Bio je to čudan oproštaj. Ne onaj veličanstveni, sa refrenom koji odzvanja stadionima. Ne onaj pomirljivi, sa zagrljajem na kraju. Bio je to oproštaj koji je stigao nakon što je bend već bio gotov, nakon što je Pol Makartni već rekao svetu da odlazi. Ipak, „Let It Be“ je i danas, pet i po decenija kasnije, zvanična tačka na kojoj su se putanje četvorice dečaka iz Liverpula zauvek razišle.

Šta čini ovaj album tako neobičnim? Pa, pre svega – nije ga trebalo biti. Pesme koje ga čine snimljene su u januaru 1969, skoro godinu dana pre „Abbey Roada“, koji je izašao u septembru 1969. i po svemu sudeći trebalo da bude prirodniji kraj. Ali „Abbey Road“ je bio previše dobar, previše sređen, previše – optimističan. „Let It Be“ je bio onaj drugi: sirov, nesređen, svedočanstvo raspada koji se događao pred kamerama i magnetofonima.

Ideja je, paradoksalno, bila jednostavna: vratiti se korenima. Četvorica momaka u studiju, bez studijskih trikova, samo gitare, klavir i bubnjevi. Ali stvarnost je bila sasvim drugačija. Džon Lenon bio je zaglibljen u zavisnost, Džordž Harison frustriran sporednom ulogom, a Pol Makartni očajnički pokušavao da drži sve na okupu. Probe u Tvikenhem studijima bile su toliko napete da je Harison, posle svađe sa Lenonom, izašao i rekao: „Vidimo se u klubovima.“ Privremeno je napustio bend. Bez njega nije bilo ničega.

Kada su se vratili u svoj mali studio na Ejpl ulici i pozvali klavijaturistu Bilija Prestona da razbije tenzije, atmosfera se popravila. Usledio je čuveni koncert na krovu 30. januara 1969. – poslednji put da će Bitlsi svirati uživo pred kamerama, dok je policija pokušavala da ih ugasi zbog buke. Sa tog krova potekle su „Get Back“, „Don’t Let Me Down“ i „I’ve Got a Feeling“. Ali tamo je ostao i osećaj kraja.

Projekat je potom završio u ladici. Bend je prešao na „Abbey Road“, a kasete „Get Back“ (kako se tada zvao) predate su Filu Spektoru – čuvenom producentu koji je poznat po svom „zidu zvuka“. Ono što je Spektor uradio, Pol Makartni nikada nije oprostio. Dodao je bujne gudačke aranžmane, ženske horove, harfe. Sa pesme „The Long and Winding Road“ skinuo je sirovu klavirsku baladu kakvu je Makartni zamislio i pretvorio je u ono što je Pol nazvao „bljuvotinom“. Skinuo je „Don’t Let Me Down“ sa albuma – jednu od najjačih pesama sa krova. Skratio „Dig It“ na 50 sekundi.

Kada je Pol prvi put čuo Spektorov miks, digao je eksploziju koja odjekuje do danas. Inženjer Glin Džons, koji je radio na originalnim snimcima, bio je još oštriji: „To nema veze s Bitlsima. Let It Be je gomila smeća. (Spektor) je povratio po njemu.“

A onda je 10. aprila 1970. Pol Makartni iznenada objavio da napušta bend – u promotivnom intervjuu za svoj prvi solo album. Nedelju dana kasnije, 8. maja, stigao je „Let It Be“. Svetska javnost dobila je oproštaj koji nije bio oproštaj, već hronika raspada.

Naslovna numera, koju je Pol napisao inspirisan snom o svojoj pokojnoj majci Meri, postala je jedna od najpoznatijih pesama svih vremena. Ali ni sam Džon Lenon nije mogao da odoli ciničnom komentaru: „To je Pol. Šta reći? Nema veze s Bitlsima. Moglo je da bude grupa Wings.“

Iako su kritičari album dočekali hladno, publika ga je progutala – morala je da isplače poslednje taktove svog omiljenog benda. Tokom godina, „Let It Be“ je stekao kultni status, ali je ostao i podeljen. Na listama najboljih albuma svih vremena, „Rolling Stone“ ga i danas uvrštava visoko, ali mnogi ga smatraju nesređenim, nesavršenim, kontradiktornim – onakvim kakav je i sam bend bio na kraju.

Godine 2003, Makartni je konačno dobio zeleno svetlo za „Let It Be… Naked“ verziju bez Spectorovih doterivanja, sa „Don’t Let Me Down“ vraćenom na svoje mesto. Ali ni to nije uspelo da zameni original u kolektivnom sećanju. „Let It Be“ iz 1970. je zvanična verzija sa svim svoj manama, preterivanjima i borbama koje su ga stvorile.

Danas, 55 godina kasnije, „Let It Be“ nije samo album. On je dokument propasti jedne ideje – ideje da četvorica momaka koji su promenili svet mogu da nastave zajedno. I dok „Abbey Road“ zvuči zrelije, složenije i optimističnije, „Let It Be“ ima onu sirovu, neuglađenu emociju zato što je sastavljen od snimaka ljudi koji su se već bili rastali, iako su fizički bili tu.

Kako je jedan kritičar sažeo: „Let It Be je poslednji album koji je objavljen, ali ne i poslednji koji su snimili. A to savršeno opisuje ceo haos oko ovog projekta.“

MPM

MPM Original označava autorsku produkciju redakcije Music Pocket Magazina — priče nastale isključivo u okviru naše redakcije. To su tekstovi koji se ne preuzimaju, već nastaju od temelja: kroz istraživanje, intervjue, analize, terenski rad i kreativnu obradu tema iz muzike, filma, kulture i savremenog društva.

Svaki MPM Original nosi prepoznatljiv potpis našeg magazina i predstavlja sadržaj koji postoji samo kod nas. Za čitaoce, oznaka MPM Original znači da je pred njima autentična priča sa jedinstvenim kontekstom, oblikovana po najvišim MPM standardima.