U sklopu trećeg izdanja Rock N’ Rakija Fest, koji se i ove godine održao u Beogradu, u prostoru Dorćol Platza, imali smo priliku da porazgovaramo sa gitaristom beogradskog zvuka — Damjanom Babićem. Festival, koji već treću godinu zaredom spaja muziku, rakiju i dobru energiju, još jednom je potvrdio da Beograd i dalje ima mesta za uživanje. Ovom prilikom želimo i da se zahvalimo organizatorima na gostoprimstvu i podršci.

Razgovor je vođen u backstage prostoru, u trenutku dok su na bini nastupale Vrane Kamene, pa je muzika neprestano dopirala do nas. Moramo priznati da smo, dok je intervju nastajao, istovremeno i uživali — u zvuku koji se mešao sa razgovorom, u atmosferi festivala i u onom posebnom osećaju kada se pitanja i odgovori prirodno uklapaju u intervju.

U takvom okruženju, razgovor sa našim sagovornikom nije mogao da bude formalan. Bio je to susret u kome se muzika podrazumeva, iskustvo govori tiho ali precizno, a zvuk — kao i u njegovom radu — nikada ne beži od sebe.

On je beogradski gitarista, autor i muzičar čiji se put razvijao paralelno sa alternativnom i nezavisnom scenom od kraja devedesetih do danas. Njegov rad obeležavaju istraživanje zvuka, izražena disciplina u sviranju i dosledno odbijanje da se veže za jedan stil ili estetsku formulu. Od početka, Babić muziku tretira kao proces, a ne kao fiksnu formu, sa jasnim fokusom na bend, pesmu i unutrašnju logiku zvuka.

Muzički je stasavao u periodu snažnog preplitanja post-punka, No Wavea, kraut rocka i indie estetike. Tokom studija na Likovnoj akademiji u Beogradu bio je deo ranih bendovskih formacija, među kojima je bend Trenje imao ključnu ulogu u njegovom razvoju. Iako lokalnog dometa, taj „college band“ predstavljao je važnu školu razmišljanja o muzici, strukturi i kolektivnom radu.

Širu prepoznatljivost na nezavisnoj sceni stiče kao osnivač i član benda Kriške, a kasnije i kroz bend Crvi, u kojem preuzima punu autorsku i izvođačku odgovornost. Crve i danas smatra svojim primarnim bendom. Paralelno s tim, Babić je i aktuelni gitarista benda Kanda, Kodža i Nebojša, gde svoj pristup gradi na balansu emocije i konstrukcije, sa jasnim razumevanjem benda kao kolektiva i pesme kao centralne tačke svega.

Njegov muzički put, od ranih studentskih bendova, preko Crva I Kriške , Lollobrigide, pa do Kande, Kodže i Nebojše, nikada nije pratio jednu liniju niti jednu estetiku — već lični, uporan tok u kojem se sudaraju disciplina i instinct I emocije.

Damjan je gitarista koji ne traži definicije, već kontinuitet. Muzičar koji je zanat gradio polako, kroz različite bendove, scene i uloge, uvek spreman da preispita sopstveni zvuk i mesto u kolektivu. Upravo zato, razgovor s njim ne ide ka brzim odgovorima, već ka suštinskim pitanjima: kako nastaje pesma, gde prestaje tehnika a počinje emocija, i šta danas znači svirati rokenrol u svetu koji se neprekidno menja.

On je Damjan Babić

1) Kada pogledaš svoj muzički put od Crva do KKN-a — imaš li utisak da si uvek bežao od jedne definicije i jednog zvuka?

Damjan Babić:

Sve sam to ja. Uvek je bilo onako kako sam ja hteo da bude. Ako gledamo unazad, to nije bežanje, nego niz. Dok sam bio na Likovnoj akademiji, imao sam jedan zanimljiv „college band“ koji se zvao Trenje. To je bio rani period, bend koji nikad nije izašao van Beograda, ali je meni bio važan. Tada su dole u klubu Akadmija, pri Likovnoj Akademiji, klub držali Darko Džambasov i Željko Božić — obojica su, nažalost, pokojni — i čitav početak mog sviranja gitare u bendovima dosta se vrteo oko tog kruga ljudi i tog vremena.

Do dvadesete sam već preslušao dosta dobrih ploča — No Wave u Americi, James Chance i sve to — ali se to nije nužno direktno „prelilo“ u Trenje. Trenje je više bio neka nova romantika iz druge ruke, na bazi The Smiths i post-roka. Sladak fakultetski bend.

Posle toga su stvari pucale i prelivale se, kao što obično biva. Imao sam još razne bendove, a tek kasnije stvari postaju stvarno dobre za mene u muzičkom smislu. Rekao bih da sam sa 27–28 već ispekao zanat: pop forma, kompozicija, jasnoća. Onda sam napravio bend Kriške, koji mi je tada bio vrhunac I koj jako volim i dan danas. To je trajalo do 2012. i to je bio post-pank, kraut, No Wave. A iz Kriški su kasnije nastali Crvi.

2. Da li sebe više vidiš kao kompozitora ili kao gitaristu?

Damjan Babić:

Kada sam bio mlađi, kao post-rock klinac, bio sam izrazito sklon pedalama i efektima. U jednom trenutku sam dobio kritiku — sasvim opravdanu — da malo „ohladim“ s tim i da probam da sviram gitaru „na zemlji“, kao instrument, bez ikakvog oslanjanja na tehnologiju. Tada sam shvatio da to zapravo ne umem da sviram kako treba. I onda sam seo i radio ono najdosadnije moguće: vežbao sam uz metronom, bez pedala, bez ikakvih pomagala, da bih naučio da sviram gitaru kao instrument u punom smislu te reči. I tek kada sam to savladao, vratio sam se efektima — ali sa jasnom kontrolom. Danas sebe vidim i kao gitaristu i kao kompozitora, ali mi je važno da gitara služi pesmi, a ne obrnuto. Hteo sam da budem muzičar koji razume strukturu, a ne samo neko ko proizvodi zvuk.

Prvu gitaru mi je kupio očuh kad sam imao petnaest godina, i od tada je to alat kroz koji razmišljam o muzici.

3) Često te opisuju kao gitaristu koji „nikad ne svira isto dva puta“. Da li je to namerno ili ti intuicija vodi ruku dok sviraš?

Damjan Babić:

Čudi me da ljudi to kažu. Ja za sebe smatram da sam veoma dobar ritam gitarista, da sam precizan, a da sam manje dobar kao lead gitarista. Više sam vežbao baš pedantno ponavljanje jednog te istog, ako hoćeš tako. Ali moguće je da u živom kontekstu, u zavisnosti od prostora i ljudi, ispadne da zvuči drugačije.

4) Kako pamtiš svoju fazu u Crvima? Šta si iz tog benda poneo sa sobom kao najdublju lekciju?

Damjan Babić:

Ja i dalje guram Crve kao svoj bend. Imaćemo koncert 20. decembra u klubu 20-44. To je bend gde sam se usudio da pišem tekstove i da pevam. Crvi su, u odnosu na Kriške, bliži konvencionalnoj rock formi, ali su mi važni jer sam tu preuzeo drugačiju odgovornost. I uvek stvari povezujem. Ono što naučiš u jednom bendu često je korisno i u drugom — disciplina, pedantnost, razmišljanje o aranžmanu.

5) Sarađivao si sa Lolobriđidom što je potpuno drugačiji svet od onog gde te publika najčešće zamišlja. Kako te je taj period oblikovao?

Damjan Babić:

Lollobrigida je u tom trenutku bila najuspešniji bend u kojem sam svirao u životu, sa najvećim brojem koncerata. Iz tog iskustva sam puno naučio: kontinuitet u sviranju, sviraš često, sviraš mnogo, i to te „dovede u formu“. Bilo mi je veliko zadovoljstvo da sviram u toj postavi — to su sjajni ljudi i ozbiljni muzičari. A i Lollobrigida mi je godila: prvenstveno je pop, ali ima indie-alt elemente u kojima se dobro snalazim. Nije mi bilo strano to što sviramo. Ida je smela osoba, ima integritet. Volim kempi stvari — meni je to imalo svoju estetiku i energiju.

6.  U KKN si došao početkom 2025. tj, aprila meseca — šta te je najviše iznenadilo kada si prvi put ušao u njihovu „kuhinju“ i kako je usledio taj poziv?

Damjan Babić:

Ovde moram da istaknem gospodina Boška Mijuškovića, koji me je upoznao sa Vladom. Vlada i Boško su imali bend God Dealers — neki jam/improv bend, ne koristim to kao diminutivni termin, nego tako mi je delovalo: nisu pravili pesme kao klasičan autorski bend, nego više kao improv bend. To više nije funkcionisalo, pa su njih dvojica hteli da nastave dalje i zvali su mene. Dve godine smo svirali zajedno, i valjda me je Vlada kroz to procenio. A onda kad su krenuli unutrašnji problemi u Kandi, Kodži i Nebojši, poziv je došao direktno, bez romantizovanja: 25 pesama za pet dana. Idemo. I to jeste bila ozbiljna rock’n’roll inicijacija.

7) Mnogi kažu da si doneo „oštriji“ i „instinktivniji“ zvuk bendu. Kako ti gledaš na svoju ulogu u ovoj trenutnoj postavi KKN-a?

Damjan Babić:

Kada sam ih gledao uživo pre ulaska u bend, stekao sam utisak kao da gledam neki veliki bend iz šezdesetih — kao Allman Brothers Band, recimo: dugačke solaže, dve gitare, ta „velika struja“. To je meni prilično strano, ja nisam iz te muzike. Moj najveći „otisak“ u bendu je što nisam iz hard rock škole, nego više iz škole alternative: disonantnih gitara, oštećenih zvukova, onoga što muzička štampa na zapadu voli da zove „angularne“ gitare. Naravno, ja sam dao sve od sebe da se prilagodim bendu — to je posao. Ali verujem da sam doneo drugačiju teksturu.

8) Kada sviraš, da li se više oslanjaš na emociju trenutka ili na konstrukciju — ritam, teksturu, arhitekturu zvuka?

Damjan Babić:

Idealno bi bilo — sve to u isto vreme. Ali emocija je najvažnija, jer ako toga nema, nema ničega. Konstrukcija je tu da emocija „stoji“, da ima formu. Ali bez emocije je prazno.

9) Postoji li pesma (tvoja ili tuđa) koju si odsvirao više puta, a da ti se i dalje otvara na potpuno nove načine?

Damjan Babić:

Volim da pevam pesme Gun Cluba. Možda najviše volim da pevam „Mother Earth“, to mi najviše leži vokalno, a i lepa je pesma. Veliki sam fan Niko i Jeffrey Lee Piercea. Ovih dana sviram „My Funny Valentine“, zato što jako volim Nico obradu te pesme. Znam i za verzije Sinatre i Cheta Bakera, ali taj „polomljeni“ Nico glas me svaki put zakači.

Da, sentimentalan sam, nažalost.

10) Kako doživljavaš publiku? Da li ti njen impuls menja način na koji ćeš odsvirati večeras?

Damjan Babić:

Publika na koncertima Kanda Kodže i Nebojša ume da bude čarobna. Kada nešto dobro izvedeš u važnom trenutku, to se baš oseti. Kada postoji neki dramski element pesme koji je „u tvojim rukama“ i isporučiš ga kako treba, to se oseti i u publici i u samom bendu. To je veliko zadovoljstvo. Razlike među publikama su ogromne. Lollobrigida privlači jednu specifičnu publiku zbog karaktera benda. Kanda ima jednu posebnu energiju — nikada nisam bio u takvom bendu. Nekad se osetim kao da ljudi gledaju na Kandu kao da su „sišli sa Olimpa“. To je fokus, taj nivo „stardoma“, koji ja ranije nisam osetio. Kanda je bend koji je imao sreću da se upiše u devedesete, dok smo svi živeli u monokulturi: slušali iste albume i doživljavali iste emocije. I takvi bendovi, mislim, imaju neverovatan dar u rukama danas.

Ali sada je sve drugačije: svi su u svom algoritmu i slušaju nešto svoje. Statistike su strašne — kažu da 30% muzike na Spotifyju niko nikad nije pustio nijednom. To vreme imanja albuma i slušanja albuma od početka do kraja, pa odlaska na koncert sa ljudima koji su isto to radili — to se promenilo. Ne govorim to kao kritiku. Kanda i dalje izdaje albume, publika voli i nove pesme, i oni idu dalje. Samo, ja nikada nisam svirao u bendu koji dodiruje taj „preapokaliptični“ svet, bend koji ima korene u starom svetu, a živi sada.

A opet, neke stvari ne nestaju: muzika koju smo svi slušali pre interneta, i dalje zauzima najveći prostor na radiju i mejnstrim medijima. Uvek će postojati „vodilje“.

11) Ako bi trebalo da zamisliš sebe za pet godina — gde vidiš svoj zvuk? Da li ostaješ u rokenrolu, ili osećaš da te neke druge boje muzike zovu?

Damjan Babić:

Rock’n’roll je moj život. Jedna od najvažnijih stvari. Video sam nedavno nešto što me je baš pogodilo: neko je rekao da muzička industrija ne traži genijalne ljude, nego izdržljive ljude. Ljude koji nastavljaju da rade kada nema ništa, kada ne ide, kada nema nagrade.

Ne znam koliko se svet menja u suštini. Svet je projekcija ljudske prirode. Stvari su takve kakve su zato što smo mi takvi kakvi smo. To je draž. To je draž toga. Bilo bi glupo da se ništa nikada ne menja. Ta energija, to što jesam — dovelo me je i do Kande, Kodže i Nebojše. Čudni su putevi kosmosa.