Subota veče, 4. april, Dan studenata, obeležilo je posebno muzičko veče koje je (ne)očekivano razdrmalo prestonicu Srbije i prilično je napravilo potres ili tekstonski poremećaj na našoj sceni.

Domaća rok grupa „Neverne bebe“ proslavila je 33 godine, koje su im proletele kao tren, i ovim najnovijim klupskim celovečernjim koncertom u Zappa Bazi samo su još jednom čvrsto dokazali da im nema ravne ni premca u dugom nizu konkurencije na ovdašnjim prilikama.

Teško je opisati jednostavnim terminima i izrazima šta predstavlja koncert instrumentalno – vokalnog sastava, čiji je put počeo sada već davne i nezgodne 1993. godine.

Vreme ratova, tužan period raspada zemlje koje smo voleli i obožavali – Jugoslavije, neki momci žele da se bave rokenrolom i da za njih čuje publika koja iskreno voli prave emocije, bez laži i dodvoravanja. Stupili su na pozornicu iskreno i snažno, da pruže nešto drugačije od svega viđenog ili odslušanog.

Rođena braća Milan i Vlajko Đurđević, alfe i omege, stožeri cele muzičke priče, više od tri decenije plove jednim neizvesnim vodama rok struje naše zemlje, kada se menjala struktura ukusa, nadvladala je jedna subkultura u pogledu pogrešne muzike koja se favorizovala na ovim prostorima (turbo folk, standardni folk, mnogo kasnije trep), da bi u medijima dominaciju imali neki opskurni sadržaji (fenomen reality show programa). I u takvim negativnim i nepovoljnim okolnostima, Milan i Vlajko su uspeli da isplivaju jedan zavidan i nadasve višeslojan muzički maraton koji traje neprekidno 33 godine.

Istina, menjale su se postave benda, bilo je rotacija, naviknemo se na jednu ekipu, stiže neka nova, druga, bolja, ili drugačija, i onda ih posmatramo kao pravu TV seriju koja opstaje u veoma uzbudljivim sezonama koje nose iznenađenja i pozitivne energije u razmeni muzičara i publike.

I tako, „Neverne bebe“ traju samouvereno, uporno, vredno, strpljivo, menjajući više faza i poglavlja, ili životnih celina, koje su se smenjivale ne toliko munjevitom brzinom, premda uvek uverljivo, kao feniks se dižu iz pepela i svaki novi početak im je uspešniji, zreliji, snažniji od prethodnog.

Tako su na prva tri albuma („Neverne bebe I“ (1994), „Neverne bebe II“ (1997), „Južno od sreće“ (2001)) bili u jednom posebnom okviru koji se nalazi u nezavisnoj sceni – indie, alternativi, simfonijskoj rok muzici, specifični, neponovljivi, autentični, po svim merilima originalni.
Jeste da su se menjali vokali, muško-ženski (Billy King, Gorica Ponjavić), ali to je negde isti prosede.

Četvrti album „The Best Of — Dvoje“ (2004) menja vokalne soliste, odnosno ovde su to solistkinje – Jana Šušteršič i Jelena Pudar, i u novim aranžmanima njihovih poznatih pesama, „Neverne bebe“ olako postaju – izuzetan i nenadmašan – mainstream.

Prvo poznati po klubovima („Sinema“, „Ben Akiba“), sada osvajaju velike bine (dva rasprodata spektakl koncerta u Sava centru 2007. godine, poseban vizualno umetnički doživljaj, kao da gledate mjuzikl) i jubilej od 20 godina proslavljaju kolosalnim koncertom u našoj navećoj hali – Beogradskoj Areni. Nebo im postaje granica, i nezaustavljivi su pred pohodom koji ih vodi u neslućene visine.

Imali su zapažene koncerte nekoliko puta u lancu klubova BitefArtCafe – na Paliluli u zatvorenom i na Kalemegdanu (Letnja scena – Summer Stage) i davali uvek sve od sebe da razmene energiju sa publikom, što ih čini vanserijskim u svakom pogledu.

Ipak, vraćaju se na veliku scenu u Beogradu samostalnim koncertima u Mts Dvorani, ranije Dvorani Doma sindikata, tako da su zauzeli datum Dana žena – 8. mart 2022. i ponovili su te trijumfe još dva puta u februaru i aprilu 2025., ovog puta sa regionalnim (Vlatko Stefanovski, Neno Belan) i domaćim gostima (Aleksandra Radović).

Tako lagano dolazimo do činjenice da su prvi put odabrali datum svog nastanka 4. april za termin održavanja novog muzičkog susreta sa Beogradom, i njihovo premijerno gostovanje u sve popularnijem klubu Zappa Baza, koji godinama unazad organizuje izvanredne nastupe domaćih, regionalnih i inostranih muzičara.

Obično svirke ovde kreću od najranije 22:00h, dakle 22:30h i kasnije, prava klupska žurka za koju je (naj)bolje da počne što kasnije, onda to bolje.
Ipak, „Neverne bebe“ najavljeni su bili za 21:00h, mada su mnogi mislili da nema šanse da izađu na scenu pre tih fatalnih 22:00h.

Prevarili su se te neverne Tome, jer je ekipa oko 21:45h u ovom sastavu doletela na pozornicu:

Milan Đurđević — klavijaturista, vokal, kompozitor, tekstopisac, aranžer i producent, SVE

Vladan Đurđević — bas-gitara

Saša Ranđelović — solo gitara

Čeda Macura — bubnjevi

Tijana Sretković — vokal

Jelena Pudar — vokal

Nemanja Savić — akustična gitara, vokal

Andreja Stojić — električna i akustična gitara, timpan.


Ekipa je tu, skoro svi su na sceni, osim dve dame pevačice, one se lagano čekaju.

Instrumental ide polako, uvlači publiku u svoj svet, univerzum, detaljno isisava ili usisava vašu pozornost, jer se Milan Đurđević trudi da kod svakog gledaoca probudi radoznalost.

Jasan je njihov prvi žanr koji ih je obeležio – progressive rock, nadahnuće je vrlo jasno, frontmen je odavno ušao u dimenziju koju su stvarali giganti „Pink Floyd“, „The Who“, ili „Queen“, rok gorostasi, simfonijski rock bastioni, donekle i psihodelija, sa primesama rock opere.

Milan Đurđević počinje sa vokalom, govori o onome što nedostaje ovom društvu odavno, zbog čega smo u ozbiljnoj krizi dugi niz godina, dakle pripoveda se o pravdi, koja je spora, ali valjda, nadamo se, dostižna.

„A gde je tu pravda, za tebe i mene“, pita se Milan, a vokalno se predstavlja i retko vanserijski gitarista Saša Ranđelović Ranđa, dakle kompozicija „Pravda“, iz prve faze benda, gde ubrajamo spomenuta prva tri albuma. „Pravda“ je izuzetan primer progresivnog roka, koji vas obuzme.

Sa ovom pesmom, koja dugo nije bila ni u mislima članova benda da se nađe na njihovom repertoaru, „Neverne bebe“ su počele i koncert 8. marta 2022. u Mts Dvorani, i ovaj izbor je mnoge zbunio, svakako da niko nije očekivao da će ovim, pomalo zapostavljenim biserom benda, krenuti novi kolosalni koncert.

Tijana Sretković izlazi iznenada na scenu, i upušta se odmah vokalno tako snažno, da solistkinja vrhunskog talenta i moćne boje glasa pretvara jednu progesiv rok pesmu u soul i gospel, dakle uspeva nemoguće, što za nju nikad nije bilo prepreka. Svaki put iznenadi i oduševljava na svakom koraku.

Dok je u tom zanosu i raspoloženju, Tijana gotovo u jednom dahu nastavlja sa pravim remek delom u žanru koji spaja džez i bluz – „Zima“ sa novog albuma „Hodaj“ (2022).

Trojica titana svoje vrste – gitariste Ranđa i Andreja Stojić sa basistom Vlajkom pošteno su izdominirali svojim briljantnim umećem na žicama, dok Tijana svojim glasom opet menja „krvotok“ numere, i jedan blues jazz lagano transformiše u soul rock, na svoj divan način.

Prošle su dve pesme, dakle vreme je da se na sceni pridruži Jelena Pudar, i evo nje na još jednoj numeri sa novog albuma, a to je specifičan Milanov uzlet i izlet u neistraženi žanr elektro roka – „Ćutim“, nesvakidašnja dinamika isijava iz svake note i tona te numere.

„Dragi prijatelji, molimo vas da pozdravite one koji nam najviše znače: Tijana i Jelena!“, obratio se lider benda Milan, po prvi put, a tek će biti njegova serija emotivnih govora, kako uvek dolikuje.

Jelena Pudar je pevala ceo koncert od 2 sata i 40 minuta samo mesec i po dana nakon porođaja, kada je postala mama po drugi put. Kako je Tijana takođe dobila drugo dete nedavno, tokom 2025. godine, imali smo na bini dve dvostruke mame, koje pevaju uvek vrhunski za sva čula.

Legat benda u drugoj fazi okončao se sa drugim studijskim albumom „Iza oblaka“ (2007), izlaskom vokala Jane Šušteršič, koja je obeležila dva albuma i sijaset uspešnih koncerata, i zaokružila je jedno veoma važno i sveobuhvatno poglavlje sastava.

Nova pevačica tada, a sada već deceniju i po aktivna – Tijana Sretković je stigla kao neki poklon ineočekivana sila koja se iznenada pojavljuje i rešava sve probleme.
Albumi sa Tijanom – „Praštam“ (2012), „Priča o nama“ (2017) i „Hodaj“ (2022), uz neprolaznuJelenu Pudar, svakako predstavljaju treću fazu ili celinu, koja i dalje neumoljivo i hrabro traje, osvajajući nove meridijane, istražujući neke druge horizonte, ulazeći u pop žanr, ali i pop rock, muzika sa dva lica.

Naravno, izvanredan progressive rock vraća nas na ovom Zappa Baza koncertu na dinamičnu eksploziju zvukova gitare i glasova – „Divlje svinje“, gde pozornica bukti kao u erupciji vulkana.

Muzička lava se slivala na sceni, posebno na uvodnom delu hipnotičkog zvuka gitare što je svojstvena dominacija Ranđe, gde publika neminovno mora da pada u delirijum ili nirvanu, neće pogrešiti ako upadnu u oba (emotivna) stanja.
 
 Tijana dominira glasom koji odzvanja dugo u ušima i nakon završetka koncerta.
 Milan je takođe vokal i u ovoj pesmi, odnosno više recituje reč po reč, prava poezija na sceni koja se razliva u segmentima, a „Divlje svinje“ su u krdu jurile po bini, kao spajanje eksplozije vokala i gitare, uz klavijature što se nadvijaju nad učesnicima.

Ostaje se u žanru ili pravcu progresivnog roka – iznenad nam dolazi hladna „Kiša“, u kojoj se dva ženska titana Jelena i Tijana „sudaraju“ u lepoti prijatnih glasova, iznose pesmu zajedno.
Svi članovi orkestra sve vreme su u intenzitetu, angažovani svake sekunde, kao disciplinovana vojska koja zna svoju ulogu pojedinačno, i drži se žestokog tempa da pruži vrhunac na sceni.

Retka antologija koja ulazi u anale jugoslovenske i srpske rokenrol muzike, romantična i divna priča „Dvoje“, iako neko vreme nije bila na repertoaru benda, ta „nepravda“ je promenjena, i sada je neizostavni segment set liste.
 Milan započinje sam sa klavijaturom i svojim delom na vokalu, i publika peva sa njim pojedine stihove, emotivno, jako, sa suzama u očima, toliko da bude i potresno i (pre)osetljivo.

„Nek ti je sreća, ma gde postojiš, ljubavi moja, što te ne volim“, zvuči teško, teskobno, u patnji, beznađu, to su to Dvoje, koje se nisu snašli, našli ni pronašli. A žele da jesu.
Ne mogu zajedno ni jedno sa drugim. A želja izgleda da o(p)staje.

 Jelena Pudar se priključi u daljem toku pesme, na drugoj strofi, uz maestralan pijanistički solo koji dominira pod Milanovim rukama, da ovako neprolazna vanvremenska i bezveremnska, univerzalna  

Milan ustaje i tapše dok publika i dalje „na suvo“ bez muzike peva stihove i uživa u njima.
„Malo sada vi. Hoćemo jako! Idemo najjače!“, viče Milan i kao uvek, voli da rukom zahvati ušnu školjku da auditorijumu pokaže da ih nije dovoljno dobro čuo u njihovoj euforiji.
Taj njegov potez biva uvek simpatičan, koliko god da se ponavlja, jednostavno ima šarma i šmeka, neke prirodne bliskosti muzičara sa svojim fanovima.

Dok je on na sceni, sledi i dvostruko iznenađenje: dolaze dva momka i nose dve rođendanske torte, za 33 godine uspešne karijere!

Milan se iznenadi, bude sav zbunjen, vidi se da nije namešteno, već je stvaro u pitanju iznenađenje.

Svi od izvođača na sceni su srećni, prija im ova pažnja, Milan se osmehuje, ostali su ispunjeni ovim potezom – Vlajko, Ranđa, Tijana, Jelena, Andreja, Čeda, Nemanja.

„Dragi prijatelji. Ovo je jedno posebno veče: 33 godine „Nevernih beba“. To su godine koje smo proživeli svi zajedno i imali preko 2300 koncerata! Postojimo mi, vi i muzika koja nas ispunjava“, emotivnim rečima se Milan obratio prepunoj sali Zappa Baze.

„Mi smo tu jer večeras treba da budemo tu. Inače, ove torte su nam spremili naši fanovi. Torte će se podeliti sa svima vama, to je za vas. Ova priča nas je vodila u pustolovine, posebne avanture koje nam traju pune 33 godine. Naša priča je jedan duboki okean u koji smo zaronili. Uvek pišemo šta nam je u srcu, u našim emocijama“, naglasio je Milan Đurđević.

Vladan Vlajko Đurđević podsetio je da je još nekome rođendan, a to su naši divni, dragi studenti, jer je 4. april datum za Dan studenata, tako da su i oni pozdravljeni, a publika je vikala na to „Pumpaj! Pumpaj!“, sasvim na mestu i adekvatno.

Iako je ovaj trenutak obično rezervisan za sam kraj koncerte, ekipa menja sadržaj i scenario, te predstavljanje članova benda dolazi na jedva prvoj četvrtini nastupa.

„Dva najvažnija čoveka u mom životu – Ranđa i Vlajko!

Andreja Stojić je  krstio mog sina Strahinju, doktor nauka, dr fizike, izvanredan gitarista!

Pre šest meseci vratio nam se Čeda Macura, sa kojim smo napravili ovaj bend!

Pišem pesme toliko rasterećeno, jer mi pevanje nije toliko interesantno!

Tu su naše pevačice: Tijana nam je tu 15 godina!

Jelena Pudar više od 20 godina!

A on, verujte mi, on najviše voli da dobije aplauze: Nemanja Savić!“.

Ovim rečima Milan Đurđević predstavlja svoje muzičke saborce u bendu, uvek iskreno, od srca, iz dubine duše, jer svi oni su JEDNO, jedan glas, jedna duša, prava velika porodica!

Da ne bi pričao o sebi, a da ni rođeni brat to ne čini da priča o njemu, Saša Ranđelović Ranđa je taj koji uvek pruža neke prigodne reči o Milanu.

Nastaje jedan komičan momenat: Milanu je vidno neprijatno pa gura Ranđu da ga ovaj toliko ne hvali.  Ali od tog gurkanja nema mnogo vajde, jednostavno uporni Ranđa je uspeo da sve to izvede šta je zamislio:
„Autor svih ovih prelepih stihova koje slušate 33 godine, naša najveća neverna beba – Milan Đurđević!“, uz ogroman aplauz publike, i Milan, šta će, ostaje mu da se pokloni.  

Onda kreću u pop vode, ili koktel fank pop – „Da ima nas“, sa pozitivnim mislima, red je sada kada nam stiže proleće:
„Pogledaj u sunce,
iznad oblaka,
to što tamo vidiš,
to smo ti i ja!
Pogledaj u nebo,
pogledaj u san,
to se zove ljubav,
to smo ti i ja!“.


Milan animira publiku u redovnoj komunikaciji – „Hajde da vidim koliko nas je ovde večeras!“, želeći da i oni budu aktivni, da stalno pevaju besmrtne stihove pesama, da učestvuju.

Usledila je „Priča o nama“,  spajanje Tijane i Jelene uvek je dobitna pobednička kombinacija, što bi mladi rekli – kidaju! Ova numera osvaja posebno zbog sasvim produžene verzije na sasvim novi način.
Tako Milan, Ranđa, Vlajko i ekipa svojim pesmama daju neki novi smisao, novi život, promene im krvnu sliku, identitet, ali sačuvaju osnovu, tekst ostaje identičan, dok se aranžmani stalno adaptiraju i ulepšavaju svojim zagonetnim varijacijama na temu.
 

„Dragi prijatelji, dobrodošli na  „Balkan – južno od sreće“, poručio je Milan, i krenuo takođe u putovanje jedne produžene verzije kompozicije sa trećeg („Južno od sreće“) i četvrtog albuma („The Best of – Dvoje“), jer su bile različite. E sada, „Balkan“ uživo je drugačiji uveliko od plasiranja zvaničnih verzija sa oba albuma. Pesma onda uživo živi neki treći život, kada Tijana preuzme kormilo sa Jelenom u putešestviju koje nema kraja.
Naravno, Ranđa dominira svojim virtuoznim muziciranjem na gitari, da sve pršti i puca od lepote za uši, solaže instrumentala pucaju, da narod u publici ovih bravura ne ume i ne može da se zasiti.

Pečat „Nevernih beba“ u vidu masterpiece collection „Veliki je Bog“ stavlja u prvi plan Tijanu Sretković, koja se lomi i slama emotivno na finalu te pesme, kada refren kida iz svoje duše, pati, pa se digne, onda skače, da se uzdigne, ali je pesma baca dalje, rve se sa njom, i obe izvojevaju pobedu, svaka na svoj način.
„Veliki je Bog, hoću da plačem da mi čuje glas“, vapi ženski vokal, iz dna duše, u suzama.


„Još neko slavi rođendan“, podseća bend Vlajko, taj dobri vedri duh benda i starog Beograda, te Milan čestita upravo Tijani – punih 15 godina u plovidbi sa „Nevernim bebama“.

Izvanredna posveta progressive blues rock grupi „SMAK“ stiže uobijačeno sa antologijskim remek delom „Daire“, što je zvanično rimejk „Nevernih beba“, a i gitarista, kompozitor, maestro Radomir Mihailović Točak je gostovao na ovoj novoj verziji.

„Daire“ su ranije u koncertnoj verziji „Nevernih beba“ bile u veoma razvučenoj varijanti, i oduzimalo je neko vreme na sceni, kako je tada zamislio frontmen Milan.
Međutim, ove večeri, „Daire“ zauzimaju mesto i vreme taman onoliko koliko je u originalu, bez produžetaka, dorade, prerade, uređivanja, kao nekada ranije.

Nemanja Savić kao i pre, izuzetno dominira kao vokal u „Dairama“, toliko sjajno i moćno, da vam se čini da ga možete slušati svaki dan po ceo dan, jer je bojom glasa izvanredno udahnuo novi život neverovatno uzvišenoj numeri.
 

Odjednom se Nemanja prebacio na drugi hit kragujevačke rok grupe „SMAK“ – briljantni „Satelit“!
Nemanja Savić je i tada toliko dominirao da se publika pitala gde je ovaj mladić sve vreme bio, i zašto nije ravnopravan vokal sa dve mlade dame, Jelenom i Tijanom?

„Daire“ i „Satelit“ su omaž vanserijskoj veličini i legatu kakav nosi „SMAK“, posebno jer je Milan Đurđević proveo nekoliko godina u ovom epskom, kolosalnom sastavu kao klavijaturista.
Upravo nadahnut stvaralaštvom ovog benda u duhu progressive i blues rock usmerenja, Milan je komponovao svoja remek dela, nastavljajući tu jedinstvenu misiju, mada je od početka karijere i osnivanja grupe „Nova zemlja“ ostvario svoj autorski, originalni, inovativni rukopis i pečat.
 
Malo je muzičkih sastava i solo artista koji su kod nas uspeli da se nekako izdignu iz alternative u mejnstrim. Osim „Nevernih beba“, efektno to čine i druge kolege kao „E-Play“, „Artan Lili“, „Buč Kesidi“ ili Nikola Vranjković, svakako ubedljivo najsličniji našim slavljenicima, u pogledu progresivnog roka sa maratonskim gitarskim solažama i čitavim dugim kompozicijama.

Sledi jedini gost ove večeri, kako ga zovu iz benda, ili mu je Vlajko nadenuo taj nadimak – Žilijen.

„Dragi prijatelji, ide sada jedna sasvim kratka priča. Bila je to 1979. godina, Valjevo. Ja sam tada imao 12, a Vlajko 29 godina. Haha, šalim se. I mi smo poželeli da budemo predgrupa jednom velikom bendu. Mi tako mladi, bili smo uporni da to želimo, pitali smo i reklu su nam, neočekivano, da može! Dragi prijatelji, pozdravite našeg gosta koji nam je tada to omogućio – Žika Jelić!“, Milan je najavio legendu rokenrola, jednog od lidera „YU Grupe“, uvek nasmejan, raspoložen, drag, mio, prava duša od čoveka i umetnika.

Sa svoje 83 godine sa svojim rođenim bratom Dragijem Jelićem i rođakom Petrom Jelićem, izgleda da ne ume da stane, uvek je veoma

Žika Jelić je stigao na scenu i samo poručio duhoviro: „Čuo sam ovu najavu i mogu slobodno da odem“, što je izazvalo seriju smeha i aplauza u publici.

„Čestitam vam prve 33 godine benda, da bude sve dalje lepo, još mnogo godina da imate. Mi ćemo sada izvesti jednu pesmu za koju sam siguran da je svi znate!“ – naravno usledio je pravi ikonični evergreen „Dunavom šibaju vetrovi“.

Briljantan je osećaj kada gledate na bini da vokalno svi zajedno pevaju sa Žikom Jelićem ovaj gorostas od hita koji je obeležio nekada divnu Jugoslaviju, koja se na paramparčad opustošila i rasitnila na toliko drugih manjih država – republika. Opet, YU Grupa u samom imenu benda ostavila je taj predznak YU, te uvek budi nostalgiju – žal ne samo za zavičajem već i za vremenom koje je iščezlo.

Tijana je na ovoj numeri preuzela gitaru u svoje ruke, te je dominirala u duetu sa kolegom Nemanjom, tako da je cela rokenrol fešta bila efektna sa Žikom na čelu, da svi zajedno otpevaju ogroman hit koji se utisnuo u misli i srca svih poklonika ozbiljne, kvalitetne muzike i kulturne baštine SFRJ.  

DUNAVOM ŠIBAJU VETROVI

„Stari grad brije košava
Lišće pokriva sve
Prazan kej i golo drveće
Sve je kao i pre

Dunavom još šibaju vetrovi
Ali smo mi suprotni svetovi
Dunavom još šibaju vetrovi
Ali smo mi suprotni svetovi

Jesen je, na tebe sećam se
Al’ neko drugi je mlad
Gde li si, prva ljubavi
I kako izgledaš sad?

Dunavom još šibaju vetrovi
Ali smo mi suprotni svetovi
Dunavom još šibaju vetrovi
Ali smo mi suprotni svetovi“.

Milan i Jelena se udružuju u besmrtnoj, mada teskobnoj baladi„Jednom kad me ne bude“ i izazivaju seriju emocija kod publike, koja se teško može oporaviti od lepote Jeleninog glasa, čija boja vuče na operu, soul, blues, i nikoga ne ostavlja ravnodušnim kroz reči i poruke koje upućuje:

„Svet moj kao velika pustinja
po kojoj hodaš, bez bola
jednom kad me ne bude
kad neki dani me odvuku beskraju
jednom kad poludim

Tu si, čuvaj nesreću
kao staklo po kome hodaš
ljubi sve što ostanu
samo za njih budi velika….“ .

Pop rock hit „Samo za tvoje oči“ obeležio je saradnju „Nevernih beba“ sa hrvatskom pop damom Vannom, čiji se vokal idealno uklopio sa Tijanom & Jelenom.
Ovaj put bez hrvatske gošće, Jelena i Tijana kao savršen duetski spoj, predivno su iznele romantičnu pesmu koja budi neki novi optimizam, koji do tada nije bio poznat u tekstovima „Nevernih beba“.

„Sada jedna pesma koja nam je jako važna kada smo našli naše prioritete. Ljudi, praštajte, nad izgovorenim rečima, i neizgovorenim mislima“, jasno je da se radi o još jednom pop hitu „Praštam“ sam istoimenog albuma (2012), koji im je otvorio šiurom vrata za velike bine i ogromne festivale, manifestacije, grandiozne evente.
 

Sa porukom da je neophodno da svi nekada nekome nešto praštamo, sa povicima Milana, Jelene, Tijane i ostalih – „Praštaj, praštaj!“, zaokružili su taj ciklus pop numera sa tog albuma u jednom cugu.

„Poslednja pesma koju smo napisali pre par meseci“, kratko je najavio Milan novu numeru „Teška godina“, što naravno vrlo simbolično, mada i bez metafora oslikava proteklu godinu za nama sa kompletnom društvenom krizom, koja nam ne jenjava ni najmanje, nažalost.

„Teška godina“ u pomalo old school rokenrol sa progresivnim prizvukom vraća bend na same početke, ali ga i gura široko napred, i uspeva im da budu i ostanu verni sebi i svom izvornom stvaralaštvu sa miksom žanrova (progressive, indie, alternativa, rock, pop rock, jazz rock, simfo rock, blues rock).

„Kaži gde je ljubav“, poručuje Milan sa svojom beskrajno talentovanom i sjajnom ekipom.

„Ljudi nekud žure
a zvoni telefon
sa rukama od bola
dodirni me
i kaži gde je ljubav

Kaži gde je ljubav
kaži gde je ljubav
kaži gde je ljubav“.

Možda je ovo uživo za uživanje i bila verzija najbliža izvorniku, kada je pevala Gorica Ponjavić (dakle u toj prvoj fazi benda kada možemo da obuhvatimo tri albuma), gde su osećanja u prvom planu, da sve kipti i eksplodira od ljubavi i patnje.
Da, ta neuhvatljiva pojava, LJUBAV, energija, sinergija, hemija, čudesna tvorevina koju ne možemo ni omirisati ni okusiti, ali nas ruši, kida, ždere, ubija, i opet nas čini najsrećnijom osobom na svetu, a onda podmuklo može da nas učini i najnesrećnijom personom ikada.

Na ovom izvođenju Andreja Stojić sa gitarom je u prvom planu, toliko moćan u solažama, da su se svi skupili na bini oko njega, gledajući ga sa ljubavlju i uživanjem za sva čula.

„Aplauz za velikog majstora gitare“, pohvalio je Milan svog kolegu Andreju Stojića.

Svako ima svoju ulogu u ovom bendu, sve je veoma jasno i precizno određeno.
Jasno je to na svakom koncertu: niko nije zapostavljen, svi dišu za sve, funkcionišu kao jedan ogroman organizam, gitare uključene na maksimum sve vreme (Ranđa, Andreja, Nemanja – uz daire), klavijatura i vokal u jednoj osobi maestralno teče kroz koncert (Milan Đurđević), bas gitara bez predaha fercera (Vlajko), neumorni bubanj samo bubnja (Čeda Macura), i ženski vokali rasturaju svaku salu na koju naiđu (Jelena i Tijana).

Što bi i Vilijam Šekspir, najveći dramski pisac u istoriji pozorišta i dramaturgije, rekao: „Ceo svet je pozornica i svako u njoj ima svoju ulogu, kada treba da uđe, i kada da izađe sa te scene“.
 

„Večeras uvek i zauvek naša „Kuća za spas“, najavio je Milan i priredio još jednu prilično produženu verziju kompozicije, kako ume često da čini.
U žanrovskom smislu, ona se ističe između pop zvuka, pop rok, uz produžene segmente u kojima dominiraju gitare i bubanj, vuče na jazz rock.  

Svi zajedno su udruženi na finalu ove pop rock numere da razdrmaju celu prepunu salu razdraganih ljubitelja njihove muzike, koji ih prate duže od tri decenije, i vole kada na koncertima slušaju drugačija izdanja njihovih omiljenih pesama.

Milan se zadržao za dva mikrofona koja su ostala nakon Jelene i Tijane, posle „Kuće za spas“.

„Ostali su dani bez nas
i nebo duginih boja.
Ovo nije kuca za spas,
već samo kako se mora.
Kad prodali smo ljubav.
Izgubili smo ljubav.
I ubila nas ljubav“ .

Dakle, to i jesu reči koje Milan stvara u svojim tekstovima: „Izgubili smo ljubav, ubila nas ljubav, prodali smo ljubav“. Ta neuhvatljiva i neobjašnjiva fenomenološka pojava koja nam ne daje mira.

Sledeća pesma se lagano najavljuje impresivnim gitarskim solažama majstora svog artističkog zanata Ranđe, i svi na pozornici, sem bubnjara, idu ukrug, spremaju se tako za vokalni zalet sledeće pesme .

Na red je stigla „Uzmi boje“, koja u novom ruhu definitivno menja identitet i DNK, neki drugi svet se ovde prelama pred našim očima, i kao sa prethodnim gubitkom ljubavi, i ove Milan tužno saopštava i šalje misli – „Možda ti i ja nismo rođeni za nas“.

„Tužna pesma“ se sasvim logično onda nadovezuje, emotivne dive Tijana i Jelena se utapaju u jedno, postaju neodvojiva celina i neosvojiva tvrđava, osećajno, osetljivo, snažno, vulkanski moćno.
 Studijski posmatrano, i ovde su pisane dve verzije „Tužne pesme“, a koncertno postaje treća varijanta  

Produžena verzija te kompozicije donosi i poseban svetlosni spektakl: publika pali mobilne telefone i Zappa Baza biva pošteno osvetljena kao jedinstveni svetionik ljubavi, sećanja, emocija, nade, radosti.

Publika peva refren iz dna duše:

„Tužna pesma na sto načina
svetom putuje
stara slika našeg vremena
još uvek tuguje
a kišna jutra opet počinju
otkad sam otišla
smejem se, a suze naviru
kurva sudbina“.

U jednom trenutku, sasvim neočekivano, Milan Đurđević dolazi za mikrofon i kaže sledeće:
„Još nekome je večeras rođendan, ne samo nama. A to je – naš dragi prijatelj, novinar Ivan Makragić!“, i ceo bend je tapšao i slao poljupce i pozitivnu energiju sa bine, dok je reflektor bio upaljen baš na dotičnog u prvim redovima, koji je bio prijatno iznenađen, ovo svakako nije očekivao.

Eto, čestitao je bend potpisniku ovih redova, mojoj malenkosti, hvala im na tome puno, učinili su značajan čin i pružili jasnu poruku da su okruženi njima dragim ljudima.

 Malo su se vratili korenima kada vole da pevaju obrade i tako se na njihovom repertoaru obavezno nalazi i mlonumentalni, simfonijski, progresivni, pomalo psihodelični, instrumentalno vokalni gigant „Pink Floyd“ sa svojim možda najvećim, ili u samom vrhu remek delom „Another Brick in the Wall“.

Britanski vizionari, reformatori muzike, edukatori visokog kvaliteta, svakako da su bili i ostali poseban uzor „Nevernim bebama“ da stvaraju srpski pandan njima u pogledu izvanrednih solaža na klaviru i gitarama, uz duge kompozicije koje vas vode u neke druge divne dimenzije.

Izgleda da je „Pink Floyd“ označio kraj zvaničnog dela programa. Već su pretekli dva sata uveliko.

„Hvala vam puno dobri ljudi!“, reče Milan, svi na bini polako odlaze, ali se naravno odmah i vraćaju bez premca, bez predrasuda, idu dalje, do duboko u noć ili ponoć.

„Bis bis bis bis!“, vikali su iz publike.

Posle epohalnog koncerta u ovakvom klubu za do 800 ljudi, njihovi nastupi deluju uvek kao da sviraju pred desetak puta više osoba. Svakako da im prijaju velike bine, ali opet kako su počeli u klubovima, prija im taj neposredan kontakt sa publikom, da budu blizu, da budu bliski.

Zato su se na trenutak zapitali „Gde smo“.

„Ti i ja
u kojem oku skrivaš strah
kad nigde nikog nema
i oluja se sprema u grudima
ljubav je bol za nas

Više me ne voliš
kad prođu dani i strah te podseti
na koja vrata ćeš da zakucaš
ko će da otvori i grehe da ti oprosti

Baš me ne voliš
ugasi svetlo zauvek i odlazi
raširi nekom svoja krila pa poleti
u neki svet koji ne vidim
i da te ne čujem
ljubav je bol za nas“.

Dakle, u Milanovim tekstovima, barem dobrim delom, nekako se junaci, protagonisti, veoma muče sa ljubavlju. Odatle i svi ti stihovi tipa „Ljubav nije za nas“, „Ljubav je bol za nas“, ili u apsolutnom remek delu „Lica“ kaže, ili piše – „Gde smo, kaži gde smo pogrešili i zašto nam je suđen kraj“, ili „Možda ti i ja nismo rođeni za nas“ (Uzmi boje).

Stanislav Lem, poljski književnik, specijalizovan za žanr SF – naučne fantastike, piše u svom antologijskom romanu „Solaris“ (1961, poznat je i čuveni istoimeni film 1972. ruskog reditelja Andreja Tarkovskog, kasnije i američka verzija 2002. u režiji Stivena Soderberga) sledeće reči:

„I kada ljubavnici umiru,
Ljubav nikada ne umire,
I smrt ne sme trijumfovati.

I kada su ljubavnici izgubljeni,
Ljubav nikad nije,
I smrt ne može prevagnuti“.

Možda i Milan, na neki način, duboko poetski, emotivan, strastven, i bolan, zapravo pokušava da prikazuje stvarnost onakvu kakva jeste, da se parovi danas više rastaju nego sastaju, da se svi plaše ljubavi, da od nje beže mnogo češće nego što joj se vraćaju, da su ljudi više sami, odnosno usamljeni, nego u paru, da su navikli da žive površno, a ne kvalitetno dubinski, da uđu u svet ljubavi čistog srca.

Odatle svi ti stihovi koji nekako ilustruju situaciju koja nas zabrinjava, to su duhovi ili ostaci prošlosti tih nesrećnih individua, koji su ljubavi rekli „Ne“ ili „Zbogom“, ali barem su pokušali, probali i videli da ne ide. To su oni koji se plaše da pokušaju ponovo, jer misle da će svaki put biti isto: tužno, bolno, teško, mučno, nepodnošljivo, prvo raj, a onda pakao. Zašto to želeti sebi (ponovo)? Opet, LJUBAV ostaje, (pre)živi. Ako zaljubljeni nestaju…

Junaci u Milanovom mikrokosmosu jesu izgubljene duše, koje su se nekada pronalazile sa svojim pravim polovinama, ali su propustili šansu da sa njima uspešno i ostanu.
Oni se jure, traže, pokušavaju, i završavaju na isti način – bez nade, u magnovenju, sfumato atmosferi, gde se više ne prepoznaju, bivaju stranci, otuđeni, udaljeni, a bili su nekada bliski i divni, naprosto čarobni. Šta se to desilo da dvoje nestaju u izmaglici, a do juče su bili jedno drugome SVE (na svetu)?

Kao da je podsvesno osetio da je na rođendanskom koncertu bilo (pre)više tuge, Milan je mudro odlučio da sam kraj koncerta osvetli, da ne bude više mraka, dosta nam ga je poslednjih 14 godina u Srbiji, mada i u celom svetu nije bolja situacija, naprotiv.

Definitivno Milan Đurđević bi trebalo da objavi seriju zbirki poezije, gde bi sublimirao čitav opus kroz osam studijskih albuma, jer te reči zaslužuju da se nađu među koricama, publikovane, ukoričene, tvrdog poveza, za sve dalje buduće generacije. A kako pesme nose i snagu proze u sebi, vidimo Milana i kao budućeg književnika – zbirka priče, pripovedaka, možda novela, ili roman.
Svaka pesma u njegovim rukama vuče na pripovest koja se može pretvoriti u čitavu epsku priču.

Tako je priredio za kraj kompoziciju „Tu kraj nas“, ali samo u vidu polu-akustične varijante, tek da Jelena započne pesmu sa refrenom:

„Kada hodaš pored mene.
tad zadrhti celi grad.
stanujes u mojim venama

Ti si anđeo i nosiš
svetlo uvek kad je mrak
tebe tražim u svim željama,
toliko te volim“.

Samo početak pesme i onda za sam kraj ponovo ide pop hit „Da ima nas“ da bude veselo, da se doživi katarza, i da svi izađemo ipak sa osmehom, a ne gorčinom i teretom na plećima i duši.

„Hvala vam za ovo veče, dragi prijatelji, što smo zajedno proslavili naše i vaše 33 godine sa nama! Vidimo se mi opet uskoro!“, poručio je Milan i oprostio se ovog puta sa vernom i dragocenom beogradskom publikom.

Nakon završetka koncerta, bend se poklonio publici, slikali su se za finale, da se ovekoveči za uspomenu i odjezdili su iza scene, uz emitovanje čuvene numere grčkog kompozitora primenjene filmske muzike Vangelisa, ovog puta za istorijsko ostvarenje o Kristoferu Kolumbu – „1492: Osvajanje raja“ (1492: Conquest of Paradise, 1992) režisera Ridlija Skota.

Bilo je to još jedno sveobuhvatno muzičko samostalnio veče „Nevernih beba“ koje je potrajalo bez pauze tih dva sata i 40 minuta, što je uvek pravi podvig za sve članove benda, čime uvek daju pravi domaći zadatak i zahtevan ispit svim kolegama.

Zadovoljstvo je bilo posetiti ih i na njihovom 33. rođendanu, prvi put u klubu Zappa Baza, koji se pokazao kao pravi idealni domaćin, te učinio da i njima i publici sve bude maksimalno prijatno.

Tako da, srećan rođendan još jednom, drage „Neverne bebe“. Vidimo se, kad tad.

Ivan Makragić