Nekada je postojala jasna ideja da kultura ima javnu ulogu i odgovornost. U socijalističkoj Jugoslaviji, a delimično i kasnije u Srbiji, država je smatrala da ima pravo da vrednuje kulturnu produkciju. Šund se nije nužno zabranjivao, ali se dodatno oporezivao, čime se jasno poručivalo da nije sve kulturno jednako vredno. Taj porez bio je simbolički čin – pokušaj da se napravi razlika između umetnosti i puke robe.

Danas takva ideja gotovo da ne postoji. Država se povukla iz procene estetskih vrednosti, a tržište je preuzelo ulogu jedinog sudije. Ako nešto ima publiku, preglede i zaradu, smatra se legitimnim. Kič i šund više nisu kulturni problem, već tržišna kategorija. U tom sistemu, svaka intervencija države deluje kao relikt prošlosti ili napad na slobodu izbora.

Ključno pitanje je zašto se danas šund i kič ne oporezuju. Prvi odgovor je jednostavan, ali neprijatan – zato što bi neko morao javno da kaže šta je šund. To bi podrazumevalo formiranje komisija, kriterijuma i vrednosnih sudova, što nosi ogroman politički i društveni rizik. U vremenu osetljivom na svaku vrstu etiketiranja, takav potez bi se brzo protumačio kao cenzura, elitizam ili ideološka represija. Država zato bira najbezbedniju poziciju: neutralnost.

Međutim, ta neutralnost je samo prividna. Odustajanjem od vrednovanja, država zapravo prepušta kulturni prostor najjačim tržišnim akterima. Ono što ima najviše novca, marketinga i medijske prisutnosti postaje dominantno, dok sadržaji bez komercijalnog potencijala nestaju iz javnog prostora. Kič se ne oporezuje jer je postao normala, a normala se ne dovodi u pitanje. Umesto kulturne politike, dobili smo algoritamsku selekciju.

Drugi razlog leži u činjenici da su granice između umetnosti, zabave i kiča danas znatno mutnije nego ranije. Ironija, postmoderni citati i svesna banalnost zamaglili su linije razgraničenja. Ono što je nekada bilo jasno označeno kao trivijalno, danas se često brani kao izražavanje duha vremena. U takvom kontekstu, svaki pokušaj kategorizacije deluje unapred osuđeno na sporove i relativizaciju.

Postoji i treći, često prećutani razlog. Oporezivanje šunda bi značilo da država mora aktivno da podrži alternativu. To podrazumeva ulaganje u obrazovanje, nezavisnu kulturu, umetnike koji ne funkcionišu po tržišnoj logici i medije koji ne jure klikove. Takva politika zahteva dugoročnu strategiju i strpljenje, dve stvari koje savremena politika retko ima.

Paradoks našeg vremena je očigledan. Šund je sveprisutan, ali niko za njega ne snosi odgovornost. Sve se pravda ukusom publike, dok se istovremeno zanemaruje činjenica da se ukus oblikuje obrazovanjem, ponudom i javnim diskursom. Publika se proglašava suverenim sudijom, ali joj se uskraćuje mogućnost izbora izvan tržišno najglasnijeg sadržaja.

Šund se danas ne oporezuje jer više ne postoji društveni konsenzus da kultura ima hijerarhiju vrednosti. Sve je formalno izjednačeno – umetnost, zabava, provokacija i banalnost. Ne zato što su zaista jednaki, već zato što je najlakše i politički najbezbednije praviti se da jesu.

U tom smislu, pitanje šunda nije pitanje muzike, filma ili ukusa, već pitanje društva koje se plaši da zauzme stav. Odustajanje od vrednovanja ne znači slobodu. Često znači tišinu. A tišina, u kulturi, retko ostaje prazna.

MPM

MPM Original označava autorsku produkciju redakcije Music Pocket Magazina — priče nastale isključivo u okviru naše redakcije. To su tekstovi koji se ne preuzimaju, već nastaju od temelja: kroz istraživanje, intervjue, analize, terenski rad i kreativnu obradu tema iz muzike, filma, kulture i savremenog društva.

Svaki MPM Original nosi prepoznatljiv potpis našeg magazina i predstavlja sadržaj koji postoji samo kod nas. Za čitaoce, oznaka MPM Original znači da je pred njima autentična priča sa jedinstvenim kontekstom, oblikovana po najvišim MPM standardima.