Od tragedije Riblje čorbe u Zagrebu do poslednje velike turneje Bijelog dugmeta — pet priča koje pokazuju i mračniju stranu zlatnog doba jugoslovenskog rocka.

Jugoslovenski rock imao je svoje velike trenutke: rasprodate hale, desetine hiljada ljudi ispred pozornica, bendove koji su bez problema prelazili granice republika i publiku koja je znala iste pesme od Triglava do Vardara.

Ali iza velikih turneja postojala je i druga strana.

Loša organizacija, ogromne gužve, tehnički problemi, unutrašnji sukobi, nesreće, incidenti sa publikom, a krajem osamdesetih i sve izraženije političke i nacionalne tenzije, ponekad su pretvarali koncertne turneje u događaje koji su ostali zapamćeni decenijama.

Ovo nisu nužno „najgore turneje“ jugoslovenskog rocka. Neke su, paradoksalno, završile koncertima i albumima koji su postali deo istorije.

Ali nijedna od njih nije bila samo obična serija koncerata.

1. Riblja čorba — „Od Čačka do Beograda – Ko preživi, pričaće“ (1982)

Turneja Riblje čorbe „Od Čačka do Beograda – Ko preživi, pričaće“ počela je 21. januara 1982. u Čačku.

Bend je tada bio na ogromnom talasu popularnosti, posebno posle albuma Mrtva priroda. Pre beogradskog završetka turneje, prema zvaničnoj hronologiji benda, Riblju čorbu videlo je više od 170.000 ljudi.

A onda je došao 8. februar.

U zagrebačkoj Velikoj dvorani Doma sportova okupio se ogroman broj ljudi. Na ulazu je nastala gužva i ozbiljan pritisak. U toj gužvi stradala je 14-godišnja Željka Marjanović.

Kasniji tekst Jutarnjeg lista, zasnovan i na razgovoru sa njenom majkom, detaljno opisuje atmosferu tog dana: mladi su se slivali prema Domu sportova, dok se u okolnim ulicama pevalo i čekao veliki koncert.

Zvanična hronologija Riblje čorbe navodi lošu organizaciju kao uzrok tragedije. Nakon toga su na narednim koncertima smanjivani kapaciteti hala i povećavan broj redara.

Riblja čorba — koncert u periodu turneje „Ko preživi, pričaće“

Ali tragedija u Zagrebu nije bila jedini problem turneje.

U Celju je koncert prekinut zbog problema sa održavanjem reda. U Sarajevu je bend nastupio nakon što je Bora Đorđević preuzeo odgovornost za izvođenje pesme „Na zapadu ništa novo“, dok je koncert u Tuzli otkazan zbog nemogućnosti da se obezbede uslovi za održavanje događaja.

Istovremeno je upravo pesma „Na zapadu ništa novo“ pokrenula novu kontroverzu. Nakon pisma čitaoca Ilustrovane Politike, SUBNOR iz skopske opštine Karpoš tražio je zabranu albuma Mrtva priroda zbog stihova pesme. Zvanična hronologija benda navodi da je album do tada bio prodat u oko 330.000 primeraka.

Turneja je završena u Beogradu, gde je Riblja čorba održala četiri koncerta u Pioniru.

Od jedne velike rock turneje ostala je priča o masovnosti, bezbednosti publike, cenzuri i jednom izgubljenom mladom životu.

2. Crvena jabuka — turneja koja je počela tragedijom (1986)

Originalna postava Crvene jabuke: Dražen Ričl, Zlatko Arslanagić, Dražen Žerić, Aljoša Buha i Darko Jelčić

Crvena jabuka bila je jedan od najperspektivnijih novih bendova sarajevske scene.

Bend je osnovan 1985, a prvi album objavljen je 1986. Originalnu postavu činili su Dražen Ričl, Zlatko Arslanagić, Dražen Žerić, Aljoša Buha i Darko Jelčić.

Te godine trebalo je da počne i njihova prva velika turneja.

Datum je bio 18. septembar 1986.

Odredište — Mostar.

Koncert na stadionu Kantarevac trebalo je da bude početak turneje mladog benda. Zvanična istorija Crvene jabuke danas upravo 18. septembar navodi kao početak njihove prve turneje.

Ali bend nikada nije stigao do bine.

Članovi su putovali iz Sarajeva prema Mostaru. U malom Fići bili su basista Aljoša Buha, pevač i gitarista Dražen Ričl Zijo i gitarista Zlatko Arslanagić.

Kod Jablanice je automobil doživeo tešku saobraćajnu nesreću. Fića je udario u kamion. Buha je podlegao povredama, dok su Ričl i Arslanagić teško povređeni.

Mostarski koncert nikada nije održan.

Još tragičnije, posledice nesreće nisu završene tog dana. Dražen Ričl preminuo je 1. oktobra 1986., od posledica povreda zadobijenih u nesreći.

Time je prva turneja Crvene jabuke praktično završena nakon njenog prvog zakazanog koncerta.

Bend je potom napravio pauzu. Preostali članovi odlučili su da pripremljene pesme snime u čast Ričla i Buhe. Album Za sve ove godine objavljen je početkom 1987. godine. Bend tada nije išao na turneju niti je aktivno promovisao album.

To je jedna od onih priča gde izraz „rock tragedija“ zvuči gotovo neprikladno.

Nije reč o mitu.

Reč je o bendu koji je tek počeo da gradi karijeru i turneji koja je završena pre nego što je prvi koncert uopšte održan.

3. Bijelo dugme — turneja koja se pretvorila u „Hajdučku česmu“ (1977)

Bijelo dugme sa Željkom Bebekom u eri albuma Bitanga i princeza

1977. godina bila je jedna od najneobičnijih u istoriji Bijelog dugmeta.

Bend je već bio ogromna zvezda, ali jugoslovenska turneja nije išla prema očekivanjima.

Croatia Records navodi tehničke probleme, slabiji odziv publike i unutrašnje sukobe. Turneja po Jadranu je prekinuta, a otkazani su koncerti u Zagrebu i Ljubljani na kojima je trebalo da bude snimljen live album. Počelo je da se govori i o mogućem raspadu benda.

A onda je neko odlučio da napravi nešto potpuno drugačije.

Novinar Petar Popović predložio je besplatan koncert kod Hajdučke česme u Beogradu, 28. avgusta 1977, neposredno pre Bregovićevog odlaska u JNA.

Ono što je počelo kao pokušaj da se spase jedna problematična godina pretvorilo se u jedan od najpoznatijih događaja jugoslovenskog rocka.

Procene broja ljudi razlikuju se, ali govorilo se o desetinama hiljada posetilaca, a događaj je ostao zapisan kao jedan od najvećih rock skupova tadašnje Jugoslavije.

Ironija je da ni taj koncert nije prošao bez tehničkih problema.

Originalni tonski zapis nije bio dovoljno dobar za klasičan live album, pa je materijal za ploču kasnije snimljen na koncertu u Sarajevu.

I tako je nastao Koncert kod Hajdučke česme.

Turneja koja je izgledala kao kriza završila je događajem koji je postao legenda.

4. Bijelo dugme — „Ćiribiribela“ (1989): kada je rock počeo da oseća ono što se dešava oko njega

Bijelo dugme tokom turneje albuma Ćiribiribela, 1989.

Ako je 1977. problem Bijelog dugmeta bio pre svega bend i njegova koncertna forma, 1989. problem je bio mnogo širi.

Promotivna turneja albuma Ćiribiribela počela je 25. januara 1989.

Bila je zamišljena kao veliki spektakl. Sa bendom su putovali hor, orkestar Feata Sejdića, operska pevačica Dubravka Zubović i prateći vokali.

Ali atmosfera nije bila ona koju su očekivali.

Goran Bregović je kasnije rekao da je na toj turneji prvi put na koncertima Bijelog dugmeta video otvoreno nacionalističko ponašanje publike, uključujući zastave i skandiranje.

To je važno predstaviti kao Bregovićevo kasnije svedočenje, a ne kao neutralnu statistiku ili dokaz da je cela publika tako reagovala.

U Zagrebu je, prema kasnijem svedočenju Alena Islamovića, bendu sugerisano da ne izvodi „Đurđevdan“ i „Lijepu našu“. Tokom nastupa članovi benda bili su gađani kovanicama.

U Splitu je, prema istom svedočenju, na binu ubačen sifon koji je pogodio bubnjeve Ipe Ivandića. Bend je zatim do kombija pratilo oko 150 policajaca, dok je i vozilo bilo gađano kamenicama. Islamović je opisao sličnu situaciju i u Dubrovniku.

Posle toga bend je odlučio da prekine hrvatski deo turneje i nastavi u Bosni.

Poslednji koncert održan je u Derventi 15. marta 1989.

Dva dana kasnije Tanjug je objavio zvanično saopštenje da je turneja prekinuta zbog „iznenadne bolesti“ Alena Islamovića, odnosno jakih bubrežnih napada.

Derventa će ostati upisana kao poslednji koncert Bijelog dugmeta u njihovoj originalnoj eri.

Ono što je trebalo da bude velika promotivna turneja tako je postalo jedna od poslednjih velikih koncertnih priča jugoslovenskog rocka.

5. Azra — sedam noći u Kulušiću koje su postale „Ravno do dna“ (1981)

Azra — Branimir Džoni Štulić, Mišo Hrnjak i Boris Lajner

Azrin slučaj je drugačiji od prethodnih.

Ovde „loša turneja“ nije završila tragedijom ili otkazivanjem.

Naprotiv.

Završila je jednim od najpoznatijih live albuma jugoslovenskog rocka.

Azra je od 19. do 25. oktobra 1981. održala sedam uzastopnih koncerata u zagrebačkom Kulušiću. Prvobitno je bilo zakazano pet nastupa, ali su zbog ogromnog interesovanja dodata još dva.

Publika je dobila sedam večeri istog benda — ali sedam različitih koncerata.

Štulić je bio poznat po tome da koncert ne tretira kao unapred isprogramirani događaj. Čak ni svi nastupi u Kulušiću nisu bili jednako prihvaćeni.

Jedan tadašnji osvrt Davorа Butkovića, koji je kasnije prenet u retrospektivi o albumu, kritikovao je jednu od večeri zbog „mrtve publike“ i Štulićevog ponašanja, dok je već naredni nastup opisao kao energičan i tehnički izuzetno dobar.

A onda je 21. oktobra snimljen koncertni materijal koji će postati Ravno do dna.

Trostruki album imao je 44 pesme, a snimak je napravljen upravo tokom serije od sedam koncerata u Kulušiću.

Zanimljivo je da je sam Štulić decenijama kasnije bio mnogo manje impresioniran rezultatom nego publika i kritičari. U intervjuu za Index povodom 40. godišnjice rekao je da mu snimak danas zvuči tek prosečno.

Ali istorija je odlučila drugačije.

Ravno do dna je ostao jedan od ključnih dokumenata jugoslovenskog novog talasa i rocka.

I možda je upravo to najbolji završetak ove liste:

Neke turneje postanu legendarne zato što su bile savršene. Druge zato što su bile sve samo ne savršene.

Pet turneja, pet potpuno različitih priča

Riblja čorba pokazala je koliko masovni koncert može biti opasan kada organizacija ne prati veličinu publike.

Crvena jabuka pokazala je koliko brzo jedna nesreća može promeniti čitavu karijeru benda.

Bijelo dugme je 1977. iz koncertne krize napravilo jedan od najvećih rock događaja u tadašnjoj Jugoslaviji.

Isto Bijelo dugme je dvanaest godina kasnije na turneji Ćiribiribela naišlo na atmosferu koja više nije mogla da se odvoji od društvenih i političkih tenzija koje su se širile zemljom.

A Azra je od sedam uzastopnih koncertnih večeri napravila Ravno do dna — album koji je preživeo i svoj bend i svoju državu.

To je možda i najzanimljivija stvar u celoj priči.

Jugoslovenski rock nije bio samo muzika. Bio je ogledalo vremena u kojem je nastajao.

A ponekad se ono što se dešavalo oko bine pokazalo jednako važnim kao ono što se dešavalo na njoj.