Od prvih proba u Pančevu 2013. godine do rasprodatih arena i najvećih regionalnih festivala, Buč Kesidi je za nešto više od decenije izrastao u jedan od najznačajnijih bendova nove regionalne scene. Albumima Euforija i Moderne veze, upečatljivim koncertima i prepoznatljivim vizuelnim identitetom osvojili su publiku širom regiona, potvrdivši da se autentičnost i doslednost mogu pretvoriti u jedan od najprepoznatljivijih muzičkih brendova svoje generacije.

Na ovogodišnjem VIBE Festivalu u Kragujevcu, koji iz godine u godinu okuplja sve veći broj ljubitelja muzike i afirmiše se kao jedan od najzanimljivijih letnjih festivala u Srbiji, imali smo priliku da razgovaramo sa Lukom Racićem i Zoranom Zarubicom. Neposredno nakon velikog koncerta u rasprodatoj Areni Zagreb, govorili su nam o uspehu, novom albumu Moderne veze, odnosu prema publici, vizuelnom identitetu benda i tome kako ostati veran sebi uprkos sve većoj popularnosti.

Ovom prilikom zahvaljujemo organizatorima VIBE Festivala na gostoprimstvu, odličnoj organizaciji i podršci koja nam je omogućila realizaciju ovog intervjua.

Arena Zagreb bila je skoro pa rasprodata. Kada ste stajali na toj bini, da li vam se učinilo da gledate iste one klince iz Pančeva koji su počinjali ili se taj osećaj potpuno izgubio?

Buč Kesidi: Postali smo strašno tehnički okrenuti prema tome — kad gledamo druge bendove i analiziramo sopstvene nastupe, zanima nas ta perspektiva iz drugog ugla: kako je organizovan koncert, kakav je light show, koje pesme su svirali, koju su otvorili, a koju zatvorili. Kad gledamo sopstvene nastupe, dosta smo kritični prema sebi, šta smo mogli bolje, šta smo planirali, a šta propustili.

Ne možeš imati perspektivu tipa „evo, sad sam svirao Arenu i tako to izgleda“ — pojma nemaš. Ono što je dragoceno jeste to što je to kolektivni rad. Nas dvojica smo glavni, gledaju nas, ali radi jako puno ljudi oko toga, i drago nam je što se taj krug širi, to je veliki momenat ne samo za nas dvojicu, nego za celu ekipu koja je odrasla sa nama.

„Moderne veze“ su, po vašim rečima, najogoljeniji album do sada. Postoji li stih na tom albumu za koji ste se dvoumili da li uopšte da ga stavite, jer je bio previše ličan?

Buč Kesidi: Mislim da nikad nismo bili u velikom dvoumljenju oko toga. Cela pesma je nekakva fantazija, ne predstavlja doslovno nas lično, tako da mi je uvek drago kad imamo stih koji zvuči lično, jer to obično znači da je dobar stih. Ali ne mislim da to nešto otkriva o nama, cela ta muzika je stvar veća od nas.

Kad pesma dođe do nekog drugog i on je doživi na svoj način u svojoj sobi, ta pesma već postaje njegova. Pisali smo je onako kako smo se osećali u tom trenutku, ali tako da najbolje radi za pesmu i da najbolje živi u slušaocima.

Vaš vizuelni identitet — crvena boja, suze i stil — postao je gotovo jednako prepoznatljiv kao i sam zvuk. Da li se ta slika ikada oseti kao teret, nešto što publika očekuje da vidi bez obzira na to gde vas muzika dalje vodi?

Buč Kesidi: Shvatili smo u jednom trenutku da je to deo paketa, i super nam je to. Kad analiziraš druge bendove, shvatiš da to nikad nije samo muzika — sve to zajedno priča priču, i to radi u korist same muzike. Drago nam je što možemo da se bavimo bendom kroz spotove, kostime, nastupe, rasvetu — sve nam to pomaže da ispričamo priču i predstavimo Buč Kesidi upečatljivije. Super je i što smo mogli da sarađujemo s mnogo talentovanih ljudi iz našeg okruženja na tome.

Do stila smo došli tako što smo kao klinci gledali velike bendove, primećivali sitne detalje, pa ih polako skupljali i pokušavali da primenimo — za to je trebalo strpljenja i da se pojavi prilika. Imali smo divne ljude koji su nam pomogli da se fokusiramo — od producentkinje koja nas oblači, preko direktora fotografije i reditelja, do menadžera i celog tima za rasvetu i ton.

Igrate na granici izlaska iz alternativne „kutije“, a da pritom ne izgubite publiku koja vas je prva zavolela. Postoji li trenutak kada ste morali da kažete „ne“ ideji koja bi vas učinila mejnstrim, samo da ostanete verni sebi?

Buč Kesidi: Mislim da mi zapravo nikad nismo ni dobili takvu ponudu — da budemo previše mejnstrim. Sve što radimo je verno sebi, i podrazumevalo se da bismo to uradili na naš način, tako da nije ni bilo situacije u kojoj bi trebalo da se odreknemo sebe.

Verovatno bismo pre mi pokušali da povučemo nekog drugog u naš „trip“ nego obrnuto. Sarađivali smo sa svakakvim ljudima — i onima koje bi neko nazvao mejnstrim izvođačima (pomenuti su, recimo, Džoker Out i Luzeri) — i to je uvek bilo odlično iskustvo, jer smo mi na sceni, kao muzičari, prilično „vladali“ tom stranom stvari.

Nastupate na VIBE Festivalu u Kragujevcu, festivalu koji nije Exit ili Sziget po veličini, ali ima svoju publiku. Da li birate ovakve nastupe svesno, kao protivtežu velikim binama poput Arene, ili je logistika ta koja diktira gde svirate?

Buč Kesidi: Imamo dva principa. Prvi je da zaista želimo da sviramo gde god možemo i da obiđemo što više gradova. Drugi je da show uvek mora da bude dobar, po nekom merilu — da čovek može da kaže da je bio na pravom Buč Kesidi koncertu, bez obzira da li je to mali klub ili najveća bina. Trudimo se da ispunimo oba ta principa svaki put.

Mnogi bendovi vaše generacije beže od pojma „pop“, vi ga otvoreno prihvatate. Otkud ta hrabrost da se ne stidite reči koja za mnoge muzičare zvuči kao uvreda?

Buč Kesidi: Mislim da je loše stideti se stvari koje radiš — ako se stidiš, verovatno izbegavaš najbolje delove onoga što možeš da stvoriš. Pop je uvek bio vezan za rock’n’roll — najveći bendovi su u svoje vreme suštinski bili pop muzika. Pop znači popularno, popularno znači da te sluša dosta ljudi, a to znači da je naša muzika stigla do dosta ljudi. Ne stidimo se toga — naprotiv, želimo da nas čuje što veći broj ljudi.

Poruka za kraj?

Buč Kesidi: „Lepo se provedite. Zabavljajte se, odgovorno. Upoznajte nekog novog, družite se sa ljudima. Ljubite se, grlite se, plačite. I vidimo se ponovo.“