Sessions” odmah je uleteo u petu brzinu, nema stajanja, nema pauze, ni daha, ni predaha, ide se jako i moćno.

“Ja zaboravljam na druge,
S tobom stojim usred duge,
ovj grad je noćas probuđen za nas”, poručuje nam vidno presrećna Ana sa antologijskom pesmom “Grad”, gde publika peva refren zdušno i strastveno.

Kroz „Grad“ Ana ponosno korača i lebdi „Metar iznad asfalta“ za hit numeru „Točkovi“:

“Dalje i dalje, čujem glas
Ostaju senke iza nas
Dalje i dalje, ko zna gde
Kad ljubav vrti točkove”  – izvanredno izvođenje pomalo je ošamutilo gledaoce.

Nakon te druge numere, Ana je imala potrebu da se obrati svojim velikim fanovima.

“Toliko dragih ljudi ovde vidim, divno da ste ovde. Dobrodošli na naš koncert! Nazvali smo koncert “Nostalgija – Live Sessions”, jer nostalgija ovde nije nimalo slučajna. Odlučila sam se da bude prirodan put ovog koncerta, bez AI, nećemo veštačku inteligenciju. Dakle, šta od nas sve možete da očekujete: Mi ćemo grešiti, nećemo znati svaku pesmu, svaki stih, tekst, nećemo pogoditi možda svaku notu, možda će da mi pukne glas, jer eto nismo AI. Ali ono što mogu da obećam je da ćete dobiti jedno veče puno ljubavi i pravih emocija”, Ana je bila iskrena, i naravno nagrađena je aplauzom.

“Hvala Miši Reliću što me je zvao da pevam ovde, ko zna kada bih se ja organizovala da sam sama krenula oko toga”, istakla je Ana Stanić za koncert u BitefArtCafe-u gde je izdvojila vlasnika i osnivača, zahvalna na njegovom pozivu i ideji da se ovde predstavi prvi put.

Pevačica, gitaristkinja, kompozitorka, tekstopisac, poželela je i jedan “Holivud”, što pripoveda njena pesma sa emotivnim rečima:

“Znam nisi lud
Sa mnom više nije Holivud
Al’ budi iskren pred sobom
Ne reci mi zbogom
Ne reci da nemamo kud

Više nemamo kud,
Nije Holivud”.

Ana Stanić je zaista uspela da odmah u početku stvori jedan poseban osećan nostalgije, kako i kaže ime koncerta, te je sprovela publiku kroz same početke solo karijere, od prvog albuma 1998. godine, tako da je skoro tri decenije putovala sa auditorijumom kroz pregršt istinskih hitova.

Poželela je Ana da uvek ima samo “Sunčan dan”:

“Novi datum, strana kalendara
Stari krug od navika
Mali život iza paravana
Ista prazna stranica

[Refren]
Treba mi jedan, malo bolji dan
Jednom sebe da poslušam
Treba mi jedan, mali sunčan dan
Isto sunce, a druga ja
Treba mi jedan (Samo jedan), malo bolji dan
Jednom sebe da poslušam
Treba mi jedan, mali sunčan dan
Isto sunce, a druga ja!” .

Na kraju izvođenja Ana pruža publici nešto posebno: produžena verzija numere, samo njen glas a capella, vrlo neoubičajeno, onda ceo bend nastavlja muziciranje, svi se sasvim skladno dopunjuju.

Za Anu je ova noć bila pravi “Sunčan dan”, bez izuzetka, toliko je sve bilo eksplozivno i usijano.

Onda se Ana “katapultirala” u novije doba, da predstavi i numeru “Ne zna ona”, sa kojom je učestvovala na festivalu “Skale” 2022. (bivše “Sunčane skale”) u Herceg-Novom, i publika je i ovu pesmu prihvatila u čist, iskren, zagrljaj, nije se zaustavljala sa umetnicom, koja se nije štedela nijedne sekunde.

Istina, kada se pogleda njena samostalna karijera, posle dens pop atrakcije “Moby Dick”, jasno je da je Stanić bila diskografski veoma plodna autorka, jer je iznedrila sedam studijskih albuma – “Metar iznad asfalta” (1998), “Vidim te kad” (1999), “Tri” (2002), “U ogledalu” (2004), “Sudar” (2008), “Priča za pamćenje” (2015) i “Kvar na srcu” (2024), ali i dva EP izdanja kao mini albume – “Izgubljeno proleće” (2019) i “Moja Nova godina” (2021).

Onda bude veoma izazovan i težak zadatak napraviti repertoar za celovečernji koncert.
Kako 28 godina karijere sastaviti u dva časa nastupa? To je poseban i zahtevan “projekat”.

“Vidim te kad” – posebna verzija, akustik, umirena, neobična, neočekivana, jer Ana sa ekipom je tu da publici pruži i iznenađenje, da udahne neki novi život svojim starim kompozicijama.

Uvek romantična i maksimalno emotivna:

“Vidim te kad otvorim oči,
Vidim te kad pođem na spavanje…

I, mada niko ne zna ko,
i niko ne zna gde,
ja u sebi krijem te

“Ja ne umem da maštam,
 ja ne želim da sanjam,
 ako deo sna,
nismo ti i ja

Ja ne mogu da spavam,
ja ne želim da sanjam,
ako deo sna, nismo ti i ja!”.


Nežna, osetljiva, draga, bliska, Ana priznaje da se nekada oseća kao da je “Sama”, mada uz prepunu salu BitefArtCafe-a svakako da ne može biti ni sama ni usamljena.

“Ti znaš da biću sama, aha
Da misliću o nama, aha
I samo kad bih znala
Da ćeš i ti pamtiti
Znaš da biću sama, aha
Da misliću o nama, aha
I sve što osećaš
Za mene sada priznaj mi

Priznaj mi
Priznaj mi”.


“Ova pesma baš budi pravu nostalgiju”, smatra Ana, i naravno u pravu je u potpunosti. A kada i nije?

Pokušala je Ana da siđe u publiku Bitefa, pitala je izvesnog Aleksa iz tehnike, da li uopšte može to da učini, ali joj momak odgovara da nažalost to nije bađ izvodljivo.

Anu to ne blokira, naprotiv, kako želi biti deo publike, veoma lako se snašla: jednostavno, rešenje joj je bilo tu pred očima – samo je sela na ivicu bine.

Razmena energije publike i pop kantautorke bila je efektna i snažna sve vreme, te je i delovalo kao da se nalazimo u njenoj spavaćoj sobi.

A tamo oko nje su dragi ljudi njenog života, prijatelji i saradnici – od koleginice muzičarke Zoe Kida, muzičara Filipa Bulatovića (“Mapo Keys”), Miodraga Cicovića – Mickey Straight (lider alternativne rok grupe „Straight Mickey and the Boys“), preko PR menadžerke Dragane Gage Bugarčić, do TV voditelja Boška Jakovljevića, TV autorke Aide Đedović (emisija „Kulturno“ na TV Tanjug), i naravno tu je bio bračni par koji vodi BitefArtCafe – Miša Relić i Tijana Sekulić.

Malo dalje po klubu su uživali i popularna glumica Katarina Radivojević – Anina najbolja prijateljica, ali i rok kritičar i publicista Petar Janjatović.

Kako je koncert odmicao, postajalo je jasno da se Ana Stanić veoma vešto i umešno poigravala žanrovima svojih pesama, te je očigledno odlazila sve više i dublje u rokenrol, te se odvajala od pop muzike koja je njen zaštitni znak.

Početak karijere je označio poređenja, dve dame svetskog šou biznisa su po medijima bile “vezane” za Anino ime, sliku i priliku: kanadsko – američka muzičarka Alanis Morissette i američka kantautorka Sheryl Crow, jer je tada naša dama i bila u tom nekom pop rock maniru.

Ovaj koncert ju je vratio u tu prošlost 1998/1999, kada je sa gitarom i vokalom probijala sve barijere i bila sasvim nova, sveža pojava na muzičkoj sceni, ali ne samo kod nas, već znatno šire.

Putovanje u muzičku istoriju dovodi nas i do naredne kompozicije, koja “rastura” po intenzitetu i snazi koju nosi ponosno u sebi.

“I ovo je sada zanimljiva pesma. Evo, da je sada AI, onda bi sve znali unapred raspored pesama. Ali nije. A momci u bendu imaju po pet papira, naravno da ne znaju da se snađu”, bila je duhovita Ana, da bi onda zapevala tako da se sve zamrzlo i zateturalo. Viče ona iz sve snage “Neka gori sve”, jedno vrlo specifično remek delo koje vapi za visokim vokalnim frekvencijama, što Ana i čini, iako je u akustik varijanti, novo ruho vanserijske numere.

Strastvene reči, ljubavni zalogaji do kraja:

“Ma neka gori
neka gori sve
ako plamen nam je suđen
nismo mi rasturili ovaj svet
on odavno već je srušen

i neka dođavola gori svet
slomi se, propadne
tu ništa mi ne gubimo
i ako nije dovoljno
ima i pakao da srušimo”.

Ana Stanić ima toliki zalet, da ne ume da se zaustavi, uzbuđena, sa mislima 100 na sat, ne ume da sakrije ispunjenost, jer je publika jasno pokazala da je, ne samo voli, već jednostavno eksplozivno – obožava.

“Planirala sam večeras da pričam što manje. Ali izgleda mi ne ide. Nisam znala da će ta pesma toliko da pogodi ljude. Važna je pesma u mom životu”, priznaje Ana i kreće u rokersku “ofanzivu”, pravi “desant” na emocije svim raspoloživim sredstvima.

Ana je uletela u “Skrivanje”, što i priznaje sebi i drugima:
“Ti razumeš i reči
Koje nikada ne kažem,
Tebi dajem da me vodiš
Gde život nije skrivanje”.

Naslovna numera ovog koncerta dolazi lagano na set listu – “Nostalgija”, podrazumeva se, celo veče je i mirisalo na sećanje kroz jednu bogatu diskografiju, van konkurencije, tako da je Ana pažljivo i brižljivo bila na turneji sopstvene karijere kroz samo jednu noć. I to kakve karijere … tolika raznolikost žanrova i podžanrova. Ona možda misli da je to sve (samo) pop, ali ne, nije tako jednostavno. I pop rock, i primese bluza, onda je ušla pomalo i u elektro, hip hop, da bi se vratila u pop, sa koktelom i džeza, kad se setimo pesme “Bioskop”, ter ok balada, ima mnogo slojeva koji se ukrštaju.

Ali, naravno, “Nostalgija”, otpevana i odsvirana moćno, kao jedan od highlight koncerta, nezaobilazan je deo repertoara, balada iz vremena spomenute grupe “Moby Dick”, koji je kaon eka daleka prošlost i neki sasvim drugi prethodni život. Ipak se Ana Stanić toliko odvojila od tog perioda, postala samostalna umetnica, da je brend za sebe, u novoj dimenziji i novom životu već skoro čitave tri decenije.

“Nostalgija, jer je vazduh prepun tvojih mirisa
Nostalgija, to znači da sam te nekad volela
Nostalgija, jer te krijem u svojim grudima
Nostalgija, moja loša navika”.

Ana Stanić je pružila i noviji period karijere sa hitom “Moje”, i svakom narednom pesmom je dokazivala da joj je sada rokenrol u samom fokusu, te je žestoka svirka gitarama sa njenim snažnim glasom svaku numeru pretvarala u rock žanr. Tako je i “Moje” dovela do perfekcije rock pravca:

“Da l’ osećaš opet
Da l’ jeza te prođe
Kroz vene kad krenem
Da sve moje hoćeš

Da l’ osetiš glad
Dok misli se boje
Da izdržaćeš sve
Samo da je moje,
Samo da je moje, moje, moje
Samo da je moje”.

“Ne želim večeras samo da pričam, nije ovo stand up. Ova pesma mi je draga. Ustvari sve pesme su mi posebno drage”, predstavila je Ana pesmu “Krila” sa kojom se takmičili na festivalu pop muzike “Beogradsko proleće” (2023) u Mts Dvorani.

“Krila” su imala snažan zamah i odletela su duž cele sale BitefArtCafe-a, te su se i pevali stihovi i refren:

“K’o noćno sunce
neon pada na nas,
sve možeš ti
sve mogu ja
mi pevamo
dok neon sija za nas”.

 
Ana Stanić je pomalo pričala i neke lične priče iz svog privatnog života, ali to je uvek radila odmereno, sa izvesnom merom, da ne bude previše, a opet dovoljno da se publika upozna sa njom kakva je i van svetlosti reflektora, van scene.
Tako je Ana šarmantno, spontano, duhovito opisala par momenata iz života: njena majka, inače prisutna na koncertu u prvim redovima, gledajući kako mlada Ana dovodi svog momka u kuću da ga upozna sa roditeljima, govorila je da bi volela da ta veza potraje, jer se kao roditelji vezuju za njenog dečka.

“Vidim ovde poznata lica svih vas koji pratiite moju karijeru od početka, ima i nekih novih lica. Sigurno imate poremećeni genetski kod o ljubavi kao što ja imam”, priznaje emotivna Ana.

“Udahni me” – ta dinamična pop rock kompozicija, došla je do punog izražaja u ovom punokrvnom rock formatu koncerta i oduševila pošteno sve prisutne sa rečima koje su se pevale:

“Udahni me,
jer sve je drugo laž,
 ja samo znam za tebe,
 k’o jesenji dan,
k’o hladan vazduh
što prekida san,
udahni me!” – poručuje, peva, ispoveda se, poverava nam se Ana.


Došao je trenutak i za baladu koja je obeležila sam početak njene karijere, što je bilo izuzetno prijatno iznenađenje na festivalu “Pjesma Mediterana” u Budvi 1998. godine – “Molila sam anđele”.

Ana Stanić lagano seda na stolicu, divan akustik početak, zaista sve miriše na nostalgiju, njen start veoma uspešne karijere, vraća nas u vreme bezbrižnosti, kada je muzičarka od svih dobijala bezuslovnu ljubav i podršku za novu muzičku priču i svež identitet.

“Molila sam anđele” teče u produženoj verziji, ljubav prema pesmi se nastavlja, publika peva refren:

“Molila sam anđele da te više ne vidim,
jer uz tebe nema života, nema ljubavi
Meni treba samo malo snage da zaboravim,
I da svoja vrata zauvek za tebe zatvorim”.


Spomenuti Aleksa iz tehnike donosi Ani stolicu, i Ana polako uzima akustičnu gitaru, sprema se da nam pruži i gitarsko umeće.

Aleksa ponosno pokazuje natpis na svojoj majici – „Studenti pobeđuju“ i naravno osvaja seriju aplauza!

Ana je sprovela publiku kroz jedan novi period, da pokaže kako su joj tekli – “Poslednji dani leta”, numera sa poslednjeg albuma “Krila”, i publiku je spremila za narednu “bombu”.

Desilo se sve dalje nekako veoma spontano u sviranju, ako akustična gitara ne funkcioniše, što se dešava (i najboljima), onda je tu električna gitara spremna, što je Ani džentlmenski ustupio njen gitarista.
Ta vrsta prirodnosti je izdvajala ovaj koncert od svih ostalih koje možete pratiti u našem gradu ili bilo gde po Srbiji. Kada deluje da je sve kao da ste na nekoj probi, prisustvujete uigravanju liderke i benda, kao što je Ana Stanić uostalom i najavila na samom početku – “možda ćemo puno da grešimo, možda ćemo zaboravljati tekst”, i tako se obistinilo.

Prirodno i autentično, Ana sa električnom gitarom priređuje jednu od najlepših kompozicija koje je stvorila u karijeri –   “Pogrešan” (čiji je video spot apsolutno čaroban i nestvaran).

“Uvek kad ga spomenem, kažu mi svi,
nije on za tebe
Nije tu kad pomisliš
da konačno imaš sve,
a imaš samu sebe

Sve što radi je pogrešno,
al’ ja to vidim drugim očima,
više na sebe nemam uticaj

Refren:
“Beznadežno borim se s njim,
predugo znam,
ovim bićem razum ne vlada,
pogrešan je i to dobro znam,
nikog nisam tako volela

Uvek kada oči zatvorim,
predamnom je on,
ja pored njega
I trenuci obični
što s njim uvek su
snažniji od svega”.

Retko izvanredna pesma adekvatno se svojim tempom uklopila u akustičnom izdanju, mada zaslužuje i da bude predstavljena u punom elektro kapacitetu, na struju, možda neki drugi put.

“Jedna pesma koju sam nedavno objavila” – „Ni gram pametnija“, naravno ne može se bez najnovije numere, za čiji je spot Ana Stanić bila i u ulozi reditelja, prvi put efektno i iza kamere, te je dokazala koliko je svestrana i radoznala da se iskaže u drugim segmentima, kreativnostima.
Dobro, da ne zaboravimo, Ana ima diplomu filmskog i TV producenta sa Fakulteta dramskih umetnosti (FDU), tako da veoma vešto spaja dramsku i muzičku umetnost.

Kako je istakla da nakon svog iskustva nije “Ni gram pametnija”, kao najnovija kompozicija iz njene kreativne kuhinje, tako se munjevito vratila decenijama unazad!

“Sada idemo daleko, daleko u prošlost”, kratko najavljuje Ana i onda putuje vremeplovom sa svojom publikom opet malo u vreme “Moby Dick”-a.

Hit “Vrati mi ljubav” oduševio je publiku koja je stasavala u doba 90-ih godina, oni mlađi ili malo stariji, ili ispisnici Ane Stanić, svi su zajedno bili kao u nekom delirijumu:
“Vrati mi ljubav,
Vrati sve što je moje,
Barem nešto još da imam,
Kad ostanem sam.
“Vrati mi ljubav,
Vrati sve što je moje,
Onda prokleta budi
S nekim drugim!”.

“Postoje pesme koje su meni udahnule život, i one pesme kojima sam ja udahnula život. A pesme koje nisu moje”, najavila je Ana poseban segment programa, jedinstvenu celinu cover-a omiljenih kompozicija koje su neprolazne veličine.

U ovoj kolekciji od četiri izvanredna bisera domaće i svetske muzičke baštine iz domena rock-a, pop rock-a ili pop muzike, Ana i njena uštimovana ekipa je priredila snažnu rock eksploziju, koja po kvalitetu je najbliža ovim originalima:

“Ti si sav moj bol” – EKV (Ekatarina Velika)
“Wicked Game” – Chris Isaak
“Father Figure” – George Michael
“Rebel Yell” – Billy Idol –  ovde je uskočio osnivač BitefArtCafe kluba Miša Relić, inače nekada muzičar, i sjajno se uklopio sa bendom na sceni, pustio vokal maksimalno, delovao je kao pravi gospodin i džentlmen pop rock muzike.

Tako moćan serijal od četiri vanvremenske pesme u rokenrol maniru oduševio je publiku, mada je Ana Stanić razgledala i proučavala reakcije omladine na koncertu i dala svoj komentar: “Oni što su stariji, uživaju, oni mlađi su zbunjeni”, aludirajući da ove pesme 80-ih i 90-ih godina nisu bile emitovane u audio prostoru mladih naraštaja.

Mali izlet u hip hop pravac ostvarila je Ana Stanić na albumu “Sudar” (2008) u saradnji sa reperom – hip hoperom Skaj Viklerom (Sky Wikluh), te je na ovaj repertoar doletela i hit numera – “Više nisi moj”.

“Više nisi moj
(ni levo ni desno, ti ne znaš kud da kreneš
samo se setiš kako)
više nisi moj
(to je to, znam da nije lako)
više nisi moj
(sve je stvar srca i navike, teško se napušta, znam)
više nisi moj
(vreme leči sve rane kao zagrljaj)
ni levo ni desno, ja ne znam kud da krenem
šta-god da uradim, pomislim na tebe
s’ tobom je nemoguće a bez tebe ne smem
kažu da proći će, izlečiće me vreme
više nisi moj
niko me nikad nije ljubio k’o ti
više nisi moj
teško se napušta, znam
više nisi moj”

Nažalost, stiglo se i do samog kraja zvaničnog dela koncerta.

Još samo “20, 30 godina” je ostalo… Neka Ana barem toliko dalje istrajava u karijeri.

“Svaka o tebi dobra vest
meni uvek loša je
žmurim, sebe branim ćutanjem

Od tebe još juče otišla sam
od mene ti si mnogo mnogo pre
al’ prošlost, nikad lako ne umire

Za 20, 30 nekih godina
ako te zavara hodnik vremena
pronađi me
kad bude nevažno sve i uveri me
da sve to što bolelo je
vredelo je

Mogu da te ne vidim
mogu da te ne čujem
al’ uvek mogu da te osetim

Lažem o novim ljubavima
kad me pritisnu pitanjima
žmurim, onda branim se ćutanjem

Za 20, 30 nekih godina
ako te zavara hodnik vremena
pronadji me
kad bude nevažno sve i uveri me
da sve to što bolelo je
u stvari vredelo je
jer sam ti jedino ja
između stvarnog i sna preostala

Za 20, 30 nekih, 20 30 nekih godina
20, 30 nekih, 20 30 nekih godina

Svaka o tebi dobra vest
meni uvek loša je
žmurim, sebe branim ćutanjem

Od tebe još juće otišla sam
od mene, ti si mnogo mnogo pre
prošlost nikad lako ne umire”.

“To je sve od nas za večeras. Bili ste divni!”, reče Ana kao u nekom oproštaju, ali publika joj ne daje tek tako da ode sa bine, što se dalo očekivati.

Bis je doneo još dve pesme, obrada velikog dens hita “Tek je 12 sati” od hrvatskog E. T. Band-a (Electro Team), i baš na ovoj sceni BitefArtCafe-a je pevačica tog sastava Vanna pevala nedavno, 9. oktobra.

Bile su to te devedesete kada je dens muzika bila u povoju, u celom regionu bivše Jugoslavije, i tada je Ana Stanić sa “Moby Dick”-om na neki način bila i konkurencija Vanni i “E.T.” priči.

Obrada “Tek je 12 sati” je bila oficijalna by Ana Stanić za projekat “Radio S: Zvezde pevaju zvezde”.

Posle tog divnog podsećanja, Ana procenjuje da je pesma sa početka koncerta idealna da se desi i na samom kraju koncerta – “Grad”, da se sve zaokruži na lep način.

Ana Stanić se penje na jedan od stolova kod bine i na toj “platformi” zajedno sa publikom peva ponovo sa širokim beskrajnim osmehom koji nije skidala 130 minuta na pozornici.

“Mnogo sirove energije i emocije ste podelili sa nama. Volim vas!” – oprostila se Ana od svoje verne publike, i ostatak noći dugo se slikala sa fanovima, prijateljima, gostima, saradnicima, svima.
Nije joj bilo teško da uradi selfije sa mnogobrojnim posetiocima, da bude kao sav normalan svet, da bude deo priče svoje publike. Ti susreti sa njima su bili jedna posebna celina druženja.

Ana Stanić je ovim briljantnim koncertom dokazala da je i dalje u moćnoj formi i kondiciji, a publika joj je pružila bezuslovnu ljubav i pažnju, što je odličan znak da su svi željni njenog kontinuiteta.
Mnogo mediokritetskih muzičara danas ničim izazvano dobijaju svoj ogroman prostor u medijima i na sceni, dok drugi visokog kvaliteta ne dolaze do izražaja. Ana je iznad mnogih, veoma jasno odavno.

Da li je bilo još hit pesama koje su nedostajale na repertoaru?
Da, naravno, falilo je: “Panika”, “Trag ljubomore”, “Priča za pamćenje”, “Ono što smo mi”, “Ljubav bez dodira”, “Luda”, “Nađi me”, “Bioskop”. Opet, ne možemo sve da očekujemo. Koncert bi potrajao, i postao bi pravi maraton, što nema smisla.

Ana Stanić je na leto 2019. u tandemu sa Ivanom Peters na Letnjoj sceni Centra za kulturu “Vlada Divljan”, i u oktobru iste godine sa svojim spektaklom od koncerta “Pop simfonija: 20, 30 godina” u velikoj sali Centra za kulturu “Vlada Divljan”,  već dokazala dovoljno koliko je publika obožava. “Pop simfonija” je dalje osvajala publiku i u njenom rodnom gradu Nišu, kao i u Novom Sadu.

Međutim, na najnovijem koncertu u Bitefu, Ana je pružila koncert Level Up, sve je bilo na novom uzvišenom nivou, poklonila je sebe, svoju ličnost, svoj autentični kreativni rukopis, i bila je deo publike, deo nas, deo svih nas koji pratimo razvoj, uspon, tokom skoro tri decenije solo karijere uzlazne putanje.

Čak i ti sitni problem tehničke prirode, te simpatične situacije nesavršenosti zapravo su bile savršene! Ta Anina prirodnost, beskrajno prelepa energija, dinamični temperament, sve se nekako idealno uklapalo u njenu pojavu na sceni 16. oktobra 2026. gde je sve apsolutno jasno. A to je … da je Ana nedostajala na sceni, da je vreme da što više nastupa uživo, da je taj neizdrž stvarno nestvarno bio za mnoge neizdrživ.

Poseban užitak je što je Ana Stanić uspela da svoj kompletan repertoar pretvori u rokenrol, da glasom sve začara, hipnotiše, i vrati se korenima, pop i rock u magičnoj ljubavi, vođenju ljubavi, čudesnom spajanju, koje nije imalo vidljivih granica. Rock ‘n’ roll u punom zamahu.

Intiman utisak Ane Stanić nakon koncerta istakla je na svojim društvenim mrežama.
U toj emotivno i dragoj objavi, verujemo da je sve rečeno:

“Toliko ljubavi ste mi dali u petak da sam već četvrti dan u jet legu, govorim ljudima da ih volim, zasuze mi oči na vaše prelepe poruke, cinik u meni gleda i pita se “šta mi je”.

Nešto se desilo na ovom koncertu i to znamo mi koji smo to podelili među sobom, ali ne znamo tačno kako i zašto. I nije u pitanju samo nostalgija.

Nije ni intimna klupska atmosfera Bitefa gde smo se svi videli i osećali, ni tvrđe i brze verzije pesama, ni vaša mila obasjana lica, ni moja neobuzdana energija koju nisam znala da imam u ovoj količini, ni carevi (i jedna carica) pored mene na bini, nije ni spontanost koja se nijednog trenutka nije prekinula, ni moje penjanje na fotelje i stolove koji su nestabilni.

Pozajmiću reči jednog prijatelja koji mi je napisao najdivnije pismo o tome šta se desilo na koncertu: “Izašla je iz mene prava iskonska ljubav – prema svima, prema sebi i bazuslovno. I desila se magija, koju nisam prizvala nikakvim opijatima niti delirijumom, već čistim srcem”.

Vi ste to odmah osetili i dali mi sebe nazad. Volim vas, hvala vam na ljubavi, prihvatam čak i da ovo zvuči patetično, emocija je stvarna i pamtiću ovo veče zauvek”.


Dakle, Ana, zna se kako i šta dalje: kontinuitet je neophodan, da se ljubav dalje nastavlja i razvija, obostrano, uz veliku radost, ljubav, sreću, uživanje uživo.

Ivan Makragić