O novom koncertu 15. maja – prvi put u Mts Dvorani, o najnovijem dvostrukom albumu “Dobro jutro, ljudi“, o svestranosti u umetnosti – više talenata koje ima u rukama i duši, o uzorima i svetonazorima, o poređenju sa svetskim imenima koja su ga oblikovala, o primenjenoj muzici

Kantautor, slikar i pesnik, kompozitor primenjene muzike za teatar, igrane filmove, animirane filmove, igrane TV serije, ima u filmografiji i jedan dokumentarac o sebi, povremeno je čak i glumac, dakle izuzetno svestran i jedinstven u svakom smislu i pogledu.

Nedavno, krajem aprila objavio je novi treći studijski album „Dobro jutro, ljudi“, u izdanju diskografske kuće Croatia Records, koji će svečano promovisati uživo na velikom koncertu 15. maja, prvi put na velikoj sceni – Sali 1 Mts Dvorane.

Već je ovo sve dovoljno – naš današnji sagovornik, muzički gost jeste – Nenad Marić, umetnički poznat pod pseudonimom – Kralj Čačka.

Prvi put će nastupati u MTS Dvorani, a i premijerno govori za Music Pocket Magazine – MPM.

Eto mu dve premijere dakle.

Datum 15. maj ubeležite svi u vaše teftere, kalendare, smartphone uređaje, očekuje nas jedinstvena i lepa prilika da se ožive stare uspomene sa starim pesmama, kao i da se predstavi novi, dvostruki album „Dobro jutro, ljudi“, sa čak 24 kompozicije.

Na albumu je najvećim delom vredno radio njegov rođeni brat Marko Marić, koji se našao i u poziciji producenta, osim što je i kompozitor.

Kralj Čačka široj publici je poznat po koncertima koje izvodi sa izvanrednim kolegama muzičarima, kvalitetnom sadržaju i doživljaju koji se dugo pamti, ostaje u srcu i duši.

 

Veoma je teško odrediti žanr stvaralaštvu Kralja Čačka – muzika predstavlja specifičnu i jedinstvenu mešavinu džeza, bluza, rokenrola i šansona, uz poeziju na sceni koja dopunjuje doživljaj.

Muzički kritičar i publicista Žikica Simić je veliki ljubitelj karijere, lika i dela Kralja Čačka, i opisao ga je na svoj način:  „Opasnom magistralom – preko raskrsnica i pored stranputica – sa gitarom preko ramena, kao junak starih dobrih filmova, Kralj je stigao na rok scenu. Sa sobom je doneo mudre, lepe i gorke pesme, u kojima se iskrenost i autentičnost oštro suprotstavljaju izopačenostima ovog vremena“.

Iako nije dugo na sceni, jer jeprvi zvanični singl “Moj avatar“ je predstavio 2. novembra 2014. godine, usled čestih koncerata u Beogradu i celoj Srbiji, ima se utisak da je mnogo duže u karijeri.

Posebno jer je toliko svestran, stiže da gradi tri paralelne karijere – muzičara, slikara i pesnika, onda oni koji ga prate u slikarstvu, muzici ili poeziji, imaju utisak da je on decenijama prisutan svuda.

Prethodno je objavio tri albuma koja imaju poetične naslove: Zemlja snova (2016), Spusti svetlost na put (2018) i The Final Adventure of Kaktus Kid (Poslednja avantura Kaktus Bate, Original Soundtrack, 2020) za istoimeni animirani film autora Đorđa Markovića. Izdavač je sva tri albuma – diskografska kuća Pop depresija.

Nenad Marić ili Kralj Čačka, svoju prvu zbirku poezije Na margini objavio je pre deset godina – 2016. za poznatu i renomiranu izdavačku kuću Lom.

Prvi album je izašao iste 2016. godine, i talentovani Kralj Čačka već naredne 2017. dobio je prestižnu Nagradu Strune od svetla, za poseban doprinos afirmaciji pesničke reči u rok i bluz muzici.

Ako posmatramo biografiju, evo osnovnih pojmova – Kralj Čačka je naravno rođen u Čačku, a studije slikarstva završio je na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu, glavnom gradu u kome je sticao pravu afirmaciju u svakom pogledu.

Poput velikana svetske scene, o kojima će biti reči kasnije, umetnik je poznat po veoma autentičnim tekstovima svoje poezije i muzike, kao tekstopisac, jer ti stihovi bujaju lirizmom, ironijom i emotivnom dubinom.
 

 Veoma zanimljiv multimedijalni projekat je ostvario krajem 2022. godine – prvo je predstavio video-singl Zemlja nije moj dom.  Prošle su tri godine kako je kompozicija nastala, te 2019., a svetlost muzičkog dana je ugledala kada je došlo pravo vreme.

Taj naslov ZEMLJA NIJE MOJ DOM je onda bio i naslov nove izložbe crteža Kralja Čačka koja je u leto te 2022. godine bila postavljena u Domu omladine Beograda.

Ali, tu nije kraj eksploatacije tog naziva, jer je isti naslov bio rezervisan za drugu zbirku njegove poezije, koju je objavila početkom 2023. godine – izdavačka kuća Liberland art.

 Opet, ni tu nije bio kraj – ZEMLJA NIJE MOJ DOM je i ime dugometražnog dokumentarnog filma o Kralju Čačku, u produkciji RTS-a – Radio-televizije Srbije.

Film je prvi put prikazan 7. oktobra 2023. u Centru za kulturu Vlada Divljan, a televizijsku premijeru je imao 20. novembra iste godine na RTS 1.

Osim filma The Final Adventure of Kaktus Kid, Kralj Čačka je nastavio da komponuje primenjenu muziku – za igrani film Realna priča /2019/ u režiji i produkciji glumca Gordana Kičića, a onda je nastavio da piše muziku za TV seriju nastalu iz tog filma – Mama i tata se igraju rata, ukupno iz tri sezone.

Sa 77. godišnje dodele nagrada u JDP-u

Osim toga, komponovao je i muziku za zapaženu predstavu “Mihael Kolhas” nemačkog pisca Hajnriha Fon Klajsta, u režiji Borisa Liješevića, na velikoj sceni “Ljuba Tadić“ Jugoslovenskog dramskog pozorišta /JDP/, o čemu će biti reči u našem razgovoru.

Na proslavi 77. rođendana JDP-a pri tradicionalnoj dodeli godišnjih nagrada, Kralj Čačka je osvojio godišnju nagradu za muziku u toj predstavi, u kojoj glavnu ulogu tumači Vojin Ćetković.

Kada već pričamo o teatru, Kralj Čačka je bio značajan deo neobične muzičke predstave – Soundtrack za film koji nije snimljen, komada sa pevanjem, u kome songove izvode Kralj Čačka i Nina Bajsić.

U pitanju je multimedijalni regionalni projekat, koji je premijerno prikazan u prestonici krajem 2022. godine u Sali Amerikana – Doma omladine Beograda.

 Soundtrack za film koji nije snimljen je zanimljiv i atraktivan pozorišno-radijski dijalog u produkciji Radio Teatra iz Zagreba, koji se sastoji od poetskih, proznih i muzičkih zapisa, nastalih u formi dijaloga između Beograda i Zagreba.

Zapravo, to je komunikacija između beogradskog pesnika, kantautora i slikara, Nenada Marića ili Kralja Čačka i zegrebačke pesnikinje, kantautorke i dramaturškinje Nine Bajsić.

Dve kompozicije iz  predstave objavljene kao singlovi – “Obrnut red stvari” i “Voz, vlak”.

Pored Kralja Čačka i Nine Bajsić, na sceni je prisutna i naratorka – Pavlica Bajsić Brazzaduro, dok zvuk i atmosferu predstave stvaraju – Dino Brazzoduro i Lana Deban.

Neumorni Kralj Čačka je tog novembra 2022. godine imao dovoljno snage da nakon izvođenje te predstave, da održi i solo koncert za Beograđane i time pružio dvostruki program.

“Rijetko kada sam u kazalištu toliko uživao u bliskosti, mjeri i skladu,kao na Soundtracku za film koji nije snimljen“, izjavio je nakon predstave hrvatski rok muzičar Darko Rundek.

Dakle karijera Kralja Čačka u vidu stvaralaštva izgleda nekako ovako:

Diskografija

Studijski albumi:

Zemlja snova (2016),

Spusti svetlost na put (2018),

Dobro jutro, ljudi! (2025)

Saundtrek album – The Final Adventure of Kaktus Kid (Original Soundtrack) (2020)

Zbirke poezije – Na margini (2016), Zemlja nije moj dom (2023).

BUDAN SAN U MTS DVORANI: KRALJ ČAČKA OSVETLJAVA NOĆ UZ „DOBRO JUTRO, LJUDI“

Za Kralja Čačka govore da je pravi hroničar naših unutrašnjih begova i gradskih ćoškova i jedan od najautentičnijih autora domaće scene.

Koncert 15. maja u MTS Dvorani dolazi u posebnom trenutku – te večeri svetla reflektora pašće i na dugo očekivani dvostruki album „Dobro jutro, ljudi“.  Sa čak 24 pesme, ovo izdanje pulsira između kabarea i asfalta, između revolucije intimnog i tišine angažovanog, čime stavlja u okvir decenijsmki muzički hod po ivici bluza, džeza i rokenrola.

Kroz godine veoma napornog i intenzivnog stvaralaštva, Kralj Čačka je izgradio snažan autorski identitet i pečat, time i dobio status jednog od najznačajnijih kantautora svoje generacije.

Kako piše kritika, muzika Kralja Čačka, oblikovana ličnim izrazom koji dosledno izmiče očekivanjima, gradi poseban odnos sa publikom. Upravo zbog te neposrednosti, njegovi koncerti zadržavaju intenzitet i duboku bliskost. Koncerti liče na predstave, performanse, kabare programe.

Zajedno sa dugogodišnjim saradnicima,  svojim sjajnim muzičarima, Kralj Čačka će sa publikom proći put od kultnih stanica albuma „Zemlja snova“ i „Spusti svetlost na put„, pa sve do novih zvučnih pejzaža koji prvi put dobijaju svoju punu, koncertnu dimenziju.

Do sada je u Beogradu imao samostalne koncerte u Domu omladine, klubu BitefArtCafe, učestvovao na raznim festivalima i manifestacijama /Beer fest – beogradsko Ušće/, a gostovao je i na koncertima novije grupe ANALOGNA RASA Nikole Čuturila Čuture i Zorana Predina, u Kolarčevoj zadužbini, Mts Dvorani i ponovo nas put vodi u BItefArtCafe, nedavno 23. aprila, sa velikim uspehom.

Takođe, ove godine, početkom januara je ostvario izvanredan – vanserijski uspeh sa tri uzastopna koncerta u sve popularnijem mestu – Bulevar Books – Knjižari koja svira, u Novom Sadu.

 Sada je na redu nova muzička priča pred vama …

                Odnosno, priča KRALJA ČAČKA.

 

ŽIVI SMO DOK DELIMO

Približavamo se lagano datumu 15. maj i tvom koncertu u mts Dvorani. Ti imaš sada, znači, više aktuelnosti, više povoda – novi album „Dobro jutro, ljudi“, nove pesme, novi beogradski koncert.

S kakvim emocijama prilaziš ovom novom izazovu kakav je koncert u bivšem Domu sindikata? Evo taj album “Dobro jutro, ljudi“,iako su neke pesme svirane na koncertima poslednjih godina, sada ga zvanično puštaš u javnost, da publika čuje tebe uživo kako ga izvodiš, da publika sluša kada uzme CD? Postoji li ta bojazan kad se tvoje umetničko delo jednostravno otisne i ide svojim putem?

– Nemam tu vrstu bojazni, u mom slučaju, a verujem i u slučaju većine autora i bendova, i izvođača, da je to jedna nota rasterećenja i oslobođenja. Jer, zapravo, pesme i jesu neka vrsta nakupljene energije, iskustava i potrebe za reakcijom.

Zapravo, predmet gde reagujemo, na ono što se u nama dešava, što je oko nas, tako da, ono, samo može da bude oslobađajuće, jer je reč o deljenju sa nekim. I kad nešto sa nekim podelite, može da bude samo lepa stvar.

Ima ona jedna lepa misao koja mi se jako sviđa, koja kaže: živi smo dok delimo.

Tako da, eto, tako se ja osećam, i iskreno, malo jesam utrnuo od celog tog procesa snimanja dvostrukog albuma, treba snimiti 24 pesme. Ali, eto, imam taj koncert, i mislim da će i taj koncert 15. maja, na neki način, bar bih ja voleo, biti – oslobađajući, jer koncert sam po sebi, je – oslobađajuća stvar.

MOŽDA BUDE POLA SALE, MOŽDA NE BUDE, VIDEĆEMO KAKO ĆE KONCERT IZGLEDATI 15. MAJA

Koncerte ranije koje si imao ovde u Beogradu, osim kada su festivali, pa bude Ušće i Beer fest, pred desetine hiljada ljudi, samostalne koncerte si birao uglavnom na intimnijim mestima kao što su više puta sala Amerikana u Domu omladine ili klub BitefArtCafe.  Znači, nekako si imao intimniji, kamerniji pristup publici, da sa publikom ostvaruješ neki bliski odnos. Sad je ovo veći zalogaj, inače, oko 1.500 ljudi može, da kažem, u celoj MTS dvorani da stane i ti negde… Ipak gubiš bliskost, jer nije klub, nije manja sala, nego je malo grande. Da li tu imaš brigu kako će se preneti ta tvoja intimnija energija, koja je u klubu prenesena?

– A da, rekao si sada, zapravo, ono što je izazov u tom prostoru, da on ostane, kao, na neki način –  intiman, tako da to će mi biti izazov, ali ja ne sumnjam da će se to desiti.

Ipak, hajde videćemo, pošto je to stvar trenutka i osećaja, i reagovanja, i nekih dubljih stvari, sve dosta zavisi od publike, i sve je to jedna komunikacija. Ali, da, prvi put jeste u tom velikom prostoru, tako da ne znam još uvek kako će sve to izgledati i šta me čeka. Videćemo, možda bude pola sale, možda ne bude, možda…

Birao si te razne prostore za svirke do sada. I kako pozicioniraš nove prostore koje će ti biti sledeći na spisku? Da li je to neko mesto uzbuđenja, izazova? I koji su još prostori u Beogradu, ili recimo u Čačku, koje bi osvajao, ali nisi imao prilike?

– Ne znam kako da odgovorim na ovo pitanje, a da ne ukažemo na to koliko to sada na celoj sceni deluje nekako, onako, malo šizofreno, jer, zbog cele situacije, koja nam se dešava, zbog, je l’, društva, neuređenog i svega toga, i to se onda, naravno, odražava i na muzičare, i na nas što nastupamo. To su neke kombinacije, neke sulude stvari, ima jako lepih prostora u celoj zemlji, domovi kulture su sjajni, ima jako lepih klubova, takođe, ono gde sam do sad svirao, tu su stvarno bili sjajni prostori.

Svaki prostor nosi neku svoju energiju, emociju i tako dalje. Inače, nemam taj kompleks osvajanja velikih prostora, nisam time opterećen.

Misli se više na približavanju neke nove publike na taj način kada se promeni mesto koncerta.

– Da, da, to naravno, može, eto, na otvorenom, sada ide leto, pa može na neki otvoreni kutak, otvorene scene, recimo, to bi bilo lepo. Ima sjajnih mesta, svirali smo tamo u Aranđelovcu, kada dođe taj festival „Mermer i zvuci“, to je napolju, jedan divan prostor.

 Botanička bašta Jevremovac, recimo jedan od izbora može biti za tebe?

– Tako je, dobra ideja, to je lep prostor gde bih mogao da nastupam.

Na dodeli nagrade u JDP-u za predstavu MIHAEL KOLHAS

IMAM BOLEST VIŠKA TALENTA – SLIKARSTVO, POEZIJA, MUZIKA

Ima danas nekolicina svestranih umetnika kod nas, posebno muzičara. Ti si svakako u toj grupi i spajaš tri umetnosti, koje se dopunjuju. Tu je muzika, a uz nju ide poezija, opet je tu i slikarstvo. Ti objedinjuješ sve te umetnosti. Deluje li ti ponekad malo haotično kada si praktično na sve tri različite strane i svuda si afirmisan, ostavio si traga? Izložbe slika, zbirke poezije, albumi, komponovao si i primenjenu muziku za filmove, TV serije, pozorišne predstave, čak i glumio u jednoj koncertnoj predstavi, a na kraju si Kralj Čačka kao jedna kompaktna umetnička ličnost?

– Meni je to problem, to je bolest viška talenta. To bih tako nazvao, i to nije lako zanositi.

Uvek skrećem pažnju – završio sam slikarstvo, ja sam slikar po vokaciji, ali nisam trenutno toliko aktivan kao slikar, više sam aktivan kao kantautor, muzičar. I to mi je na prvom mestu. I ono što ne uđe u pesme, kao pesme koje su otpevane, to ostaje negde na papiru, pa to onda na kraju bude zbirka poezije.

Tako da, to je potreba prosto za izražavanjem. Negde mislim, kroz vreme sam to, na neki način shvatio, da su to medijumi, za mene, kojima se izražavam. Pa i umetnost sama po sebi je ništa drugo, medijum, ona nije cilj.

I na neki način, imao sam ranije te konflikte, unutar tih medija, unutar sebe, zapravo, ali okrenuto … Ne mogu sad i da slikam i da sviram u isto vreme, jer slikarstvo stvarno zahteva jednu pravu posvećenost. I svaki od tih medijuma zahteva – posvećenost.

Tako da se malo ograđujem od nazivanja sebe slikarom, zbog ostalih kolega, je l’, koji su neprekidno, 00-24 u tome, ali nije da s vremena na vreme ne uhvatim sebe da pomalo slikam.

U ovom sad procesu snimanja novog albuma, to je bilo malo, ali možda će se desiti u nekoj bliskoj budućnosti da se više tome posvetim. Davao sam neke radove na kolektivne izložbe, jedna slikarska grupa „Vanzemljaci“, i tako smo izlagali po gradovima. Bilo je u par gradova, mislim, i tako dalje, to je, na neki način, bilo moje predstavljanje u tom svetlu.

Sa koncerta u Knjižari koja svira – Bulevar Books

ZEMLJA NIJE MOJ DOM – MULTIMEDIJALNI PROJEKAT – VIDEO SINGL, ZBIRKA PESAMA, IZLOŽBA I DOKUMENTARNI FILM

Pre nekoliko godina uradio si više projekata koji nose isti naziv – „Zemlja nije moj dom“, prvo pesma po kojoj je bila izložba, onda poezija – odnosno zbirka poezije, da bi na kraju bio snimljen i dokumentarac. I sve nosi isti naslov, i to je jedan potpuno multimedijalni kompleks? Znači, dobio si u svojoj filmografiji dokumentarac, i onda imaš izložbu, imaš te video singlove, imaš sve. Kako si se tada osećao kada je naslov „Zemlja nije moj dom“ obuhvatio i poeziju, i slikarstvo?

– Pa da, krenulo sve je od pesme, zapravo, a paralelno se dešavala izložba, zahvaljujući Jeleni Pavićević, ona je tad bila likovni urednik Doma omladine Beograda. Ona je videla te moje radove i inicirala da se desi ta izložba, a onda kad smo razmišljali o naslovu, pomislili smo – zašto to ne bi bilo „Zemlja nije moj dom“. Tako je malo i spontano išlo, jer je taj statement – „Zemlja nije moj dom“, jak i snažan, i mislim da svako na svoj način, ko god nije ravnodušan, ne može da ne odreaguje na tu misao.

 A i ja sam odreagovao, i nije to ništa novo, je l’, to je stara ideja, pevala je još Mahalija Džekson „The Earth is Not My Home“, i to je, zapravo, osećanje prosto da ne pripadaš tu, kad svet postane ovakav kakav jesteii imamo osećanje tog tipa. A onda se to svidelo i inspirisalo urednike na televiziji, na RTS-u, bili su to – Vesko Butrić i Boban Simojlović. Vesko me je pozvao, hteo je da radi dokumentarac, i eto i on je došao do istog naziva za svoj film – „Zemlja nije moj dom“. Tako da se sinergija neka desila, a zbirka poezije je takođe izašla da kompletira celu priču.

I koliko te zanima da budeš često deo primenjene muzike, ali i sam njen izvođač? Ti si komponovao muziku za predstavu „Mihael Kolhas“ u režiji Borisa Liješevića, ali nisi je samo tako napisao, završio, pustio od sebe, da se čuje u predstavi, već je i sve vreme izvodiš uživo, dok traje komad. Kakav je taj osećaj da budeš sve vreme na sceni, sviraš muziku, ali opet to nije tvoj solo koncert, tu su glumci, izvodi se neka predstava, neka radnja, neki likovi, ali ti si tu sve vreme aktivan?  Naravno bila je i hit predstava „Soundtrack za film koji nije snimljen“ gde si glumio i pevao sa koleginicom iz Hrvatske – Ninom Bajsić.

Koliko te zanima i taj izvođački deo, da osim što si kompozitor primenjene muzike, budeš i akter, učesnik, i izvođač praktično na sceni, dobijaš li ponude tog tipa i dalje?

– Sve to što se dešava, moj angažman u pozorištu, filmu, televiziji, ali hajde sada konkretno pričamo o pozorištu, zapravo je došao od tih ljudi koji stvaraju ta dela.

RAD NA PRIMENJENOJ MUZICI DOLAZI KAO POZIV OD AUTORA FILMOVA, PREDSTAVA I SERIJA, TAKO I TREBA DA BUDE

Na taj način znači je došla i ponuda da radiš muziku za film „Realna priča“ i kasnije TV serija po tom filmu „Mama i tata se igraju rata“, u režiji glumca Gordana Kičića?

– Tako je, sve to dolazi od reditelja. Taj film i seriju sam radio sa rođenim bratom Markom Marićem, tu smo ko-autori, dok muziku za predstavu „Mihael Kolhas“ sam komponovao sam. Tako da sve je to došlo na poziv od strane reditelja, što mislim da tako i treba da bude, jer je to stvar gde reditelj ima intuiciju, osećaj i u skladu sa pričom da li odgovara muzika ili ne.

Reditelj Boris Liješević je super prepoznao sve to i negde mu se sviđa to što ja radim, i ta saradnja se desila za „Mihaela Kolhasa“, jer je on nekako intuitivno povezao da bih ja mogao to da uradim, a da to bude dobro. I on je jako muzikalan tip. Muziku smo jako lako našli. Ja sam najviše radio na tim pesmama, jer sam želeo da one malo nadiđu i vreme, i hajde da kažem, i prostor. Tako da su se te dve pesme našle i na albumu – „Amnestija“ i „Spasimo se od nas“.

A sa Radio-teatrom, za predstavu „Soundtrack za film koji nije snimljen“ takođe sam dobio poziv od Pavlice Bajsić, jer je Nina Bajsić iz Radio-teatra, i tako se ta saradnja desila na sličan način faktički, s tim što je u pitanju radio-drama.

I sve te primenjene stvari su išle tim tokom, za mene mora da postoji neka viša ideja, priča u kojoj se ja prepoznajem i da mogu da se identifikujem.

Tako da sve ovo što sam do sad radio je bilo veoma inspirativno i izlazak iz zone komfora s jedne strane, a s druge strane izazovno, što je uvek lepo kada nešto radimo.

Da li ume da bude teško da komponuješ tako po narudžbini nešto, u smislu kad nije tvoje, dakle tvoje muzičko delo koje će se uklopiti u neki scenski, vizuelni, odnosno videomaterijal?

– Da, bude tu kreativnih kriza, u smislu kako ovo rešiti, pa onda probaš, pa vidiš, probaš ovo, probaš ono. Nije ta težina ona koja je životna. Tako da to je neka lepa težina, kreativna težina, kako da se izrazim. Ta vrsta težine je jednostavno izazovna i mislim da meni u tome pomaže to iskustvo sa slikarstvom, iskustvo sa rečima, dakle poezija, da ta sinergija na neki način mi pomaže da mogu da odgovorim, u datoj situaciji na tu scenu.

GOVORE MI DA IH PODSEĆAM NA DEJVIDA LINČA, BOBA DILANA, TOMA VEJTSA

 Prateći tvoju karijeru, pomalo sam te upoređivao vizuelno i stvaralački, sa velikim svetskim imenima. Tako da donekle si mi sličan Leonardu Koenu, zato što je on pesnik koji je zapravo, kao što sigurno znaš, karijeru počeo kao pesnik, i onda želeći da ta poezija dođe do što većeg broja ljudi, rešio je da se oproba kao muzičar. I ta poezija je onda krenula da zaista živi. I on je postao isto književnik, pisao i prozu i poeziju, i slavni muzičar, sve. A opet me negde podsećaš i na Dejvida Birna /lider bivšeg rok benda Talking Heads/, jer i on ima tu neku poetiku, a opet i on je veoma svestran, piše knjige, putopise, istovremeno radi više stvari. Nije samo u muzici, a opet se on bavi pozorištem, ima tu svoju predstavu koja je praktično kao koncert, spektakl. 

Da li si dobijao negde poređenja sa svetskim imenima?

– Jeste, kako da ne, dobijao sam razna poređenja. Prosto ih ima toliko: Dejvid Linč, Tom Vejts, Bob Dilan, ima njih više, što je, mislim, u principu potpuno legitimno.

Svi mi imamo asocijacije, nešto nas asocira na nekoga, nešto, skroz je to ispravno. Ali je, u mom slučaju, to malo širi opseg, verovatno i zbog tog žanrovskog kretanja ili tih prostora u kojima se krećem, koji su malo širi u odnosu na, možda nešto što je bazično kod drugih autora i bendova.

Ali da, ima toga, ipak, meni to nešto, kako da kažem, ne imponuje toliko. Ja mogu samo da kažem da sam dosta naučio od Leonarda Koena, od Boba Dilana i da i dalje učim od tih velikih autora. Ali je i sam Koen učio od Henka Vilijamsa, a Dilan od Vudija Gatrija, tako da se taj neki plamen kantautorstva širi stalno među nama koji to radimo.  

Tako je i među piscima, među slikarima, prosto ja mislim da je to jedna prirodna, potpuno normalna stvar, da stvarajući danas, šta god stvaramo, ne možemo stvarati bez onoga što je bilo. Hteli, ne hteli, znali za to ili ne, ali ako znamo, onda to samo može da doprinese veštini, inspiraciji… Tako ja to gledam.

MISLIM DA KAO UMETNICI NIKAD NISMO GOTOVI, NISMO DO KRAJA

 Ima već neko vreme, možda desetak godina, bio si kao predgrupa, uvodni program na koncertu Darka Rundeka, na stadionu Tašmajdan. I tu ste mi zapravo bili veoma slični, od regionalnih kolega najviše mi ličiš na Rundeka. I imate nešto slično. Ti si završio Fakultet likovnih umetnosti, za slikara, Rundek je diplomirani pozorišni reditelj na Akademiji dramskih umetnosti u Zagrebu. I njega ne mogu, kao ni tebe, žanrovski da definišem. Rundek je negde rock and roll, ali onda je otišao opet u neku malu alternativu, malo rege elemenata, pomalo i psihodelije. Kod tebe opet čujem jazz, blues, šansone, pop-rock. Ali ne mogu da te definišem. Pretpostavljam da ni ti sebe ne možeš žanrovski jasno da odrediš?

– Tako je, u pravu si, Darko Rundek i ja imamo nešto slično.

Mislim da mi kao umetnici nikad nismo gotovi. Nismo do kraja, ja bar tako mislim. I mislim da treba da ostane taj optimalan prostor za kreaciju samih nas kao bića.

Ima stvari koje volim, koje su, je l’, birane da budu tu, iza kojih stojim. Ali da, što se tiče žanra, što se tiče muzike, tu stvarno sebi umem da dopustim, možda ranije više, a i sad, to putovanje ili tu šetnju kroz različite žanrove.

Možda se ne bih baš tako izrazio, ali pored toga što me to žanrovski zanima, muzički imam potrebu za tim izrazom, je l’, o čemu pevam, šta se tu dešava.

Tako da, eto, to mi je nešto što me možda i čini malo „štrčećim“ elementom.

Malo više, možda. Treba to ukrotiti.

Ivan Makragić