Neke koncerte čovek odsluša. Neke preživi. A postoje i oni posle kojih više nije sasvim isti. Sinoćnji nastup Nika Kejva i The Bad Seeds na Kalemegdanu pripada ovoj poslednjoj vrsti.

Donji grad Kalemegdana sinoć nije bio samo koncertni prostor. Bio je nešto između crkve, pozorišta i mesta na kojem se čovek, makar na nekoliko sati, suočava sa sopstvenim gubicima.

Nik Kejv nije stigao kao čovek koji se vraća da bi samo ponovio stare trijumfe. 

Došao je kao umetnik koji je u međuvremenu prošao kroz ono što nijedan roditelj ne bi smeo da prođe – smrt sina Artura.

I upravo zato njegove pesme danas zvuče drugačije.

Kada Kejv peva o ljubavi, ona više nije samo ljubavna pesma. Kada peva o smrti, to više nije mračna poetika. Kada peva o Bogu, veri, gubitku i nadi, između njega i publike gotovo da više nema zida.

A sinoć taj zid nije postojao.

Postojao je zid iznad njega na kojem smo mi bili. Engleski promoteri nisu bili izdašni sa akreditacijama a usput su tražili i sijaset nepotrebnih, dodatnih podataka. 

Zato je koncert Kejva bio idealan da se vidi kako iz ptičje perspektive, dok smo okruženi strancima u prolazu na zidinama Kalemegdana, izgleda njegov hod po notama propovedi.

To što smo bili gore bili su i čast i nedostatak. Čast da vidimo nekoliko hiljada fanova kako u transu i tišini posmatra jedno delo. 

U prvi mah izgledalo je kao sahrana a onda kao ogroman broj ljudi u transu. 

Nedostatak jer se gore nije dobro osetila ta Nikova energija. Delovao je kao umorni starac koji jedva da izgovara neke stihove. Ali zapravo dole se dešavalo nešto mnogo nadahnutije.

Što smo shvatili tek sutradan kada su se slegli utisci. Do tada, glavni utisak nije bio dobar.

Par golobradih klinaca od 14-15 godina nisu ni znali ko je dole a i kad smo im rekli gore kod zidova, u duhu novog vremena  kome se radi, izustili su cereći se samo ovo:

„Ko god da je on, depra je, dobro je što nismo dali pare dole“.

Za nove tinejdžere depra, a za 40+ fanove – Umetnik.

Kejv je, kao i toliko puta poslednjih godina, čas bio propovednik, čas rok zvezda, čas čovek koji se jedva drži na nogama pred sopstvenim emocijama.

Njegova karakteristična scenska energija – približavanje publici, pružanje ruku, pogled koji kao da traži nekoga među hiljadama ljudi – pretvorila je koncert u intimni razgovor sa svakim pojedinačnim čovekom.

U jednom trenutku više nije bilo važno ko je došao zbog „Red Right Hand“, ko zbog „Into My Arms“, a ko zbog novih pesama sa albuma Wild God.

Svi su, izgleda, došli po isto. Po nešto što je teško imenovati.

Kejv je odavno prestao da bude samo pevač. Njegovi koncerti poslednjih godina imaju gotovo ritualni karakter. Posle tragedija koje su obeležile njegov život, muzika je za njega postala način da razgovara sa mrtvima, ali i da nauči kako da nastavi da razgovara sa živima.

Njegov sin Artur poginuo je 2015. godine, nakon pada sa litice kod Brajtona. Kasnije je preminuo i njegov drugi sin, Džetro. Ti gubici duboko su promenili Kejvovu umetnost, posebno albume Skeleton Tree i Ghosteen, a tema žalosti i iskupljenja ostala je snažno prisutna i na Wild God.

Zato je prizor sa kraja beogradskog koncerta bio više od gestikulacije rok zvezde.

Kejv je ostavio cvet na bini za svog sina. A onda je zaplakao.

I tu je nestala ona poslednja distanca između velikog umetnika i publike.

Možda je upravo zato Kejv danas jedan od retkih muzičara čiji koncert može da bude istovremeno ogroman i potpuno intiman. Desetine hiljada ljudi mogu da budu oko njega, a on uspeva da napravi osećaj da peva samo jednoj osobi.

Onima kojih više nema.

I onima koji su ostali.

Njegov glas je tokom godina postao dublji, hrapaviji i dramatičniji, ali ono što se promenilo nije samo glas. 

Promenio se čovek iza njega. Nekadašnji mračni princ alternativnog roka danas je umetnik koji ne beži od tuge. 

Naprotiv – on je unosi pravo među ljude i pretvara je u nešto što više ne mora da bude samo bol.

Zato su njegove najtužnije pesme danas, paradoksalno, često i njegove najlepše.

U njima nema poruke da će sve biti u redu. Postoji nešto mnogo istinitije:

Da možemo da nastavimo da živimo i kada znamo da neke ljude više nikada nećemo videti.

I da ih ipak možemo voleti. Bili smo svedoci toga da čovek može da izgubi gotovo sve, a da ipak pronađe razlog da ustane, izađe na binu i ponovo zapeva.

Nik Kejv je sinoć u Beogradu pevao o smrti.

Ali ono što je publika na kraju ponela kući bilo je nešto sasvim suprotno.

Pevao je i to više od dva sata kako se živi posle nje. Mi smo pak, izvukli zaključak da je ipak bolje biti dole, u masi, nego poput autokrata i diktatora, posmatrati sve s visine.