Muzička industrija je ove nedelje napravila ono što se dugo najavljivalo, a retko zaista dešavalo: udružila se preko granica velikih i malih izdavača da postavi jasna pravila igre. Jedanaest kompanija, sve tri velike diskografske kuće (Universal Music Group, Sony Music Entertainment, Warner Music Group), uz nezavisne igrače poput Believe-a, BMG-a, Concorda, Dirty Hit-a, Glassnote Recordsa, HYBE Corp.-a, Mom+Pop Musica i Partisan Recordsa — objavilo je zajednički predlog pravila o tome koje pesme napravljene uz pomoć veštačke inteligencije uopšte mogu da se nađu na zvaničnim top-listama.
Važno je odmah razjasniti šta ovo nije: nije potpuna zabrana AI muzike. Predlog postavlja četiri uslova koje pesma mora da ispuni da bi se kvalifikovala za top-liste, da je AI alat korišćen u njenoj izradi propisno licenciran i zakonit, da je pesma pretežno delo čoveka, da ne postoji sumnja u manipulaciju brojem strimova, i da je usklađena sa svim relevantnim zakonima, uključujući autorska prava. Koalicija je poručila da žele da povuku „jasnu granicu između ljudske kreativnosti i dela koja su čisto sintetička ili generisana neovlašćenim AI modelima“.
Ovo nije nastalo u vakuumu. Iza inicijative stoji talas AI pesama koje su već izazvale probleme na top-listama: pesma benda Haven, „I Run“, suspendovana je sa top-lista u SAD i Britaniji dok vokali nisu ponovo snimljeni, dok je numera izvođača Jacub, „Jag vet, du är inte min“, potpuno izbačena sa švedskih top-lista. Spotify je, prema navodima iz izveštaja, prošle godine obrisao više od 75 miliona „spam“ numera, dok se hiljade AI pesama svakodnevno i dalje otpremaju na striming platforme.
Ono što priču čini komplikovanijom jeste da su isti izdavači koji sada traže stroža pravila, i sami investirali u AI. Universal ima partnerstvo sa Stability AI, dok su Sony i Warner sarađivali sa Nvidiom i Spotifajem na razvoju „ovlašćenih“ AI alata. Istovremeno, gotovo svi potpisnici koalicije trenutno vode sudske sporove protiv platformi poput Suna (Suno) i Judia (Udio), optužujući ih da su svoje modele trenirale na autorski zaštićenoj muzici bez dozvole.
Najveći nerešeni problem, ipak, nije principijelan, već praktičan: ko i kako utvrđuje da li je neki AI alat zaista „propisno ovlašćen i zakonit“? Predlog za sada ne nudi mehanizam koji bi sastavljaču top-liste omogućio da to nezavisno proveri. Sud u Minhenu treba uskoro da donese presudu koja bi mogla da ponudi deo odgovora — dok industrija ne izgradi sopstveni registar ili sertifikacioni standard, svaka odluka o tome šta sme, a šta ne sme na top-liste, ostaje, u najboljem slučaju, stvar tumačenja.
Za slušaoce, poenta je jednostavnija nego što zvuči: sledeći put kad vas neka viralna pesma „uhvati“ na plaži ili u kolima, mogla bi da nosi i etiketu o tome da li je iza nje čovek, ili algoritam koji se samo pretvara da jeste.
