Razgovarao: Dalibor Stamenković
Australijski bend The Rumjacks, osnovan 2008. godine u Sidneju, poznat je po jedinstvenom spoju tradicionalne keltske muzike i energičnog pank roka, zahvaljujući kojem je stekao publiku širom sveta.
Povodom nastupa grupe The Rumjacks u beogradskom klubu Zappa Baza, održanog 9. septembra 2026. godine, razgovarali smo sa Majkom Rivkisom, frontmenom i jednim od ključnih autora benda.
Razgovor je počeo neobavezno — pričom o dugom putu iz Rumunije, neobičnim susretima sa psima tokom putovanja i prelasku granice — ali se ubrzo pretvorio u mnogo širu priču o porodičnim korenima, Bostonu i Australiji, jezicima, irskoj muzici, albumu „Dead Anthems“, pisanju pesama, Šejnu Makgovanu, životu na turneji i novoj muzici koju The Rumjacks već pripremaju.
Dali: Za početak, Majk, reci nam kako si danas? Kako je prošao dug put i kako se osećaš večeras?
Majk: Osećam se sjajno. Jutros smo imali dugu vožnju iz Kluž-Napoke u Rumuniji. Vozili smo sve do granice, prešli je bez problema i, da, bilo je super.
Dali: Jeste li usput imali neke zanimljive susrete?
Majk: Bilo je pasa. Bilo ih je dosta usput, posebno na benzinskim pumpama u Rumuniji — baš mnogo pasa.
Dali: Stvarno? A na granici, jeste li imali neku posebnu kontrolu?
Majk: Ne, ne, ništa posebno. Nije bilo problema.
Dali: Istraživao tvoje porodično poreklo. Ako su informacije tačne, da li su se neki članovi tvoje porodice, odnosno tvoji preci, doselili iz Ukrajine pre mnogo godina?
Majk: Da, tokom 1910-ih. Jedna strana porodice došla je tada, druga iz Irske, treća iz Italije, a četvrta iz Poljske. Svi su na kraju završili u Bostonu i Njujorku. Tako sam ja ispao neka mešavina svega toga u SAD-u.
Dali: Govoriš li neki od tih jezika zahvaljujući baki i dedi? Da li su te nečemu naučili?
Majk: Ne zahvaljujući baki i dedi, ali govorim italijanski i španski, a sada učim francuski.
Dali: Možeš li da kažeš nešto na italijanskom?
Majk: Sì, sì, io posso parlare italiano se tu vuoi. Naučio sam italijanski dok sam radio u jednom hostelu. A i naš bubnjar je Italijan, pa sam dosta toga pokupio od njega. Volim jezike jer volim da putujem i zato volim da budem u bendu — idemo u svaku zemlju u koju možemo i upoznajemo ljude.
Dali: Voliš li espreso?
Majk: Obožavam espreso.
Dali: Mislim da je espreso postao stil života. Sedneš, popiješ kafu… Posebno ovde na Balkanu, gde ispijanje kafe ima drugačiji značaj. U Italiji je popiješ za nekoliko sekundi i ideš dalje.
Majk: Da, upravo tako.
Dali: Da se vratimo na tvoje poreklo. Imaš ukrajinske korene, ali dolaziš iz Australije, je li tako?
Majk: Ostatak benda je iz Australije. Ja sam odrastao u Bostonu. Rođen sam u Bostonu, a odrastao sam oko dva sata vožnje odatle.
Dali: Kakva je veza između Bostona i Australije? Možeš li nam to objasniti? Ipak su to dve različite zemlje. Govorite istim jezikom, ali Australijanci imaju svoj akcenat, a Amerikanci svoj.
Majk: Australija mi, pošto sam tamo išao u školu kada sam imao 21 godinu, deluje kao mešavina Engleske, Irske i Kalifornije. Kada sam upoznao momke iz The Rumjacks, shvatili smo da smo svi odrasli uz irsku muziku, koju su nam prenosile porodice, zahvaljujući našim bakama i dedovima irskog porekla. To nam je bilo zajedničko i zato smo se odmah zbližili.
Irci su odlazili u Australiju, SAD, Kanadu, širom sveta… A onda njihova deca i unuci počinju da sviraju muziku, ali ne zaboravljaju muziku svojih baka i dedova.
Dali: To je lepo. Ali da li svi govorite engleski sa sličnim akcentom ili je u pitanju mešavina različitih akcenata?
Majk: Imamo tri australijska akcenta, jedan neutralni američki, jedan bostonski i jedan italijanski.
Dali: I nemate problema da razumete jedni druge?
Majk: Kada se malo više popije, počnu da pričaju brže i onda ih ništa ne razumem.
Dali: Upoznao sam dosta ljudi iz Londona, sa severa Engleske, iz Irske… Godinama sam radio u turizmu u Grčkoj.
Majk: U Grčkoj? Govoriš li grčki?
Dali: Ligo. Malo.
Majk: Echis milas hellenika?
Dali: Ne sada.
Majk: Razumem.
Dali: Ljudi u Londonu imaju različite akcente, zavisno od dela grada iz kojeg dolaze. Ali vratimo se na muziku i album „Dead Anthems“, vaš šesti studijski album iz 2025. godine. Gledajući unazad, šta on danas znači za tebe i za bend?
Majk: Veoma sam srećan zbog tog albuma i zadovoljan sam kako je ispao. Objavljen je pre oko godinu i po dana. Kada prođe određeno vreme, možeš da se osvrneš i zapitaš: „Da li nam se ovaj album zaista sviđa?“
Nedavno sam ga ponovo slušao i rekao sebi da sam zaista ponosan na njega. Volim svaku pesmu koja je završila na albumu. U studio sam ušao sa 45 pesama, a onda smo napravili izbor i smanjili njihov broj. Postoji još mnogo dobrih pesama koje nisu ušle na album, a koje tek treba da ugledaju svetlost dana.
Dali: Da li su te pesme lične za tebe?
Majk: Neke od njih su izuzetno lične, definitivno najličnije stvari koje sam ikada napisao. Ali druge pesme su jednostavno zabavne, poput „Cold Like This“. To je prilično površna pesma, ništa previše ozbiljno.
Tako da album zaista obuhvata širok spektar — od duboko ličnih, tužnih pesama do zabavnih mornarskih pesama, odnosno sea shanties.
Dali: Takođe sam Istraživao taj album i primetio koliko si emocija uneo u njega.
Majk: O, da.
Dali: Kako pristupaš pisanju pesama? Polaziš li najpre od sopstvenih iskustava ili od priče koju želiš da ispričaš?
Majk: Čudno je, jer je za mene svaka pesma drugačija. Ponekad prolazim kroz nešto u životu i pesma jednostavno počne da nastaje sama od sebe. Ponekad samo želim da ispričam neku priču iz istorije. Za mene su pesme jednostavno način da izrazim svoje misli.
Dali: Misliš li da bi neka od tih pesama mogla da postane zaštitni znak benda ili možda tvoj lični zaštitni znak?
Majk: Ne mislim da će bilo koja od ovih pesama postati ona jedna po kojoj će bend biti prepoznatljiv. Imali smo pesmu koja je postala viralna 2012. godine, pre nego što sam ja došao u bend, i upravo preko nje nas većina ljudi otkriva. Ali na albumu „Dead Anthems“ nalaze se neke od naših najboljih pesama.
Dali: Neki kritičari vaš stil opisuju kao keltski pank ili ska-pank. Kako bi ti definisao muzički pravac benda?
Majk: Svi smo odrasli uz pank rok i ta muzika nam je donela sjajnu scenu i prijateljstva. Ali isto tako obožavamo folk muziku — bilo da je reč o irskom folku ili starom američkom folku, kao i o čitavoj tradiciji pripovedanja kroz pesme.
Volim i tradicionalne folk instrumente. Tamo gde živim, u Novoj Engleskoj, svake nedelje ima mnogo irske muzike po barovima. Spajanje irske muzike i pank roka za mene je imalo potpunog smisla.
Kada sam bio tinejdžer i prvi put čuo bend The Pogues, rekao sam sebi: „U redu, ovo je upravo ono što želim da radim.“
Dali: To je sjajno. Očigledno se pronalaziš u toj muzici i vidiš je kao deo budućnosti benda.
Majk: Da, definitivno!
Dali: Sarađivali ste sa Kenom Kejsijem iz grupe Dropkik Marfiz (Dropkick Murphys) na pesmi „Cold Like This“. Kako je došlo do te saradnje?
Majk: Pesma je nastala u Bostonu, dok sam se vraćao kući iz bara. Pomislio sam da je to prava bostonska pesma i napisao tekst u tom duhu.
Onda sam pomislio kako bi Ken bio savršen za nju. Poslao sam mu poruku, a on je rekao: „Apsolutno, hajde da to uradimo!“
On je već bio u studiju jer je snimao pesmu sa Tomom Morelom i rekao mi je da dođem u četvrtak kako bismo snimili i našu pesmu.
Tako da je, tehnički gledano, Tom Morelo platio naše snimanje, a da to nije ni znao. Hvala Tomu Morelu ako sluša!
Dali: Znaš, Tom Morelo nam je ostavio nekoliko lajkova na objavama, a i Bred Vilk, bubnjar grupe Rage Against the Machine, prati naš magazin.
Majk: Nema šanse, to je sjajno!
Dali: Hvala! Nego, postoji pesma „Some Legends Never Die“. Kome je posvećena?
Majk: Posvećena je Šejnu Makgovanu, pevaču i tekstopiscu grupe The Pogues. Bio je neverovatan autor koji je inspirisao čitavu generaciju. Utro je put mnogim ljudima, a ja sam tu pesmu napisao odmah nakon njegove smrti.
Dali: Koji bi muzički žanr voleo da istražiš u budućnosti?
Majk: Volim sve muzičke stilove. U poslednje vreme posebno me privlače gothic synthwave i darksynth. Obožavam tu muziku.
Kada posećujem Balkan i Istočnu Evropu, primećujem koliko je razvijena sintvejv scena i koliko ima kultnih klubova. Kod kuće, u slobodno vreme, iz zabave produciram takvu muziku. Imam čitav projekat sintvejv pesama koje nikada nisam javno objavio.
Dali: Šta bi poručio mlađem sebi, recimo onom od pre deset godina?
Majk: Pre deset godina… To je bila 2016. godina, što je ludo. Sada imam 37 godina. Sa 27 godina šteta je već bila učinjena, tako da bih morao da se vratim 20 godina unazad i dam savet sebi sa 17 godina.
Ne znam… „Ulaži u bitkoin“? Šalim se.
Iskreno, osećam se srećno. Išao sam u školu, naučio posao — ja sam filmski stvaralac. Tako da imam rezervnu opciju ako muzika ne uspe, jer je muzička industrija veoma teška.
Bendu ide odlično, ali i dalje radim sa korporativnim klijentima kako bih bio siguran da mogu da otplaćujem hipoteku.
Dali: Koja bi bila tvoja najvažnija poruka mladim ljudima danas?
Majk: Ostani u školi i bavi se muzikom — odgovor je da radiš oboje.
Dali: Imali smo intervju sa Markom Mendozom, koji je svirao u grupi Whitesnake. Na slično pitanje odgovorio je: „Klonite se droge i alkohola.“
Majk: Zdravlje je izuzetno važno kada si toliko na turneji. Ne spavaš dovoljno, okružen si nezdravom hranom…
Iako nam je bekstejdž sada prilično zdrav — imamo voće, povrće i humus.
Trenutno pijem bezalkoholno pivo jer već nedelju dana ne pijem alkohol, što je gotovo nemoguće na turneji.
Dali: Kada svirate u velikom klubu ili na festivalu, da li svaki put imate istu energiju? Koliko to zavisi od publike?
Majk: Trudimo se da svaki put pružimo maksimalnu energiju. Želim da dam sve od sebe na sceni.
Večeras je bilo vruće i znojno, ljudi su mi duvali dim u lice, ali moraš da prođeš kroz sve to jer si izvođač.
Čak i kada sam umoran pre izlaska na scenu, nakon 30 sekundi sve krene samo od sebe.
Dali: Da li postoji neki poseban nastup koji bi izdvojio sa dosadašnjeg dela turneje?
Majk: Solun je bio ludnica! Svirali smo u Grčkoj, prostor je bio rasprodat, a ušlo je mnogo više ljudi nego što je dozvoljeno.
Večeras je takođe bilo sjajno jer nikada ranije nisam bio ovde i nisam znao šta da očekujem. Klub je bio prilično pun, a energija je bila odlična.
Dali: Svirali ste u klubu Eightball u Solunu?
Majk: Da, Eightball Club. Grci su ludi za pankom i hevi metalom.
Dali: Da li trenutno radite na novom materijalu?
Majk: Upravo smo završili snimanje šest pesama za EP. Objavljivaćemo ih na moderan način — po jedan singl na svakih šest nedelja tokom naredne godine, kako bismo održali aktivnost na društvenim mrežama dok se pripremamo za sledeći veliki album.
Dali: Gde nastavljate turneju?
Majk: Idemo u Zagreb, zatim u Ljubljanu, pa dalje do Budimpešte. Nastavljamo sve do Estonije, gde nikada ranije nisam bio.
Dali: Za kraj našeg razgovora, šta možemo da očekujemo od vas u narednom periodu?
Majk: Kada završimo ovu turneju, imaćemo oko dve i po nedelje pauze, a zatim sviramo na jugoistoku SAD-a.
Nakon toga letimo za Japan, pa idemo u Kinu, Singapur, Indoneziju, Maleziju… I tek onda imamo pravi odmor.
Bukvalno putujemo oko sveta.
Dali: Hvala ti puno. Bio je ovo veoma prijatan razgovor i zaista cenim tvoje vreme.
Majk: Apsolutno! Hvala tebi.
Dali: Možemo li da napravimo jednu fotografiju?
Majk: Naravno!
Dalibor Stamenković je glavni urednik MPM-a, freelance copywriter, digitalni kreator i dizajner. Zadužen je za održavanje i uređivanje svih članaka na sajtu. Bavi se prevodom, obradom i adaptacijom sadržaja za magazin, govori više stranih jezika i kreira marketing i sadržaj za društvene mreže MPM-a.
Posebno se posvećuje temama iz muzike, filma, kulture i lifestyle oblasti, koje uređuje kroz prepoznatljivu MPM estetiku.
