O nova dva koncerta „Psihomodo Popa“ u Beogradu na sceni kluba BitefArtCafe – 30. i 31. oktobra, o imenu benda, o ideji za naziv albuma “Godina zmaja”, o trajanju karijere preko 40 godina, o situaciji danas u svetu


Gledajući poslednjih godina i decenija, hrvatski muzičari vrlo često dolaze u Srbiju na mnoge festivale, manifestacije, samostalne koncerte – rokeri (Prljavo kazalište, Parni valjak, Darko Rundek), pop muzičari (Ida Prester, Boris Novković, Detour, Tony Cetinski, Nina Badrić, Petar Grašo, Neno Belan, Magazin, Novi fosili), i to posebno se ta regionalna scena susreće sa beogradskom publikom u veoma popularnom klubu BitefArtCafe.

Da li je muzika ta jedina umetnost na svim prostorima bivše Jugoslavije koja sjedinjuje i uspeva da nas pomiri? Izgleda da je tako. Srbija i Hrvatska na taj način su uvek u ljubavi, jer i naši muzičari često odlaze u Hrvatsku, od “Električnog orgazma”, preko “Partibrejkersa” do “Artan Lilija”.

Datumi 30. i 31. oktobar su veoma važni, jer nam tada nakon jedne pauze ponovo gostuje jugoslovenski – hrvatski pank rok bend “Psihomodo Pop” prvi put upravo u klubu BitefArtCafe.

Regionalna atrakcija je već rasprodala prvo veče za petak, 30.10., a ubrzo će i subota, 31. oktobar, zato požurite sa kupovinom karata.

Psihomodo pop na čijem je čelu naš gost – pevač Davor Gobac, osnovana je 1983. godine u Zagrebu, i sada stiže premijerno u BitefArtCafe u svom najglasnijem izdanju.

Proteklih godina, istina, nisu baš toliko česti gosti kod nas, koliko bi to srpski ljubitelji itekako želeli. Imali su solo koncerte u Domu omladine Beograda (sala “Amerikana”), na mnogim festivalima i manifestacijama kao Belgrade Beer Fest na Ušću i ranije u Donjem gradu Kalemegdana, ali svirali su i na dočeku Nove godine u samom centru Beograda.

Nakon mnogih rasprodatih koncerata širom regiona, beogradska publika imaće priliku da ih doživi u intimnoj klupskoj atmosferi, onako kako njihove pesme i energija možda najbolje funkcionišu.

Više od četiri decenije Psihomodo Pop predstavlja jedan od najupečatljivijih bendova regionalne rock scene. Od kultnog albuma Godina Zmaja, preko hitova koji su obeležili generacije – “Sexy Magazin”, “Ja volim samo sebe”, “Frida”, “Ramona”, “Natrag u garažu”, “Osjećam se haj”, “Donna”, “Mila” i mnogih drugih, bend je izgradio status koji traje bez nostalgije – zahvaljujući koncertima koji i danas imaju istu energiju kao na samom početku karijere.

Njihov put obeležili su nastupi širom Evrope, turneja sa više od 60 rasprodatih koncerata u tadašnjem Sovjetskom Savezu, koncerti sa legendarnim Ramonesima, prvi spot jednog regionalnog benda emitovan na MTV-ju, kao i mnoge nagrade, recimo više hrvatskog “Porina” za najbolji rock album, spot i album godine. Album “Godina Zmaja” (1988) danas se smatra jednim od najvažnijih albuma jugoslovenskog rocka, o čemu će biti reči u samom razgovoru.

Naravno, mnogi znaju da je Psihomodo Pop oduvek bio prepoznat kao pravi dinamit uživo, dakle izvanredan je na svim koncertima zahvaljujući frontmenu Davoru Gopcu. Već decenijama važe za jedan od najenergičnijih bendova u regionu – glasni, neposredni i potpuno nepredvidivi.

Možda je upravo Davor Gobac najbolje opisao suštinu “Psihomodo Popa”:

„Ako bend ne šiba energiju, ako tu nema uzbuđenja, onda to nije rock’n’roll.“

To je filozofija koju publika oseća na svakom njihovom koncertu.

Blizina bine, neposredan kontakt sa publikom i atmosfera po kojoj je klub prepoznatljiv biće idealan okvir za koncert na kojima će se pevati od prve do poslednje pesme – 30. i 31. oktobra.

Publiku očekuje večernje putovanje kroz više od četrdeset godina rock’n’rolla i panka, uz najveće hitove koji su obeležili karijeru benda, ali i pesme sa njihovih novijih albuma koje potvrđuju da “Psihomodo Pop” ni danas ne živi od stare slave, već od energije koju iznova donosi na binu.

Bend je formiran od bivših članova grupe “Neron”, nastali su 1983., ali prvi album su objavili tek pet godina kasnije – “Godina zmaja” (1988).

Diskografija PSIHOMODO POPA je veoma bogata i sadrži studijske, live albume, kompilacije, video izdanja.

Studijski albumi:

Godina zmaja (1988)

Sexy magazin (1990)

Tko je ubio Mickey Mousea? (1992)

Srebrne svinje (1993)

Unpljugd (1994)

Sextasy (1997)

Debakl (2000)

Plastic Fantastic (2004)

Jeee! Jeee! Jeee! (2009)

Ćiribu ćiriba (2014)

Digitalno nebo (2019)

Vjerujem u čuda (2024)

Live albums

Live in Amsterdam (1989)

Das Beste Aus Der Grossen Hit Parade (Die Shonen Melodien ’98) (1998)

Ste dobro? (2009)

Live unpljugd 2 Gavella (2017)

Kompilacije:

Tekućih 20 (2003)

The Ultimate Collection (2007)

Greatest Hits Collection (2020)

Box set:

Original Album Collection (2015)

Singlovi:

Hrvatska mora pobjediti (maksi singl, 1991)

Video albumi:

Briljant video-pop (1990)

Tekućih 20 (2003)

Ste dobro? (2009)

Live unpljugd 2 Gavella (2017)  .

Hit pesma “Nema nje” je objavljena kao singl sa tog albuma prvenca, i trijumfovala je zbog muzičkog spota koji je emitovan na MTV-u! Ovo je izdvojilo “Psihomodo pop” kao prvi bend u Jugoslaviji čija je muzika emitovana na međunarodnoj televizijskoj mreži. I to nije bila jedina emitovana pesma.

Na koncertima u Ljubljani i Zagrebu, bend je 1990. odabran da bude predgrupa pank bendu “Ramones”, kome se “Psihomodo pop” iskreno divio i pružio najviše uticaja na njih.

 
Diskografski su i dalje vrlo aktivni, ne umeju da stanu ni najmanje, tako da u toj produkciji, poslednji album “Vjerujem u čuda” je objavljen 2024. godine.

Ipak, dovoljno je bilo ove uvodne priče.

Sada je došao red za novu muzičku priču.


Odnosno, ovo je priča by DAVOR GOBAC & PSIHOMODO POP.

BILI SMO I ROCK, I BLUES, SVE POMALO, A DANAS SMO JEDAN PUNK ROCK BEND


Bliže nam se koncerti “Psihomodo Popa” 30. i 31. oktobra u Beogradu, što će vama biti prvi put u veoma popularnom muzičkom klubu BitefArtCafe.   Sigurno je divan osećaj da ste čuli kako vam je prvi koncert brzo rasprodat, a verovatno će biti i drugi. Tokom karijere vi ste non stop imali rasprodate koncerte? Da li je to najveća nagrada za muzičara da mu publika uvek pruža poverenje i kupuje karte bez izuzetaka? Sa kakvim emocijama, očekivanjima, nadanjima, putujete ka ovim nastupima ponovo u Beograd?

 Pa tokom karijere imali smo dosta rasprodanih koncerata, al’ bilo je u početku i onih nerasprodanih. Pa tako da zbilja… to je istina, muzičarima jako puno znači kad kad ih publika voli.

Uostalom, postojimo radi publike najviše, jer, ovaj, šta je bend bez publike, je l’?

 Da li ste svesno svoje popularnosti kod nas u Srbiji i u Beogradu? Postoji li onda mogućnost da i češće dolazite kod nas, budući da niste toliko intenzivirali nastupe kako se to moglo očekivati poslednjih godina, decenija? Odnosno, bilo vas je na festivalima i manifestacijama tipa Beer fest ili doček Nove godine u Beogradu, a možda malo manje na celovečernjim solo koncertima?


  Pa svakako svjesni smo da imamo neku publiku u Srbiji, sad koliko smo baš popularni, to točno ne znam, ali imamo sigurno svoju publiku i sigurno ćemo dolazit uvijek kad će bit prilike i svirati za njih.

 Žanrovski gledano, “Psihomodo Pop” je pank, ali i pank rok. Da li ste od samog početka videli sebe više kao pankera ili kao rokera? Šta ste onda danas više: pank roker, samo panker, samo roker?


 Pa mi smo generacija koja je stasala uz punk rock, ali zapravo smo mi punk i rock bend, sve odjedanput, i blues bend, imamo sve to… ma, mi svega smo svirali, ima više žanrova.

A šta smo danas? Pa mi smo onak jedan punk rock bend.

NASTANAK IMENA BENDOVA “NERON” I “PSIHOMODO POP”

 Kako nam istorija pripoveda, vaš bend je nastao od bivših članova sastava “Neron”. Da li ste nekada pomišljali šta bi bilo da je taj naziv ostao vaše grupe? Da li bi svi povezivali sa čuvenim piromanom koji je zapalio Rim, pa ste odustali od te ideje?

 Ma ne, nismo razmišljali tol’ko o piromanu. Neron se zapravo zvao pjevač koji je pjevao u “Neronu” prije mene. I ja sam zapravo došao samo na zamjenu dok je on u vojsci i na kraju ispalo da sam ja ostao u bendu na zamjeni četrdeset i nešto godina.

Zašto onda taj neobičan, neki bi rekli možda i ekcentričan naziv benda – “Psihomodo Pop”?

Pa tražili smo ime u to vrijeme kako bi se zvali poslije “Nerona” i onda “Psihomodo Pop” je zapravo… Evo kako je bilo: Mi smo svi jako voljeli album od benda “Cockney Rebel” –  “The Psychomodo”. I onda smo eto dodali Pop, kao ono: Iggy Pop, pop art, pop kultura, šta ja znam, dobro zvuči pop. Tako da je na kraju ispalo nekako “Psihomodo Pop” i svi smo rekli: “Može!”.

(Prim. aut. – Steve Harley & Cockney Rebel bio je engleski rok bend osnoivan ranih 70-ih godina u Londonu. Njihov muzički pravac je pokrivao više žanrova, od pop muzike, preko rokenrola do progressive rock-a.)

NASTANAK NAZIVA ALBUMA “GODINA ZMAJA” I POPULARNOST NA MTV-U

Debi album nosi naziv “Godina zmaja” te 1988. godine. Pak, četiri godine ranije, 1984. izvanredan redatelj Michael Cimino je snimio vanserijski kriminalistički film “Godina zmaja” gde je briljirao Mickey Rourke, i kao glavni negativac sjajan – Jon Lone. Da li ste bili impresionirani ovim ostvarenjem i zato nadenuli ime debi albuma ili je posredi nešto sasvim drugo, treće?


 Zapravo je Piki Stančiću to palo na pamet da se zove ploča “Godina zmaja”, zato jer je 1988. kad je ploča izašla i bila – godina zmaja, a i mi smo svi u bendu rođeni 1964., odnosno ta naša postava tada, što je isto bila godina zmaja, a Piko je rođen, ja mislim, 1952. što je isto bila godina zmaja. Pa je tako bilo vrlo logično da se i ploča zove “Godina zmaja”.

Retko kom bendu se posreći da već na početku karijere ima emitovan spot na MTV-u. ipak, vama se to desilo za pesmu “Nema nje” i odmah ste osvojili širok auditorijum. Kakav je dojam da postanete prvi bend u Jugoslaviji koji ima muzički spot na ovoj nekadašnjoj najvećoj muzičkoj televizji na svetu?

Ma da, mi smo se pojavili tada kad sam ja otišao u Amsterdam, pa sam nas upisao da ćemo svirati na festivalu Grote Prijs van Nederland.

I kad smo nastupali prvi put na tom festivalu, pojavio se Marcel van Tilt koji je bio voditelj na MTV-u. I on je zapravo pustio pjesmu… i prvi put kad se vrtilo na MTV-ju, vrtila se “I’m in Love with Gobac”, zapravo “Ja volim samo sebe”- live. To je bilo prvo, a onda poslije toga je, što ja znam, pustio još par spotova, a između ostalog je pustio i “Leteći odred” i “Ona vrišti da voli me” i ne znam, još ponešto.
Poslije je došao u Zagreb pa sam čak vodio jednu emisiju s njim – “News of the World”.   

Ali taj osjećaj je bio sulud. Mislim, ja sam u Amsterdamu kad smo se upoznali s Marcelom van Tiltom, to je bio ono, prenos s Marsa, ne? I onda kad smo se išli snimit, kad nas je prvi put puštao na televiziji, ušli smo u coffee shop u Amsterdamu i žicali smo konobara da nas snimi. I onda kad nas je vidio na MTV-u, počeo se derat: “We have stars in here! We have stars in here!”.

SVIRAMO I PO DVA SATA KONCERT, PONEKAD MALO PROMENIMO SET LISTU DA NAM BUDE ZANIMLJIVO

Da li će koncert u BitefArtCafe-u biti po nečemu vrlo poseban od nekih prethodnih nastupa u Beogradu? Spremate li nam neku posebnu set listu?

Svirat ćemo u Bitefu set listu koju sviramo u zadnje vreme, jer smo eto na turneji cijelo ljeto i tu je presjek kroz cijelu karijeru – od starih do novih pjesama, bit će svašta.

Odnosno, koje pesme – antologijski hitovi uvek moraju biti na spisku onako pod obavezno? (Sexy magazin, Frida, Ja volim samo sebe, Ramona, Sve će biti u redu, Nema nje, Osjećam se Haj (mozak baj baj), Nebo, Kad sam imao 16, Telegram sam, Bože čuvaj Psihomodo Pop)?

  Pa eto, sve te pjesme koje si nabrojao, sigurno, a ima ih još.

Inače, od toliko albuma, ume li biti teško da se stvori jedinstveni repertoar u trajanju recimo sat i pol, ili puna dva časa?

 Pa nije nam teško, nekako se prirodno posložio taj repertoar.
Sviramo mi i dva sata koncert, ovaj, a tu i tamo promjenimo pokoje pjesme, ono, čisto da bi i nama bilo zanimljivo i trudimo se svirati i novi materijal i stari.

SITUACIJA JE U SVIJETU VEOMA LOŠA I NE SVIĐA MI SE NIKAKO

Drugi studijski album “Sexy magazin” omogućio vam je da čak tri meseca imate turneju po zemljama bivšeg Sovjetskog Saveza. Da li biste voleli da vam se danas omogući da po inostranstvu putujete i svirate puna tri meseca? Onda biste mogli ekonomski da odmorite u narednom periodu, a i popularnost ne bi imala granica?

Bilo bi lijepo da se može putovati po svijetu i svirati ko onda po Sovjetskom Savezu tada, ali, ovaj, bojim se da su uvjeti i vremena malo drukčiji.

 Nažalost, odavno ne postoji više SSSR, a rat na relaciji Rusija – Ukrajina i nakon 4,5 godine se ne završava. Kuda ide ovaj svet danas globalno, kada ima sve više ratova, sve manje (vođenja) ljubavi?


 Da, točno tako, situacija je u svijetu loša i šta se mene tiče, ne sviđa mi se nikako.

“RAMONES” SU JAKO UTJECALI NA NAS, ALI NISU JEDINI

Da li vam deluje kao bajka onda period kada ste na uspešnim koncertima u Ljubljani i Zagrebu, kao bend dobili tu čast da budete odabrani za predgrupu američkom pank bendu “Ramones”? I dalje su vam oni najveći idoli, uzori, i najviše su imali uticaja na vas da se bavite pank – rok muzikom?


Pa ne djeluje kao bajka. Jednostavno, “Ramonesi” su bili na turneji, tadašnji menadžer koji je radio “Ramones”-e tu za Hrvatsku nas je spojio i mi smo mu onak najprirodnije došli prvi na pamet. I to su bila dva odlična koncerta di smo se upoznali s “Ramonesima” i imali odlične nastupe. Mislim, oni su sigurno jedan od bendova koji je jako utjecao na nas, ali nisu jedini.


PENZIJA JE UTOPIJA, ONA NE POSTOJI … SVIRA SE DOK SE MOŽE STAJATI NA NOGAMA


Pratite li rok i pank scenu u Srbiji? Da li su se izdvojili ovde neki novi klinci? Opet, neki drugi, i dalje su večno mladi i nakon 45, 50 ili 55 godina i dalje jurišaju na sceni rokenrol, kao Električni orgazam, ili YU Grupa, Kerber, Galija . I vi ne mislite da ćete u penziju ikada, već ćete biti na pozornici dokle god možete stajati na nogama?

Pa ne pratim baš preveć punk i rock scenu u Srbiji. Zapravo, ono samo šta vidim je uglavnom na internetu, to znam.

A što se tiče penzije… malo mi je dugačko pitanje (smeh). Što se tiče penzije, penzija ono… je utopija, penzija ne postoji. Svira se dok se može stajati na nogama, to si dobro rekao.


Veoma ste diskografski aktivni i dalje. Odakle i dalje postoji inspiracija nakon više od 40 godina postojanja?  I onda albumi bivaju i nagrađivani, osvajali ste “Porina”. Znače vam nagrade danas – obavezuju, prijaju, pritiskaju da se dokazujete?


Pa ne… ma nagrade više-manje. Ja sam uvijek znao onako u zajebanciji reć: “Šteta kaj nisu novčane, sa dobrim iznosima, pa bi se čovjek onda tek veselio”.
Al’ opet, lijepo je kad dobiješ nekakvo priznanje za ono što si radio.  

Ne znam odakle i dalje inspiracija, to ovisi o danu.

DANAS SVE MANJE VJERUJEM U ČUDA KAJ SAM STARIJI

Vaš poslednji studijski album za sada “Vjerujem u čuda” objavljen je 2024. godine. Da li zaista nekada verujete u čuda? Malo nam je potrebno da budemo srećni, a opet upravo nam to malo stalno nedostaje. Da li se sa tim slažete? Da li ste vi srećan čovek?

 Nisam siguran, kaj sam stariji, sve manje vjerujem u čuda, moram priznati.
 Ali, kaj ja znam, sretan sam čovjek. Radim ono kaj volim.
  Ja zbilja volim scenu i rock’n’roll i volim taj život.


Dolazite u Beograd u veoma osetljivom trenutku jedne eksplozivne društvene i političke krize, što i sami znate. Izbori 25. oktobra će proći i vi dolazite u tom post periodu kada će se desiti ono – dža ili bu. Dan D. Možda nije svejedno dolaziti u takvo (trusno) područje, mada opet, muzika uvek leči sve rane?

Pa da, mislim, dolazimo, svjesni smo šta se dešava oko nas, ali šta, doći će naša publika na koncert i mislim da treba održavati sve te rock’n’roll i kulturne veze svakako.


 Imate neobične nazive svojih albuma – “Tko je ubio Mickey Mousea?” (1992), “Srebrne svinje” (1993), “Unpljugd” (1994), “Sextasy” (1997), “Debakl” (2000), “Plastic Fantastic” (2004). Volite da imate malo provokacije u naslovima?

Pa ne znam, tak su prirodno dolazili ti naslovi. Pa vjerojatno je ta provokacija već ugrađena u svijest, ono kad nešto tak smišljaš. Iako ne vidim, nije to sad ništa tak provokativno.


Ivan Makragić