Veoma uspešan celovečernji rokenrol koncert održala je „Analogna rasa“ čiji su lideri Nikola Čuturilo Čutura i Zoran Predin, nedavno (23. aprila) u Beogradu, na sceni veoma popularnog kluba BitefArtCafe.

Čudesni začini ovom uspešnom događaju – Dejan Cukić i Kralj Čačka su gostovali, kao i na prethodnim koncertima u Beogradu, i začinili su gotovo perfektno ugođaj svojim nastupima.

Odabrana publika je uživala tokom puna dva sata kvalitetnog rok programa kao idealan provod za radnu sedmicu, te je koncert i krenuo skoro na vreme, malo ranije u 21:00h nego inače u ovom prostoru, kada su svirke od 22.00h nadalje.

Odnosno, svirka je krenula već u 20.00h, zbog izlaska predgrupe – slovenačkog sastava Društvo mrtvih peskikov. Pravilo i jeste upravo zbog Zorana Predina, da na koncertima im gostuje neka grupa iz Slovenije, da vezujemo bratstvo i jedinstvo, u potpunosti da se oseti ta prijatna jugonostalgija.

Analogna rasa je postala brend za sebe, ili kako volimo da kažemo – brend od benda, jer je za kratko vreme postao neka vrsta manifesta, pokreta, smisla umetnosti, i dva rokera su se ustoličili kao brižni čuvari duha analognog vremena koje je daleko iza nas, nažalost.

Spajanje Srbije i Slovenije u projektu Analogna rasa iznedrio je pesmu tog naziva, grupu tog imena i album /izdavač – diskografska kuća Lampshade Media/, sve objedinjeno.

Već su se dokazali da umeju da vladaju velikim pozornicama nakon uspešnih solo koncerata u Beogradu – Kolarčeva zadužbina (19. novembar 2024) i Mts Dvorana (20. novembar 2025), i sada su rešili dase okrenu malo intimnijem prostoru kakav je BitefArtCafe, sasvim adekvatno mesto za njihov novi izlazak na scenu.

Promocije koncerata i albuma „Analogna rasa“ je imala u SOKOJ klubu i Marsh Galeriji u Beogradu. U tim kamernijim klubovima imali su eto jedno fino iskustvo za buduću pripremu za manje ambijentalne koncerte, kakav je u BitefArtCafe-u.

Bez najava i pozdrava publici, krenuli su žestoko kako obično i počinju svirke, baš sa naslovnom pesmom – „Analogna rasa“ i odmah su nekako jednostavno zagospodarili pozornicom Bitefa.

Publika se obradovala, dugotrajnim aplauzom je pozdravila celu ekipu muzičara:
Zoran Predin – glavni vokal i gitara,

Nikola Čuturilo Čutura – glavni vokal i gitara,

Dejan Grujić – bas gitara,

Darko Grujić – klavijature,

Goran Stojković – akustična i električna gitara,

Blagoje Nedeljković Pače – bubnjevi.

Gosti su im bili kao predgrupa /uvodni program/ slovenački sastav Društvo mrtvih pesnikov, nazvan naravno prema čuvenom američkom filmu ausralijskog rediteljaPitera Vira – Društvo mrtvih pesnika /Dead Poets Society, 1989/ gde je u glavnoj ulozi briljirao nažalost pokojni – oskarovac Robin Vilijams.

Čim su slovenački momci završili svoju odiseju na nastupu, srpsko-slovenački tandem se pojavio na sceni sa svojim muzičarima i zauzeli svoja mesta na prostranoj bini.

Nama nema spasa, mi smo analogna rasa, zapevali su pošteno, iskreno, iz duše, srca, duboke ljubavi, lepote, i jasno je da su maksimalno raspoloženi za dugotrajan koncert magične večeri pred nama.

Nikola Čuturilo Čutura – „Posle prve sledi druga pesma, je li tako? “

Zoran Predin – „Ja obično kažem – sada ide sledeća pesma“.

Čutura –„Ovo je Zoranova pesma u mojoj interpretaciji“.

Večiti momci su zasvirali i zapevali divnu numerubivše antologijske slovenačke grupe Lačni Franz – „Šta bi mi bez nas“ – sa stihovima koji bude optimizam i nadu –

„Što bi mi bez snova
da život čje naš glas
što bi mi bez ljubavi
što bi mi bez nas

Bili smo novi val
muzika buntovnog žara
i plesali posljednji bal
u ritmu oštrih gitara“.

Obojica imaju ono malo duše koje mnogima nedostaje danas, a Predin i Čutura su ti vrsni čuvari kvaliteta na našim prostorima, pravi šmekeri i šarmeri koji ne umeju da odrastu, ni da ostare.

Dva večita Petra Pana sa eliksirom mladosti nastavili su pošteno sa strašću da jezde po sceni i bogatim karijerama koje su obeležile njihove i privatne i poslovne – umetničke živote.

Ponovo dolazi opus Lačnog Franz-a, i Predin ume da zbuni publiku, jer kreće da recituje narednu numeru, koja sa stihovima toliko deluje zastrašujuće aktuelno, da neupućena publika može da pomisli da se Predin možda politički aktivirao, a da nas nije obavestio.

Predin voli, odnosno – obožava da recituje pesmu pre izvođenja kao efektan prolog.

Reč je o pravoj rok poeziji „Ja vraćam Sunce u svoj dan“, od više slojeva, žanrova, podžanrova, može se gledati kao rokenrol, ali i blues, pomalo i spajanje – blues rock.

Zoran Predin veoma mudro je to osmislio da pokaže kako se ništa ne menja, ni danas, ni nikada.

Zato i voli da zbunjuje publiku, da ona pomisli da se sasvim privatno obraća sa svojim stavovima sada utemeljenim. Naravno, reči su njegove, tekst, misli, sve, samo napisano znatno ranije, u bivšoj nam Jugoslaviji.

Uostalom, poslušajte sami kako danas zvuče ove reči i nakon nekoliko decenija od pisanja.

JA VRAĆAM SUNCE U SVOJ DAN

Ne zanima me više, ko je
krao, ko nas godinama laže,
ko se popeo, ko nisko pao,
jure, koga traže.

Dosta mi je više tužnih vesti,
kako guši zlo dobrotu.

Nemam vremena za nove mržnje,
ima boljih stvari u životu.

Boli me za sve elite sveta,
za sve što gospodu smeta.

Bol i tuga. Suze. Seta.

Nisam više vaša meta.

Ja vraćam sunce u svoj dan.

Ja vraćam sunce u svoj dan.

Naizmenično su se sada podelili dvojica muzičara, dat je prostor opusu Predina i Lačnog Franza, i prelazi se na Čuturine svežije ideje – album „Priče iz depoa“ /Lampshade Media, 2021/ i dva izuzetna dragulja, porodično snažna tema i drama – „Slušaj me, sine“ i emotivna melodrama o dvoje koji se ne pronalaze – „Sanjaj me“, i obe pesme su prilično razdrmale publiku BitefArtCafe-a.

Zoran Predin nadahnuto sa osečanjima nam govori – „Sledeća pesma je jedina koju sam sanjao. Te davne 1979. godine u martu upoznao sam u Beogradu, SKC-u Margitu Stefanović. I sanjao sam je, a kad sam se probudio, pesmu sam napisao za 15 minuta“.

Naravno – „Kosa boje srebra“, retko predivan muzički komad, pravi dirljivi omaž klavijaturistkinji rokerskog usmerenja, Margiti Magi Stevanović, koja je uz Milana Mladenovića bila ključna figura neprevaziđenog rok benda novog talasa – EKV – Ekatarina Velika.

Prisećanje na jednog od najboljih rok bendova svih vremena iz bivše Jugoslavije, koji se preranim odlaskom frontmena Milana Mladenovića otisnuo u legendu, bilo je veličanstveno, pesma predivna, sve je išlo u željenom pravcu, da se energija podigne i publika se veže za kompletan repertoar.

Predin je primetio sasvim lepo i tačno sledeće – „Ovu pesmu Nikola uporno ne peva“.

Čutura se malo zbunio, izgleda da je bio nespreman, što je odlično, eto dokaza da nije sve unapred smišljeno, kako neki rade, već je ovo spontana Predinova simpatična provokacija.

Čutura – „Ne pevam, jer moja kosa je boje ne-srebra“.

Predin – „Polako, polako, i ti ćeš dobiti, sad imaš srebrne zulufe“.

Naredna numera je izazvala eksplozije emocija – „Javi se, Che Gevara“, o čuvenom legendarnom argentinskom marksističkom revolucionaru, lekaru, piscu, diplomati, koji je ostavio dubokog traga u svim porama društva i života kroz istoriju.  

Predin – „Posle borbene pesme, ide jedna malo narodna – „K’o kanarinci u rudniku“,  i onda obično na ovim koncertima ANALOGNE RASE voli da ispriča veoma tužnu priču o sirotim kanarincima u rudniku, koji bivaju žrtvovani, da bi rudari znali da tog dana da li ulaze ili ne ulaze u rudnike. Ako maleni kanarinci ne prežive boravak unutra, nije dobro nimalo …

Zoran Predin voli uvek da daje šaljive komentare, da objasni  – „Autor se pravi pametan da uporedi vreme nekad i sad, da bude intelektualan“.

Nikola – „Sledeća pesma je zanimljiva, jer, obično se napišu dve strofe i refren i onda se tako vrti kroz celu pesmu. Ovde sam napisao osam strofa i tri refrena, jeb’o sam sebi kevu. Ljubavna pesma, vrlo aktuelna i dan danas, a napisana, čini mi se, 2015. godine“.

I stvarno ova višeslojna kompozicija „Neko kao ja“ jeste jedna veoma surova realnost, sumorna svakodnevnica, predstavlja jedan sunovrat i ponor socijalne situacije u našoj zemlji, koji tone dublje, tako da i ispod dna postoji neko novo – dno. Ili – dno dna.

Tako su oštre i osvešćene reči iz pera Čuture i Predina prilično zastresle salu BitefArtCafe-a u toj meri, da je publika već uveliko utonula u njihov svet, taj čudesni kosmos ANALOGNE RASE.

NEKO KAO JA

U pekari jednog jutra  

vratio sam kvaran jogurt

a ni burek nije bio

Bog zna šta

Čekao sam na trolejbus

desio se prekid struje

al’ će šofer da se psuje

čim se pojavi

Našao sam neku štampu

i usput čitao za džabe

gde su kurve i barabe

bile prošlu noć

Stig’o sam na biro rada

sa šaltera žena brada

mrštila se jer ja ne znam

da je pauza

Više ne znam da se ljutim

k’o od lošeg filma smoren

najbolje je kada ćutim

ja za ovo nisam stvoren

Gledao sam u račune

neplaćenih ruke pune

kog da zovem, ko još drži

iznad vode nos

Opasno se beda pentra

gužva kod Urgentnog centra

subota je pa su

sportske priredbe

Dileri su oko škole

đaci turbo – džihad vole

večne istrage u toku

a ja sam u kurcu

Otrovna je hemisfera

u tom carstvu amatera

ne dao ti Bog da nešto

znaš da uradiš

Ne zameri, majko zemljo

što ti ne znam bolje dati

evo, mene mirno možeš

svojim kopiletom zvati

Za hipnozu nove vrste

sklopio je čovek prste

gluva buka ushićenja

i aplauza

Starog kera u mom liku

teško učiš novom triku

za marginu nema ključa

ni kalauza

Ja ne želim da se predam

ja sam vernik optimizma

ja u bolje sutra gledam

tu sa ivice ludizma

Lavovi su u egzilu

sad hijene kolo vode

il’ si lovac, il’ si meso

il’ neko kao ja .

Lagano je došao i taj trenutak – red na prvog od dva magična gosta.

Predin – „Stiže nam velika nada kantautorske scene – Kralj Čačka“.

Sav srećan na scenu izlazi razbarušeni svestrani umetnik, rodom iz Čačka, te se tako i zove kao pseudonim – King of Čačak, ili – Kralj Čačka.

„Svi moji izlasci su tužni, ali ovaj nije“ – kaže nam ponosno i nadahnuto Nenad Marić, odnosno Kralj Čačka, vizuelni umetnik, beskrajno svestrani talentovani momak, slikar, pesnik, muzičar.

Kao i na ranijim koncertima Kralj Čačak uskače na pesmu Zorana Predina – „Gastarbajter trubadur“, što radi izvrsno, kao i prethodnih nastupa u Beogradu.

Međutim, ruku na srce, za razliku od prethodnih gostovanja, ovde dobija veći prostor i šansu da predstavi i svoju pesmu, što je gospodin Kralj iskoristio maksimalno pevajući sjajnu numeru „Hej, hej, mama, hej, hej, tata“, sa stihovima Hej, hej, mama, hej, hej, tata, izvucite me iz ovog blata.

 Zapevao je Kralj Čačka ponovo vrlo nadahnuto, a ta moćna pesma je u stilu bluza, džeza, kantrija, kao da gledamo i slušamo nekog američkog ili britanskog muzičara.

Kralj Čačka nas podseća na mnoge umetnike sa naših prostora – Darko Rundek, i sa svetske scene – David Byrne, Bob Dylan, Tom Waits, Leonard Cohen, David Lynch.

Akustičnu turneju u formi dua Čutura i Rundek su nedavno imali po Sloveniji u pet gradova, između ostalih Ljubljana i Maribor, i tamo su im takođe gostovali Kralj Čačka i Dejan Cukić, ali i lider benda Artan Lili – Bojan Slačala, koji je na beogradskom koncertu izostao.

Čutura je narednim izlaganjem bio vrlo mudro ironičan i osvešćen u svakoj meri – „U Boru izgleda ima birača na izborima koji imaju preko 100 godina, prema popisu. Čak njih 70 ima 107 godina. Znači nije loše da nas truju u Boru, vidiš kako dugo ostaju živi“.

Sasvim fina uvodna najava za Čuturin veliki hit solo karijere – „Bio sam jako mlad“, a vezana je za grad Bor, dakle promoćurna i kreativna poveznica.

Vesela rokenrol pesma sa primesama bluza, nostalgična, draga, mogla bi da posluži i za ekranizaciju nekog kratkog ili srednjemetražnog igranog filma.

BIO SAM JAKO MLAD

Bio sam jako mlad, išao sam u Bor grad, da učim košarku,
ne sluteći da tu, u gradu rudniku, oči otvoriću.
Na prvom treningu uz aut spazih nju, pomislih sudnji dan,
jer dok me gledala ko da se predala, bio sam siguran.

Bio je sudnji dan, bio sam siguran,
jer dok me gledala ko da se predala.

Bila je starija tek godinu il dve, ali je znala sve,
da noću sanjam koš, a nisam nikad još, mada bih želeo.
Bio sam jako mlad, al pamtim sve do sad, tišinu jezera,
zelenu obalu, jaku aritmiju, naftalin s blejzera.

Bio sam jako mlad, al pamtim sve do sad,
tišinu jezera, naftalin s blejzera.
Bio sam jako mlad, al pamtim sve do sad,
zelenu obalu, jaku aritmiju.

Bio sam jako mlad, priča ko druge sve, kratka i nespretna,
brzo ko dlan o dlan bio sam umoran, a ona nesretna.
Pomozi treneru, reci mi istinu, gde sam pogrešio,
a on me tešio, za prave mečeve još igraj predigre.

Bio sam jako mlad, al pamtim sve do sad,
tišinu jezera, naftalin s blejzera.
Bio sam jako mlad, al pamtim sve do sad,
brzo ko dlan o dlan, bio sam umoran.

Veseli i uvek raspoloženi Predin je pozivao i na ples tokom koncerta radosno – „Molim vas hajde, nemojte samo da sedite, malo da se razdrmaju kukovi, gore ruke“.

Ako je pozitivna atmosfera hita „Bio sam jako mlad“ osvojila publiku, tek je još više vajba doprinela kompozicija „Da kažem ti“, gde je Čutura ponovo bio u elementu, dominirao glasom i gitarom, i fanovi su što plesali, što pevali stihove i refren, vraćali se u neko lepše vreme, detinjstvo, mladost, kada je ljubav više cvetala, sve je delovalo mnogo lepše i divnije nego sada.

DA KAŽEM TI

Skoro će jutro, a ne dolazi mi san
mrak je pri kraju, tiho napušta mi stan
mislim o tebi, magla krije slike
ko da pored drugog prolaze
sva naša lica i sve naše godine

Sinoć sam dugo okretao tvoj broj
nisi kod kuće, a i šta bih rekao
kad kao da te nikad nisam znao
sve bi stalo u minuta dva
a iza nas je hrpa kilometara

Da, kažem ti
ja moram dalje, ne brini
u meni žive dani svi
uvek ću reći – hvala ti

Al’ veruj mi
vreme što bol zavređuje
u meni bes pobeđuje
za nama pesma ostaje .

„Imamo dopisnog člana ovde – Dejan Cukić!“, uzviknuo je Čutura pun elana, dok se isto tako nadahnuto i poletno nadovezao Zoran Predin i sledećim rečima do tančina precizno opisao novog gosta – „Cukić je kao Obeliks, kao mali je upao u neko bure i dobio tu neverovatnu energiju koja ga prati ceo život“.

Dejan Cukić je odmah krenuo da pleše, da pravi pokrete, koreografije, da u startu bude spreman za šou. Da se razumemo, dok je bio desna ruka u bendu „Bajaga i instruktori“, na nastupima je uvek umeo da Momčilu Bajagiću Bajagi vrlo lako ukrade šou, vrlo moćno i ubedljivo.

Slično je učinio i ovde sa Čuturom i Predinom, da ih pomalo istisne i zablista u svojih 10 minuta slave /mada je američki multimedijalni umetnik Endi Vorhol govorio da će svako na ovom svetu biti slavan barem na 15 minuta/, i zauzme pozornicu kao da je njegova od samog početka koncerta.

Najveći Čuturin hit „Voli me“ – u interpretaciji Dejana Cukića – prvo ide lagano kao soul, a onda sledi uraganska rokenrol verzija, i to produžena varijanta, veoma efektno, blistavo i čudesno.

VOLI ME

Spuštaj roletne, gasi sve
sva svetla radio, TV
za loše vesti nek te izda pamćenje
budi budna samo za mene

Sa lica skidaj brige sve
zar da nam veče pokvare
misli što uče mozak da zaboravi
da u nama ima ljubavi

Ref. 2x
I voli me, i voli me, i voli me
k’o nikad ranije

Reči što nerve kidaju
osmeh sa lica skidaju
noćas za moju dušu oteraj ih sve
priđi bliže znaš da želim te

Ref. 4x

I voli me, i voli me, i voli me
k’o nikad ranije

I daj voli me, i voli me, i voli meeeee

k’o nikad ranije .

VOLI ME zaista je izuzetno remek delo od rokenrola, posebno što i počinje tako ultimativno rokerski, samo sevaju gitare i bubnjevi čim krene prvi takt, dinamično, opasno snažno, bučno, vanserijski, i nakon toliko decenija. U verziji Dejana Cukića, sa produžetkom pesme, ona dobija na novom identitetu, vrlo simpatično za drugačiji izraz, što je Cukiću veoma leglo na keca.

Cukić inače u poslednje vreme često gostuje na koncertima svojih kolega kao što su – Dado Topić /Mts Dvorana/, omaž – Indexi i prijatelji /Sava centar/, Sloba Dragović sa gostima /BitefArtCafe/, što i sam voli da kaže kako mu je to postao redovan full time posao – gost na koncertima.

Ovaj multitalentovani umetnik nije samo izgradio muzičku karijeru, već je svoje sposobnosti okrenuo ka medijima, te je kao autor, voditelj i urednik na televizijama i radio stanicama izgradio respektabilnu karijeru, poslednji projekat mu je bila emisija Ode ponedeljak na Radiju Beograd 202.

Takođe, Cukić je i publicista i prevodilac mnogih knjiga, prvenstveno i muzici i muzičarima.

Ipak, nakon VOLI ME, Dejan Cukić ne bi da ode sa bine, jer bi da peva još malo, jer je život samo jedan. I tako mu je želja uslišena odmah. JA BIH DA PEVAM

„Ja bih da pevam još malo jer je život samo jedan, i do njega mi je stalo, meni je vredan“, zapevao je srećno Dejan i time se zadržao znatno duže na sceni nego ranije, što je sasvim lepa promena.

Videlo se da mu je bilo teško da ode sa pozornice i nakon druge pesme, ali barem je ostao tu da uživa u ostatku večeri i tih nekoliko preostalih pesama.

JA BIH DA PEVAM

Ti mi gledaš u dlan
kažeš prava divota
vidi se jasno ko dan
dugačka linija života

A mene šalju u rat
užas i strahota
ako mi polome vrat
kraća je linija života

Ja bih da pevam još malo
jer je život samo jedan
i do njega mi je stalo
meni je vredan

Nikog ne poznajem tamo
ni tuđega, ni svoga
oni mi kažu – pucaj samo
al’ ja ne znam u koga

Guraju me u stroj
na glavu mi se penju
ja nisam čovek, ja sam broj
i postupam po naređenju .

Posle kompozicije o Če Gevari, dolazi nam još jedna ličnost kao tematika u narednoj numeri.

Čutura – „Još jedna pesma sa naše Analogne rase, moj dijalog sa Džonom Lenonom“ najavio je ukratkokompoziciju „Ni u snu“, svakako da je red da se malo opet posvete svom zajedničkom albumu. I da odaju počast jednom od najvećih Bitlsa u toj liverpulskoj četvorci.

Doduše, album ANALOGNA RASA i nije više tako novo, u smislu najnoviji, jer je objavljen krajem 2024. godine pod etiketom izdavačke – diskografske kuće Lampshade Media, čija je direktorka Zdenka Milanović bila u publici i uživala od početka do kraja koncerta.

Večiti momci Predin i Čutura su uveliko u spremanju drugog albuma, tako da će mu se dobrano posvetiti kada im prođe dalje turneja koja obično uzme zamah tokom leta.

Čutura – „Kako je otići iz zemlje sa dva kofera, a vratiti se sa jednim“ – sličnu najavu Čutura voli da istakne za odličnu svoju solo pesmu „Vrati se“, veoma snažna i sveobuhvatna, koja donekle pripoveda o autorovom boravku u Londonu nakon raspada Jugoslavije.

VRATI SE

Nisam znao ko sam
Kuda idem zašto ovom
Stazom prolazim
Nisi znala ko sam
Kom se Bogu molim
I odakle dolazim

Imao sam kofer,
Imenik bez broja
Oči slepog putnika
Imala si srce
Tu se duša moja
Prvi put otvorila

Rekla si da ostanem
I da ništa ne brinem
Da ću da se naviknem
Proklet u samoći
Svake noći čujem glas
Vrati se, vrati se

Svet u meni koji
Više ne postoji
Svuda me je pratio
Neobična vrsta
S Crvenoga Krsta
Nikad nisam otišo

Rekla si da ostanem
I da ništa ne brinem
Da ću da se naviknem
Proklet u samoći
Svake noći čujem glas
Vrati se, vrati se

Rekla si da ostanem
I da ništa ne brinem
Da ću da se naviknem
Proklet u samoći
Svake noći čujem glas
Vrati se, vrati se

Vrati se kući
Vrati se kući
Vrati se kući ti

Vrati se kući
Vrati se kući
Vrati se kući ti

Vrati se
Vrati se kući ti

Vrati se
Vrati se kući ti .

Poznata ljubavna priča Predina o odlasku u Vinkovce, nekih davnih dana, u bivšoj Jugoslaviji, kada je bio na turneji sa grupom Lačni Franz, poetski divno i prelepo opisana, ponovo je oslikana u njegovoj dirljivoj ispovesti.

Dakle, sa momcima iz svog slavnog benda išao je u neki hotel da prenoće pre nego što će sutradan imati koncert. Zoran Predin je spavao ranije, i prirodno ustao ranije, te je gledao kroz prozor koji je bio sav zamrznut od zime.

Kako je sav kreativan, podsetimo, i on je svestran kao Kralj Čačka ili Dejan Cukić, jer ima uspešnu paralelnu karijeru – književnika sa zbirkama proze i romanima, to jutro je rešio da malo crta po prozoru.

Zoran Predin – „Slikao sam žensko lice na zamrznutom prozoru. I tako sam prvo nacrtao glavu, onda kosu, zatim uši, pa oči, nos, i na kraju, ostalo je da nacrtam usta. Međutim, nisam znao kako da predstavim usta. I onda sam rešio da samo približim svoja usta i dam poljubac“.

Poetično, emotivno, blisko, kako samo Predin ume da ispriča, opiše, pruži publici dragocenost pripovedanja. Vidi se da je i pisac, jer ume da prenese emociju reči veoma lako.

Čuli smo i njegovu pesmu Praslovan kao deo riznice benda Lačni Franz, što je publiku oduševilo i razdrmalo, te je ova numera bila sasvim adekvatna za sam kraj oficinalnog dela svirke.

Krajem prošle godine, uoči velikog koncerta Analogne rase u Mts Dvorani, bio je aktuelan dugometražni dokumentarni film Praslovan, reditelja Slobodana Maksimovića, koji temeljno pripoveda o mladosti Zorana Predina u radničkom Mariboru, mada ne vodi priču samo o muzici, već oslikava i Jugoslaviju kao jednu tvorevinu koja nam se raspala. Ostvarenje stavlja u prvi plan Predina i popularnost koju je imao sa svojim rok bendom Lačni Franz, mada se kasnije nadovezuje na vrlo zapaženu, uspešnu i celovitu samostalnu karijeru. Topla preporuka za film, pod obavezno.

Približili smo se finalu zvaničnog dela koncerta.

Čutura – „I završavamo tamo gde je sve počelo“.

Kratak je bio uvod kao najava za pesmu ANALOGNE RASE, i onda su glasovno i sa gitarama zagrmeli tandem Čutura – Predin sa odličnom i snažnom kompozicijom „Još imaće nas“.

Da, to je bio prvi uspešan i zarazan singl ove nove supergrupe 2024. godine, i zaista su odatle lagano krenuli, pa su se nizale sve ostale pesme, njih 12 za prvi album, CD i vinil.

Evo redosleda pesama sa albuma

1 Još imaće nas
2 Analogna Rasa
3  Voli me III
4 Šta bi mi bez nas
5 Ko Kanarinci u rudniku
6 Javi se Che Guevara
7 Kišobran
8 Gastarbajter Trubadur
9 Loše Društvo
10 Ni u snu
11 Še vedno smo tu
12 Otok sredi časa

Na koncertu su izveli osam pesama sa albuma – Još imaće nas, Analogna rasa, Voli me, Šta bi mi bez nas, K’o kanarinci u rudniku, Javi se Che Gevara, Gastarbajter Trubadur, Ni u snu.

Publika nije želela da ovo bude kraj, iako Još imaće nas poseduje taj finalni krešendo, slobodno i komotno su mogli i sa tim naslovom da privedu kraju celovečernje druženje.

Ipak, publika je je skandirala i tražila još, da se nastavi muzička priča.

Naravno, momci su nonšalantno ostali na bini, da se ne penju na galeriju kluba pa da ponovo dolaze, jednostavno bili su mudri i sačekali reakciju auditorijuma.

Čutura – „Mi smo kao bili gore i već smo se vratili na bis“.

Kao i Predin sa tekstom pesme„Ja vraćam Sunce u svoj dan“, Čutura je pristupio sličnom konceptu, da je prvo izrecituje, da fanovi osete težinu tih reči i snagu koju neminovno nosi, jer se ilustruje jedan truli režim koji poput buldožera lomi i krši sve pred sobom.

Nikola Čuturilo Čutura veoma uverljivo poput erupcije vulkana recituje snažnu, oštru, kritičku, tužnu i tragičnu pesmu NE – sve opasno aktuelno i sada.

Ova pesma kratkog naziva u stilu blues rock-a najlepšeg mirisa i ukusa je pesma koja otvara izvanredan Čuturin solo album „Priče iz Depoa“.

      

NE

Ako sagneš glavu i zažmuriš na sve

Pristaneš na laži i ucene

Doći će po tebe pre ili kasnije

Da ti uzmu dušu da te zarobe

Refren

Ne, ne dozvoli im to,

oni donose zlo i nesreću

Ne, ne daj svoj miran san

Rođen si slobodan, uspravi se

I reci im ODJEBI, JA NE BI

Ako uzmeđ novac i naplatiš strah

Istina i pravda odlete u prah,

Doći će po tebe pre ili kasnije

Da ti uzmu dušu da te zarobe

Uspravi se, uspravi se

I reci NE – Ne mislim kao ti, ne radim kao ti,

Ne trebaš mi,

NE, ne dam svoj miran san

Rođen sam slobodan, ja stojim tu,

I kažem ti – ODJEBI, JA NE BI .

Delovalo je da se numera završila, međutim, sledi nastavak – produžena verzija pesme, došli su odjednom svi na scenu – Dejan Cukić, Kralj Čačka, Društvo mrtvih pesnikov, zajedno pevaju hit NE, svi postaju jedan glas, jedna misao,l jedna celina ili jedno muzičko kompaktno poglavlje.

Zasluženo i sa pravom ANALOGNA RASA je osvojila nagradu od udruženja – Asocijacije i muzičkog portala „Neki rok“ za najbolji koncert 2025. godine na velikoj sceni (Sala 1) Mts Dvorane.

Nagrada je dodeljena bendu za muzička dostignuća u rok muzici, priznanje koje se dodeljuje muzičkim i drugim umetnicima koji dosledno neguju autorsku rok muziku na maternjem jeziku i doprinose očuvanju i razvoju regionalne rock scene.
Ovim intimnijim koncertom svakako da su to opravdali, premda je bilo znatno skromnije, za neuporedivo manji broj ljudi u publici, ali su dokazali da mogu plivati prijatno i uspešno i u kamernijim ambijentima kakav je BitefArtCafe.

Kraj koncerta je označila pesma „Čekaj me“, povratak u prošlost, 35 godina već ima, beše to 1991., kada je Nikola Čuturilo Čutura sa bendom Oblaci, snimio na albumu Rekom ljubavi. Muziku za ovu numeru komponovao je bas gitarista pratećeg Čuturinog benda i naravno ANALOGNE RASE – Dejan Grujić, dok je Čuturilo pisao tekst.

Ponekad, zavisi kako su raspoloženi, momci posle ovog kraja, definitivno završavaju koncert sa antologijskom pesmom američkog rokera Čaka Berija /Chuck Berry/ – „You Never Can Tell„,poznata i po nazivima „C’est La Vie“ ili „Teenage Wedding“, komponovana davnih ranih 60-ih godina, a objavljena je 1964, na albumu „St. Louis to Liverpool“.

Time su zaokružili puna dva sata dvojica old school analognih rokera, koji pokušavaju i istovremeno uspevaju da se snalaze i u novom, modernom svetu, koji diše na škrge od dinamike, površnosti, brzine podataka i protoka informacija, gde vladaju društvene mreže i opskurni TV sadržaji.

Čutura i Predin jesu ta dva dragulja, dva autentična autorska ili kantautorska univerzuma, koji ostaju, opstaju, kao neki vid poslednjeg Mohikanca. Analogna rasa je projekat koji spaja dva snažna umetnička – muzička rukopisa i duh jednog lepog, divnog, bivšeg – analognog vremena, iščezlog u eri telekomunikacija i brzog načina života i razmišljanja.

Projekat “Analogna Rasa” donosi veče muzike nastale iz prijateljstva, iskustva i potrebe da se u vremenu brzih trendova sačuva ono trajno, pesma, reč i autorski potpis – rukopis.

Zoran Predin je kao muzičar i književnik posebna artistička ličnost koji pridaje pažnju rečima, u knjigama koje stvara i tekstovima – stihovima za dalje komponovanje muzike.

Gostovao nam je često proteklih godina i decenija, od bivše Dvorane Doma sindikata (danas Mts Dvorane) u različitim sastavima, dva puta sa projektom „Zoran peva Arsena“, kluba Bitef teatra, preko Doma omladine Beograda (kao solista i kao lider sada ugašenog „Lačni Franz“-a), do Velike dvorane Kolarčeve zadužbine, gde mu je gostovala Anja Rupel, slovenačka dama iz soft dens grupe„Videosex“.

Zoran Predin ima taj neverovatno drag i prijatan osmeh koji mu sija sa pozornice, i redovno pravi štosove kao da je stand up komičar, zabavan, vrcav, vispren, zanimljiv, definitivno bi mogao ponekada izvoditi i neke monodrame ili monokomedije. Teško da će to uklopiti u svoj veoma gust raspored, jer ima više sastava i koncertnih programa koje paralelno vodi i nastupa skoro pa svakodnevno.  
Nikola Čuturilo Čutura se ovim potezom osnivanja nove grupe kakva je ANALOGNA RASA, nekako vratio korenima, da bude deo nekog benda, jer ih je promenio tokom karijere – „Riblja čorba“ i „Električni orgazam“ kao najpopularniji, ali i sastavi – „Kredit“, „Bicikl“, „Siluete“ i  „Zamba“.

Svakako se najbolje snalazio kao solista, odnosno lider svog pratećeg benda, ali u ovoj priči sa Zoranom Predinom, vidimo neku novu Čuturinu dimenziju u stvaralaštvu i scenskom pristupu

I evidentno je kako ga je Predin povukao malo više da se oslobodi i bude sve komunikativniji i otvoreniji sa publikom, što nije radio tako često, ili barem ne u ovom obliku i formatu.

Gosti u publici su bili – rođena braća Dragi i Žika Jelić – YU Grupa, muzički publicisti Petar Janjatović i Žikica Simić, i druge kolege, novinari, muzički stručnjaci.

„Analogna rasa“ je u prvoj godini svog ponosnog postojanja osvajala i festivale po Srbiji i Sloveniji – „Priča“ u Čačku, „Arsenal fest“ u Kragujevcu“, „Lent“ u Mariboru, „Wind Rock Fest“ u Vršcu, i imala samostalne koncerte po većim gradovima naše zemlje i regiona – u  Zagrebu i Ljubljani.

Analogna rasa je po Srbiji krenula lagano, svirali su u Čačku, Bajinoj Bašti, i posle Beograda, još uvek se ne zna gde ih sve put vodi dalje, ali otkriće ovi vredni i veseli momci kada i gde ih sve možemo gledati, po Srbiji, regionu, inostranstvu.

Srećan put, ANALOGNA RASO, neka sila bude sa vama!

 Ivan Makragić