O novim koncertima u aprilu – Podgorica, Sarajevo, Pančevo, novoj knjizi, književnoj večeri u Ljubljani, o (ne)kulturi danas u Srbiji, stanju u društvu, o karijeri književnika i muzičara

Muzičar – tekstopisac i izvođač, u žanru rep muzike.

Književnik – stvara prozu, romane, priče.

Urednik devete umetnosti – čovek voli ili obožava stripove.

Kolumnista – voli da piše o svojim zapažanjima, osvešćeno, oštro, sbažno, moćno.

Takođe i aktivista ili možda da kažemo – politički aktivista.

Odnosno, neko ko se bori da imamo uređeno i pre svega normalno društvo.

Šta je danas normalno društvo?

Pitanje od barem milijardu evra, zar ne?

On je neko ko želi Pravdu. Slobodu. Bolji život. Srećne ljude.

U poslednje vreme više je tražen po regionu bivše Jugoslavije, nego kod nas, upravo jer iskreno, iz srca, iskonski voli da kaže sve što misli, šta mu leži na toplom i velikom srcu.

Tako ga čekaju koncerti u Crnoj Gori – 2. aprila u Podgorici, u Bosni i Hercegovini – 4. aprila u Sarajevu, a pre toga u nedelju, 28. marta imaće književno veče u Sloveniji – Ljubljani.

Istina, tu je i Srbija, očekuje ga koncert 25. aprila nadomak Beograda, ali ne u Beogradu nego – u Pančevu.

Možda je jasno o kome je reč i ko je naš današnji sagovornik: MARČELO.

    Ili: MARKO ŠELIĆ MARČELO.

Maestro. Majstor. Virtuoz pisane reči.

Veoma svestran, vrlo vredan, nadasve produktivan.

Nedavno, 5. marta je imao koncert u Hrvatskoj, u glavnom gradu Zagrebu, u klubu Vintage Industrial Bar, gde je dostigao još jedan trijumf, jer je već osvajao ovaj prostor, a gosti su mu bili regionalni reperi ili hip hoperi, iz Bosne i Hercegovine – Edo Maajka i iz Hrvatske – Mirela Proiselac Remi, liderka benda„Elemental“.

Ovaj popularni prostor je mesecima unazad i godinama okupljao razna velika imena muzike, iz Srbije – reperka Sajsi MC, alternativna grupa „Kanda Kodža i Nebojša“, pank rok izNovog Sada – Atheist Rap, beogradski hip hop i funk– Prti Bee Gee, EKV Tribute „Deca iz vode“, Iron Maiden tribute, Ajs Nigrutin i Timbe.

Ostali koji su ovde dominirali su – inostrana imena Wayne Snow, Scott H. Biram, mađarskiLinkin Park tribute – Piknik Park, čitav region bivše Jugoslavije – Edo Maajka, J. R. August, „Neki to vole vruće“, „Psihomodo Pop“, kao i Pearl Jam tribute, Nirvana tribute, ali i programistand up show komedije, filmski i muzički kvizovi.

Diskografiju ili muzičku karijeru Marčela čine šest studijskih abluma:

De Facto (Bassivity, 2003)

Puzzle Shock! (Multimedia Records, 2005)

Treća strana medalje (Multimedia Records, 2008)

Deca i Sunce (Multimedia Records, 2010)

Napet Šou (Lampshade Media (album); Laguna (book), 2014)

Nojeva Varka (Lampshade Media, 2021) .


Književna karijera Marčela izgleda mu ovako:

Romani:

Malterego, knjiga prva: Rubikova stolica (2012)

Zajedno sami (2008)

Malterego, knjiga druga: Higijena nesećanja I (2017)

Malterego, knjiga druga: Higijena nesećanja II (2017)

Zbirke proze:

O ljudima, psima i mišima (2009)

Napet šou (2014).

Muzičar, pisac i kolumnista Marko Šelić Marčelo dolazi prvo u Ljubljanu u subotu, 28. marta od 20 časova, u Borzi piva, na književno druženje pod nazivom „Veče sa Marčelom“.
 Publika će imati prilike da u prijatnoj atmosferi popriča s autorom o muzici i knjigama, ali i o aktivizmu u aktuelnim društvenim prilikama.

 U karijeri koja traje već duže od dve decenije, Marčelo sa šest studijskih albuma, sedam knjiga, ogromnom broju koncerata po regionu i šire, ove noći će predstaviti „Malterego: Intronaut”, nedavno završeni četvorodelni serijal romana, kao i dvostruki vinil konceptualnog albuma „Nojeva varka“.

No, očekuje vas prilično ličan razgovor koji zalazi iza kulisa stvaralaštva i borbe za pravednije društvo: moderator Srđan Jovanović (emisija na TV Nova – „Mentalno razgibavanje“) pobrinuće se da pitanja publike budu uključena u navedeno književno dvočasovno druženje, uz više od 300 vrsta piva u ponudi Borze. Knjige i ploče se mogu nabaviti na licu mesta, sa posvetama umetnika Marčela.

Borza Piva – Veče koje ima šta da kaže, poručuju iz ovog prostora.

Prošlog meseca, razgovor i druženje sa Markom Šelićem Marčelom bilo je takođe u vidu predstavljanja knjige „Malterego: Intronaut” – 18. februara u Novom Sadu, u Bulevar Books – Knjižariu koja svira.

Sve četiri knjige „Malterega” objavio je izdavač „Veseli četvrtak“, poznat po produkciji stripova.
Marko Šelić je ove večeri potpisivao knjige, i razgovor je vodila dr Mia Popić, psihoterapeutkinja.
To svakako nije slučajno, jer je psihologija veoma značajan aspekt celog serijala „Malterego“.

„Serijal se završava knjigom koju u jednom trenutku moraš da ispustiš iz ruku, jer te tera da zastaneš, razmisliš i zapitaš se. A onda se sa još većom radoznalošću vraćaš ovom psihološkom trileru (na tom ste terenu, nek vas elementi fantastike ne zavaraju): istovremeno plivaš u neizvesnosti, podvlačiš maestralne redove i pratiš simbole koji te vode ka dubljim uvidima, jedva čekajući da saznaš rasplet“, zapisala je dr Mia Popić i nastavila dalje sa beleškama.

„Ono najdragocenije jeste da ovo nije samo književno iskustvo, već i lično putovanje: posle čitanja postaješ bar malo psihološki pronicljiviji. „Intronaut” ti ostane u mislima dugo nakon što sklopiš korice, kao unutrašnji razgovor koji se nastavlja. Da nije pisac, Marko Šelić bio bi kolega terapeut”, istakla je Mia Popić, koja je sa publikom istraživala likove i radnju romana, u rasvetljavanje kreativnog procesa svog bliskog prijatelja.

O svemu tome pričamo sa Marčelom, uvek divnim i zahvalnim sagovornikom u toj meri da druženje sa njim može da traje satima, danima, a da vi ni ne primetite da je vreme proletelo u dahu.

Produktivan autor, koji je kao muzičar poslednjih godina osvajao i prestonicu Srbije – Mts Dvoranu, Zappa Bazu, Dom omladine Beograda, ali i festivale kao Exit u Novom Sadu, „Dođi na Amfi“ u Nišu, po regionu – Bosanska Krupa – „Zlatna nit“, Mostar – festival „Mostar Summer Fest“, Severna Makedonija – Skoplje, ili po inostranstvu kao u Beču – klub Re-Plugged, i nepregledan broj nastupa svuda, uvek je na pravoj strani.


Ali, dovoljno smo mi o njemu, red je da i Marčelo govori o sebi.

Zato je preda nama nova muzička priča.

Odnosno, tačnije – Marčelova priča.

NAJVIŠE MI ZNAČI DA SMO POSLE DVE DECENIJE SVI NA OKUPU, I MI U BENDU I NAŠA PUBLIKA

Početkom marta održao si koncert u Zagrebu, na sceni kluba Vintage Industrial Bar. Kakve utiske nosiš sa novog nastupa tamo, budući da si već imao koncerte na istom mestu? Gosti su ti bili Edo Maajka i Mirela Proiselac Remi – kako su se uklopili sa vama na stejdžu?

– Edo i Remi su moji stari saborci, još od prvog albuma – na kojem su se prvi put i desile takve saradnje nakon užasa devedesetih. Oboje su majstori zanata, vladaju svakom binom, te je i ovo bilo kao uigrano – iako zapravo nismo imali prilike da vežbamo zajedno, osim na tonskoj probi. Bilo nam je prilično emotivno to iskustvo: deo publike, onaj koji je tu od samih početaka, mogao je da čuje ove pesme uživo nakon mnogo godina, dok su mlađi možda sada prvi put čuli te stvari, što nam je jednako drago. Koncert je inače bio zanimljiv i po tome što je zamišljen „vremeplovno“.

 Svirali smo ponešto sa svih šest dosadašnjih albuma, hronološkim redosledom, publika je sve to baš toplo ispratila, a tako je bilo i na našim prethodnim svirkama u istom prostoru. Na kraju svirke, kazao sam da svačiji rad prati to neizbežno pitanje jesu li bolje starije ili novije stvari – a da je, iako se iz sve snage trudimo da stalno napredujemo, meni lično odgovor na kraju krajeva nevažan: koji god bio, on čini da smo i posle dve decenije na okupu, i mi i naša publika. A to je ono što mi sigurno najviše znači.


Odlazeći u Hrvatsku, da li si primetio da oni uveliko tim ulaskom u Evropsku Uniju ipak žive neki sasvim bolji život i ponašaju se kao srećni ljudi, jer im stižu dolari i evri više nego nama, te plove na nekoj beloj lađi?

– Pa, ne. Ne, ni ranijih puta, ni sada, ni kroz čitavu deceniju rada na regionalnoj TV emisiji „Perspektiva“ (koja putuje po celoj ex-Yu i razgovara sa srednjoškolcima i studentima). Moj je utisak da su problemi prilično slični, mada je životni standard nešto bolji.
 Ovi krajevi naprosto imaju neka svoja pravila, neke boljke iz kojih ćemo se izvući samo ako ozbiljno poradimo na mentalitetu – ne na celom, jer u njemu ima i toliko toga lepog, nego na onim delovima koji nas belodano upropašćavaju.

UME BITI RAZLIČITA PUBLIKA ZA SVE MOJE KREATIVNOSTI – MUZIKA, KNJIGA, KOLUMNA


Da li je teško kada sastavljate set listu na koncertima? Uspevaš da sveobuhvatiš presek sa svih šest studijskih albuma? Koje su to pesme koje zapravo nikada ne izostaju sa set liste gde god da si, u Srbiji ili po regionu?

 – Haha, preterano je da to baš nazovem „teškim“, ali da, nije ni lako, a u suštini kako god lista izgledala neizbežno je da neko posle svirke priđe i kaže ono čuveno „a što niste svirali tu i tu stvar“. Kao i svi, gledamo da tu budu one publici najdraže pesme – plus neke koje možda i nisu toliko poznate, ali mi volimo da ih sviramo. Izostanu, međutim, neke koje deluju neizostavno; npr. „Sveti bes“ je važna stvar u opusu, ali bez hora na bini nema smisla svirati je, to je onda samo neka bleda verzija pesme. Ili pesme poput „Mimohoda“, za koju osećam da je baš namenjena da je svako sluša solo, oko 4 izjutra (smeh). Na svakom albumu ima pesama koje doživljavam nekako tako, ne-binski.

Ovog puta u Zagreb si doneo i dvostruko vinilno izdanje tvog antologijskog albuma „Nojeva varka“, uvek sjajna asocijacija na tu fatalnu Nojevu barku, ali i novu knjigu „Malterego: Intronaut“, finalni roman tvog serijala, kako ocenjuju stručnjaci – „jedinstvenog literarnog univerzuma“. Da li se razlikuje publika književnika Marčela od publike muzičara Marčela?

 – Postoji presek tih skupova, ima ljudi koji prate oba, ali ima dosta ljudi zainteresovanih za samo jedno od ta dva – ili samo za kolumne, ili samo za moj rad na uređivanju Dilana Doga, ili samo za aktivizam… i to je skroz u redu, naravno.
 Jedina nevolja koju ja tu vidim je što svaka ta „zasebna“ publika misli da ne radiš ništa kad radiš ono što ona ne prati (smeh). Napišeš roman, ali nema novog albuma, snimiš album, ali nema romana, radnica na trafici nedavno reče da me nema nigde upravo dok u ruci drži dnevni list „Danas“, s redovnom nedeljnom kolumnom na poslednjoj strani. Ali to je prosto tako, zahvalan sam što su ljudi zainteresovani za ma koji aspekt mog rada i nije za kukumavku ako nisu za sve aspekte odjednom.

NIKO NEĆE ČEKATI TAJ DAN DA TE OVA EKIPA NA VLASTI IZBACI, JER JE POŽELELA DA UZME TVOJU KUĆU


S tim u vezi, ti ćeš već 28. marta ponovo ići u naš region, bivšu nam Yugoslaviju, u Sloveniju, glavni grad Ljubljanu, gde ćeš u Borzi piva promovisati upravo spomenuti roman „Malterego: Intronaut“. Dakle tamo nije koncert u pitanju, već kako je najavljeno, dvočasovno druženje sa tobom kao umetnikom svestranih talenata – pisac, muzičar, kolumnista?

 – Da, tu se dešavaju ta lepa celovečernja druženja, dobre „ćaskade“ u prijatnom ambijentu – i nadam se da će tako biti i sad. Srki Jovanović iz „Mentalnog razgibavanja“ će voditi razgovor, pokrićemo sve te maločas spomenute „aspekte“. A biće tu dostupne i knjige i ploče, pa je fina prilika za posvete i autograme. Radujem se tome veoma, jer čini mi se da je podkast-kultura na putu da nam skroz zameni živo druženje s autorima, priliku da ih sretnemo, poslušamo uživo šta imaju da nam kažu.


Zanimljivo je da je moderator te večeri baš Srđan Jovanović, koji je usled užasne situacije u Srbiji bio prinuđen da se preseli u Sloveniju. Kao i tvoj kolega pisac i takođe TV autor Marko Vidojković, dotle smo danas došli da nam vlastodršci proteruju umetnike, medijske radnike, samo ako su neistomišljenici, i dokle ćemo tako da se ćeramo?

 – S oproštenjem, sve dok se neko trajno ne oćera u 3 pm, bili to mi ili oni. Ti ljudi nisu nama neki tamo puki politički antipodi, nego bukvalno uništitelji života koji ti prvo zabranjuju da radiš, a onda u nekim slučajevima – koji su, nažalost, sve češći – počnu i da te fizički ugrožavaju.
 Bojim se da će se, ukoliko ovaj režim ne padne na tim famoznim sledećim izborima, dogoditi neviđena migracija ljudi, jer tada nikakve nade na horizontu zaista više ne bi bilo.

 Ne vidim da će studenti, isti oni mladi ljudi gaženi kolima, tučeni, hapšeni, posle takve borbe žrtvovati svoju budućnost društvu kojem ta budućnost, u takvom scenariju, očigledno ne treba. A pravo da ti kažem, to važi i za nas starije. Niko neće čekati dan kad će te ova ekipa, na primer, izbaciti iz kuće zato što požele tvoju kuću, ili gde ćeš umreti zato što otpuste najboljeg hirurga za jetru, jer je zucnuo nešto protiv njih. Ovo je naša istorijska šansa, i ja se svim srcem nadam da je nećemo prokockati, jer ono što u tom slučaju dolazi treba da trpe samo oni koji su na to pristali.

PRIČAM ONAKO KAKO MISLIM – NA SVAKOM MESTU

Organizatori te slovenačke večeri najavljuju da publiku očekuje „prilično ličan razgovor koji zalazi iza kulisa stvaralaštva i borbe za pravednije društvo“. Da li osećaš da si slobodniji da o tim osetljivim temama pričaš van Srbije nego u samoj Srbiji? Čini ti se kao da se nalazimo u filmu „Crni bombarder“ iz 1992. godine gde se provlači rečenica – „mali, jednom će da te proguta mrak“?

 – Ne. Pričam onako kako mislim, na svakom mestu. Nije razlika u stepenu slobode, razlika je u tome koje su posledice za tu slobodu. Ali te posledice su tu deceniju i po; one su u svojoj srži odvratne, ali odavno nisu nove. Postaju gore, to da, ali njihova „supstanca“ apsolutno je ista – i premda je mučno to podnositi, siguran sam da će nam zauvek biti drago što smo birali da budemo slobodni ljudi u vreme koje je po svojim odlikama u stvari bilo nešto vrlo blisko okupaciji.

Stižeš li da paralelno stvaraš pesme i pišeš knjige ili kada nadahnuće presuši u jednoj formi, prebaciš se na drugu i tako se dopunjuje Marčelo tekstopisac/muzičar i Marčelo književnik?

– Ima perioda kad mi uspeva, ali kako nešto privodim kraju – sve ostalo ide na „stendbaj“, jer završavanja traže daleko više energije i koncentracije nego započinjanja. Nije nikad bilo do nadahnuća, samo do vremena, jer nisam brz i od jedne tačke moram sav da se pretvorim u projekat da bih mu izbio na kraj. No, jeste istina da me promena dinamike uvek osveži, prosto su pristupi toliko različiti da se uvek zaželim onog drugog – proza je tu solidno „usamljenički“ posao, dok je muzika u mom slučaju timski rad.

PSIHOLOGIJA JESTE TEREN KOJI BIH VEROVATNO BIRAO DA NISAM ODABRAO PISANJE

Nedavno, 18. februara, imao si promociju romana „Malterego: Intronaut” i u Novom Sadu, u Knjižari koja svira – Bulevar Books-u, i kakve su ti impresije sa te večeri? Razgovor sa tobom o novom književnom delu vodila je dr Mia Popić, psihoterapeutkinja, koja je zapisala: „Intronaut ti ostane u mislima dugo nakon što sklopiš korice, kao unutrašnji razgovor koji se nastavlja. Da nije pisac, Marko Šelić bio bi kolega terapeut”. Slažeš li se sa njenom ocenom tebe?

 – Haha, nije na meni da to kažem. Ono što ti pak mogu reći – u onoj rubrici ko bi bio da nisi ko jesi – psihologija jeste teren koji bih vrlo verovatno birao da nisam odabrao pisanje. Ona igra i veoma važnu ulogu u ovoj priči dugoj četiri knjige, mnogi zapleti – uključujući i onaj glavni – povezani su s psihologijom, budući da je glavnom junaku ona više od strasti: nešto poput lične religije. Veče je inače bilo sjajno, Mia je moja bliska drugarica i najveći kompliment koji smo dobili glasio je „ako ovako izgledaju vaša ćaskanja inače, rado bismo se družili s vama ili makar samo prisluškivali“.


Regionalno si aktivan u poslednje vreme, te će ti april biti zanimljiv – putuješ prvo u Crnu Goru, u Podgoricu, da održiš koncert 2. aprila. Koji prostor osvajaš u glavnom gradu CG i šta očekuješ od njihove publike? Eto i oni ulaze u Evropsku uniju pre nas…

– Pa, očekujem da ipak najpre uđu na ovaj koncert, to bi nas jako radovalo (smeh). Nismo tamo svirali nekoliko godina, a ta poslednja svirka bila je festivalska; sada sviramo celi šou, biće to dva sata svirke koncipirane nalik onoj u Zagrebu: ponešto sa svakog albuma. Naravno, donosimo i tu ploče i knjige.

 Što se pak tiče ulaska u EU, o tome možemo da mislimo ovo ili ono, ali problem je što ne radimo onako kako tvrdimo da mislimo: Crna Gora je, na primer, rešena da uđe, pa se tako i ponaša.
 Radikali neće u EU, to nikad nije bilo, ali pošto bi da sisaju fondove, neće ni da zvanično odustanu od te priče – i to je samo jedan od primera kako smo taoci te do srži vašarske, lažovske ekipe.

 Sama EU, sa druge strane, doskora je činila sve što može da čak i od ovdašnjih ubeđenih pobornika napravi evroskeptike, otvoreno podržavajući jednu vlast koja bukvalno svakog dana taksativno krši sve tzv. evropske vrednosti.


Plakati – vizuali ranijih koncerata Marčela po Srbiji i regionu:

 POSLE CRNE GORE, PUT U BOSNU I HERCEGOVINU: KONCERT U SARAJEVU

Nakon Crne Gore, put te vodi u Bosnu i Hercegovinu, takođe glavni grad – Sarajevo, na Dan studenata – 4. aprila, u kom prostoru? Sa kakvim mislima pristupaš ovom koncertu i kakva je koncertna raja u ovoj nam bivšoj YU republici?
– Sviraćemo u Domu mladih, zajedno sa dragim kolegama iz KKN-a (Kanda Kodža i Nebojša), mislim da će tu biti i neko od tamošnjih bendova, sve u svemu biće zanimljivo veče.
 Uvek mi je lepo u Sarajevu, ali ovog puta tu je teskoba zbog nedavnih događaja; ljudi su izašli na ulice da traže pravdu, mi saosećamo i s bolom i sa tom vrstom pokušaja da se stvari isteraju na čistac, jer nama ovde već dugo svakodnevica izgleda upravo tako.
 Dan studenata u tom smislu dobio je u regionu novo značenje: to je sada svojevrstan praznik poziva na ujedinjenje u borbi da se od ovih zemalja napravi mesto dostojno življenja. Ne pozivam, stoga, ljude da slavimo, jer nema se šta slaviti. Pozivam ih da zajedno prođemo kroz pesme koje, uostalom, govore baš o tim temama.

Triling asova u ovom ciklusu se zaokružuje sa Srbijom, ali ne u glavnom gradu, već na pola sata vožnje, na reci Tamiš, 25. april – Pančevo. Na kom mestu ćeš nastupati ovog puta – Apolo dvorana, Centar za kulturu ili nešto treće?

– Ne, prostor se zove „Bajka“ i prvi put ćemo svirati tamo. Apolu smo na crnoj listi, nismo podobni. O „Bajci“ smo od kolega čuli samo reči hvale, a u Pančevu nismo svirali baš odavno, tako da nas je ova ideja veoma obradovala. Što se pak prestonice tiče, svirali smo krajem oktobra 2025. u klubu Zappa Baza, valja malo napraviti razmak – a i nešto novo, pre nekog sledećeg koncerta. Počinjemo rad na novom albumu, eto mogućeg povoda.

U DOBRIM VESTIMA, OGROMNA VEĆINA STVARALACA JE NA OVOJ NAŠOJ STRANI

Šta nam se to piše na polju medijske slike i kulture, dragi Marčelo? Naši heroji – TV N1 i portal N1, dnevne novine + portal i TV Nova, „Radar“, „Danas“ su na udaru, dok se RTS još više tera u jednoumlje, vlast prevaspitava Narodno pozorište, Beogradsku filharmoniju, „preskače“ FEST, BITEF, BELEF, napada nam Gorana Markovića, i izgleda uspeva da nas podeli i na polju umetnika, što smo bili sigurni da je apsolutno nemoguće?

– To mi volimo tako da mislimo, ali istini za volju uvek je bilo umetnika koji, iako vrsni u svom esnafu, privatno baš i ne teže vrlini, jer im na toj vagi pretežava ljubav prema svojoj zadnjici. A imaš i one koji ič nisu vrsni, ali su pride potpuno nemoralni – tako da služeći vlasti nude priliku da izvedemo logiku veze između reči šljam i reči prišljamčiti.

U dobrim vestima, ogromna većina stvaralaca je na ovoj našoj strani, i mnogi koji se ranije nisu oglašavali, ipak su odlučili da dignu glas. Volumen tog glasa pobune dovodi nas do toga da će režim pokušati još radikalnije da ućutka ljude – tako što će pogasiti tih nekoliko medija gde te ljude jedino možeš da čuješ. To sve meni prilično sigurno zvuči kao znak da smo u poslednjem činu ove drame: iza takvih stvari dolazi kraj. Samo je pitanje koji. Ili oslobođenje, ili zemlja nalik Belorusiji, zagledana u Severnu Koreju kao krajnji ideal.

Tvoji koncerti su, kažeš, vremeplov kroz autorski put i stvaralaštvo do sada u karijeri. Onda da li ti teško bude da živiš u društvu koje te je „nateralo“ da napišeš s Markom Louisom teskobu zvanu „Vatra u mraku“ i još izvodiš uživo sa ostalim delima koja opisuju muku života u Srbiji?

– Nisu sve pesme to, a onima koje jesu alternativa bi bila da sam ćutao i da ćutim. Ovako je teže, ali bar se mirnije spava i mirnije stoji pred ogledalom. No, pesma „Vatra u mraku“ – iako nastala iz užasnih okolnosti – ima u sebi topline, poziva na zajedništvo i solidarnost.

 Pišući tekst za Maretove deonice, imao sam u glavi snagu njegovom vokala, ali i vedrinu koji on nosi kao osoba; ideja mi je bila da kontrast postavim tako da mrak uglavnom smestim u svoju strofu, a da on, naročito refrenom, budi nadu ili bar želju za nadom, volju da jednom svi zajedno ustanemo protiv ovolikog zla, u ime notorne ljudskosti.
 Čini mi se da su ljudi to baš tako i razumeli, pa je pesma otud dobila na protestima svoju novu svrhu. Ono što se toj pesmi dogodilo i danas mi se čini nestvarnim, i mogu samo da kažem hvala na toj časti.

I za sam kraj: kuda ide dalje tvoja muzička i književna turneja? Da li je i za tebe, kao neke tvoje kolege danas u nemilosti, teško češće videti na koncertima u Beogradu i po Srbiji, a sve lakše po republikama bivše Juge? I dokle tako? Ima li kraja? Čijeg kraja?

– Pošten odgovor glasi: ne znam, ali činim sve što mogu. Da, velika većina prostora u sopstvenoj zemlji za nas je prećutno zabranjena i suludo je gde smo sve svirali „preko“ – mnogo, mnogo dalje od ex-YU – a da u našim gradovima nismo mogli. Ali gledam to s pozitivne strane: ako nas takav život nije obeshrabrio i naterao da odustanemo, znam da ćemo ovu borbu terati do kraja.

Ivan Makragić