Australijski bend The Rumjacks, osnovan 2008. godine u Sidneju, poznat je po jedinstvenom spoju keltske tradicionalne muzike i energičnog pank roka, zahvaljujući kojem je stekao publiku širom sveta.

Uoči nastupa grupe The Rumjacks u klubu Zappa Baza, održanog 9. septembra 2026. godine, razgovarali smo sa Majkom Rivkeesom, frontmenom i jednim od ključnih autora benda. Razgovor je počeo neobavezno — pričom o dugom putu iz Rumunije, neobičnom susretu sa psima tokom putovanja i prelasku granice — ali se ubrzo pretvorio u mnogo širu priču o porodičnim korenima, Bostonu i Australiji, jezicima, irskoj muzici, albumu „Dead Anthems“, pisanju pesama, Šejnu Makgovanu, životu na turneji i novoj muzici koju The Rumjacks već pripremaju.

Intervju Live sa transkripta

Za početak, Mike, reci nam kako si danas, večeras? Dug put, koncert?

Mike: Osećam se sjajno. Imali smo dugu vožnju jutros iz Kluž-Napoke u Rumuniji. Vozili smo sve do granice, ušli bez problema i, da, bilo je super.

Dali: Jeste li usput imali neke zanimljive susrete?

Mike: Bilo je pasa. Bilo ih je dosta usput, posebno na benzinskim pumpama u Rumuniji — puno pasa.

Dali: Stvarno? A na granici, jeste li imali neku posebnu kontrolu?

Mike: Ne, ne, ništa posebno. Nije bilo problema.

Dali: Istraživao sam malo o tvojoj porodici i odakle dolaziš. Ako su informacije tačne, da li su se tvoja porodica ili baka i deda doselili iz Ukrajine pre mnogo godina?

Mike: Da, 1910-ih. Jedna strana je došla tada, druga iz Irske, druga iz Italije, a jedna strana iz Poljske. I svi su na kraju završili u Bostonu i Njujorku. Tako da sam ja ispao neka mešavina svega toga u SAD-u.

Dali: Govoriš li neki od tih jezika zahvaljujući baki i dedi? Da li su te nečemu naučili?

Mike: Ne od bake i dede, ali govorim italijanski, španski, a sada učim francuski.

Dali: Možeš li reći nešto na italijanskom?

Mike: Sì, sì, io posso parlare italiano se tu vuoi. Naučio sam dok sam radio u jednom hostelu. A i naš bubnjar je Italijan, pa sam pokupio. Volim jezike jer volim putovanja i zato volim biti u bendu — idemo u svaku zemlju u koju možemo i upoznajemo ljude.

Dali: Voliš li espresso?

Mike: Obožavam espresso.

Dali: Mislim da je espresso postao stil života. Sedneš, popiješ, posebno ovde na Balkanu, ima drugačiji kontekst ispijanje. U Italiji popiješ za par sekundi i ideš dalje.

Mike: Da, upravo tako.

Dali: Da se vratimo, Imaš korene iz Ukrajine, ali ti zapravo— dolaziš iz Australije, je li tako?

Mike: Ostatak benda je iz Australije. Ja sam odrastao u Bostonu. Rođen sam u Bostonu, odrastao dva sata dalje.

Dali: Kakva je veza između Bostona i Australije? Možeš li nam to objasniti? Jer to su dve različite zemlje, akcenat je engleski, ali Australija ima svoj, a vi američki.

Mike: Australija meni — pošto sam tamo išao u školu kada sam imao 21 godinu — deluje kao mešavina engleskog, irskog i Kalifornije. Kada sam upoznao momke iz The Rumjacks, svi smo odrasli uz irsku muziku u porodici zbog naših baka i dedova Iraca. Svi smo imali to zajedničko i zato smo se odmah zbližili. Irci su otišli u Australiju, SAD, Kanadu, po celom svetu… I onda njihova deca i unuci počnu svirati muziku, ali ne zaboravljaju muziku svojih baka i dedova.

Dali: To je lepo. Ali da li svi govore engleski sa sličnim akcentom ili je mešavina?

Mike: Postoje tri australijska akcenta, jedan neutralni američki akcenat, jedan bostonski i jedan italijanski.

Dali: I nemate problema da razumete jedni druge?

Mike: Kada se više popije, počnu pričati brže i onda ih ništa ne razumem.

Dali: Upoznao sam dosta ljudi iz Londona, sa severa Engleske, iz Irske… Radio sam u Grčkoj u turizmu godinama.

Mike: U Grčkoj? Govoriš li grčki?

Dali: Ligo. Malo.

Mike: Echis milas hellenika?

Dali: Ne sada.

Mike: Razumem.

Dali: Ljudi u Londona imaju različite akcente, zavisno od dela grada. Ali vratimo se na album — Dead Anthems, šesti album iz 2025. Gledajući unazad, šta on sada znači za tebe i za bend?

Mike: Jako mi je drago i srećan sam zbog tog albuma, volim kako je ispao. Vani je već godinu i po dana. Sa proteklim vremenom možeš pogledati unazad i zapitati se: „Da li nam se stvarno sviđa ovaj album?“ Nedavno sam ga slušao i rekao sebi da sam zaista ponosan na njega. Volim svaku pesmu koja je ušla na album. Skratili smo ga sa 45 pesama s kojima sam ušao u studio. Postoji još mnogo pesama koje nisu ušle, a koje trebaju ugledati svetlo dana jer su dobre.

Dali: Da li su te pesme lične za tebe?

Mike: Neke od njih su izuzetno lične, definitivno najličnije stvari koje sam ikada napisao. Ali druge pesme su samo zabavne, kao „Cold Like This“, to je prilično površinski, ništa strašno. Tako da album zaista pokriva spektar od duboko ličnih, tužnih pesama do zabavnih mornarskih pesama, odnosno sea shanties.

Dali: Zanimljivo. Istraživao o tom albumu i vidim da si u njega uložio dosta emocija.

Mike: O, da.

Dali: Kako pristupaš pisanju? Vidiš li prvo sebe ili ne?

Mike: Čudno je jer je za mene svaka pesma drugačija. Ponekad prolazim kroz nešto u životu i pesma se jednostavno počne dešavati sama od sebe. Ponekad samo želim ispričati priču iz istorije. Pesme su za mene samo izražavanje misli.

Dali: Misliš li da bi neka od tih pesama mogla biti zaštitni znak benda ili tebe?

Mike: Ne mislim da će ijedna od ovih biti ta jedna definisana pesma benda. Imali smo pesmu koja je postala viralna 2012. godine, pre nego što sam ja ušao u bend, i to je pesma preko koje nas većina ljudi otkrije. Ali na Dead Anthems se nalaze neke od naših najboljih pesama.

Dali: Neki kritičari kažu da je vaš stil više keltski pank ili ska-pank. Kako bi ti definisao pravac?

Mike: Svi smo odrasli na pank roku i to nam je pružilo sjajnu muzičku scenu i prijatelje. Ali isto tako obožavamo folk muziku — bilo da je irski folk ili stari američki folk i svo to pripovedanje. Volim i folk instrumente. Tamo gde živim u Novoj Engleskoj ima dosta irske muzike po barovima svake nedelje. Spajanje irske muzike i pank roka za mene je imalo potpunog smisla. Kada sam bio tinejdžer i čuo bend The Pogues, rekao sam: „U redu, ovo je tačno ono što želim raditi.“

Dali: To je sjajno. Definitivno vidiš sebe u tome i u budućnosti benda.

Mike: Da, sigurno!

Dali: Sarađivali ste sa Kenom Kejsijem iz grupe Dropkik Marfiz (Dropkick Murphys) na pesmi „Cold Like This“, ako se ne varam? Kako je došlo do te saradnje?

Mike: Pesma je napisana u Bostonu dok sam se vraćao kući iz bara. Pomislio sam da je to prava bostonska pesma i napisao tekst u tom duhu. Onda sam pomislio kako bi Ken bio savršen za nju. Poslao sam mu poruku, a on je rekao: „Apsolutno, idemo to uraditi!“ On je već bio u studiju jer je snimao pesmu sa Tomom Morelom i rekao mi je da dođem u četvrtak da snimimo i našu pesmu. Tako da je, tehnički, Tom Morelo platio naše snimanje, a da to i ne zna. Hvala Tomu Morelu ako sluša!

Dali: Znate, Tom Morelo nam je ostavio par lajkova na objavama, a i Brad Wilk, bubnjar iz Rage Against the Machine je naš pratilac.

Mike: Nema šanse, to je sjajno!

Dali: Hvala. Nego, postoji pesma „Some Legends Never Die“ — kome je posvećena?

Mike: To je o Shaneu MacGowanu, pevaču i tekstopiscu benda The Pogues. On je bio neverovatan autor koji je inspirisao čitavu generaciju. Postavio je put za mnoge ljude i napisao sam tu pesmu odmah nakon što je preminuo.

Dali: Koji bi muzički žanr voleo istražiti u budućnosti?

Mike: Volim sve stilove muzike. U poslednje vreme me drži gothic synthwave i darksynth. Volim to. U poseti Balkanu i Istočnoj Evropi ima toliko synthwave scene i kultnih klubova. Privatno kod kuće produciram takvu muziku iz zabave. Imam čitav projekat synthwave pesama koje nikada nisam javno objavio.

Dali: Šta bi rekao mlađem sebi od pre 10 godina?

Mike: Pre 10 godina… to je bila 2016. godina, što je ludo. Ja imam 37 godina. Sa 27 je šteta već bila učinjena, morao bih se vratiti 20 godina unazad i dati savet sebi sa 17 godina. Ne znam… „Ulaži u Bitcoin“? Šalim se. Iskreno, osećam se srećnim. Išao sam u školu, naučio posao — ja sam filmski stvaralac. Tako da imam rezervnu opciju ako muzika ne uspe, jer muzika je teška industrija. Bend ide odlično, ali i dalje radim sa korporativnim klijentima da bih bio siguran da mogu platiti hipoteku.

Dali: Koja bi bila ta jedna poruka mladim ljudima danas?

Mike: Ostani u školi i bavi se muzikom — odgovor je da radiš oboje.

Dali: Imali smo intervju sa Markom Mendozom koji je svirao u Whitesnakeu i na slično pitanje je odgovorio: „Klonite se droge i alkohola.“

Mike: Zdravlje je izuzetno važno kada si ovoliko na turneji. Ne spavaš dovoljno, okružen si nezdravom hranom… Iako nam je bekstejdž sada prilično zdrav — imamo voće, povrće i humus. Trenutno pijem bezalkoholno pivo jer sam nedelju dana bez alkohola, što je skoro nemoguće na turneji.

Dali: Kada svirate u velikom klubu ili na festivalu, da li uvek imate istu energiju? Zavisi li od publike?

Mike: Trudimo se da donesemo maksimalnu energiju svaki put. Želim dati sve od sebe na sceni. Večeras je bilo vruće i znojno, ljudi su duvali dim u lice, ali moraš proći kroz to jer si izvođač. Čak i ako sam umoran pre izlaska, nakon 30 sekundi na sceni sve krene.

Dali: Postoji li neka posebna svirka do sada na ovoj turneji?

Mike: Solun je bio ludnica! Svirali smo u Grčkoj, prostor je bio rasprodat i ušlo je mnogo više ljudi nego što je dozvoljeno. Večeras je takođe bilo super jer nikada nisam bio ovde i nisam znao šta da očekujem, a prostorija je bila prilično puna i energija je bila sjajna.

Dali: Svirali ste u klubu Eightball u Solunu?

Mike: Da, Eightball Club. Grci su ludi za pankom i hevi metalom.

Dali: Da li radite na novom materijalu trenutno?

Mike: Upravo smo završili snimanje 6 pesama za EP. Objavljivaćemo ih na moderan način — jedan singl svakih šest nedelja tokom sledeće godine, kako bismo održali aktivnost na društvenim mrežama dok se pripremamo za sledeći veliki album.

Dali: Gde nastavljate turneju?

Mike: Idemo u Zagreb, pa u Ljubljanu, pa gore do Budimpešte. Idemo sve do Estonije, gde nikada ranije nisam bio.

Dali: Za kraj našeg razgovora, šta možemo očekivati od vas u narednom periodu?

Mike: Kada završimo ovu turneju, imamo oko dve i po nedelje pauze, a zatim sviramo na jugoistoku SAD-a. Nakon toga letimo za Japan, pa idemo u Kinu, Singapur, Indoneziju, Maleziju… I tek onda imamo pravi odmor. Doslovno idemo oko sveta.

Dali: Hvala ti puno, bio je ovo veoma ugodan razgovor i zaista cenim tvoje vreme.

Mike: Apsolutno! Hvala ti.

Dali: Možemo li napraviti jednu fotografiju?

Mike: Naravno!