Kada je u petak, 24. jula, Skupština grada Beograda po skraćenom postupku smenila i imenovala niz direktora gradskih preduzeća i ustanova, jedna stavka na dnevnom redu prošla je kao još jedna administrativna formalnost. Šest dana kasnije, ta ista stavka je najgorljivija kulturna tema u Srbiji.
Ljubiša Ristić (79), reditelj čije ime nosi težinu čitave jedne epohe jugoslovenskog pozorišta, imenovan je za vršioca dužnosti direktora Ateljea 212. Zamenio je Gordanu Goncić, dramaturškinju koja je na toj funkciji bila tek deset meseci. Istog dana, Ristić je razrešen dužnosti v.d. direktora KPGT-a pozorišta koje je sam osnovao 1977. godine — a nasledio ga je glumac i kulturni menadžer Lazar Jovanov.
Zakon o kulturi (član 37) dozvoljava ovakva imenovanja bez javnog konkursa kada prethodnom direktoru prestane mandat pre isteka ali baš tu počinje nesuglasica: dok jedni izvori navode da Ristićev mandat traje najduže šest meseci, drugi pominju rok do godinu dana. Simbolično ili ne, ni administrativni detalji oko ove odluke nisu do kraja razjašnjeni.
„Uvek je sjajno kad novi i sveži ljudi dobiju svoju šansu“Reakcija je stigla brzo — i nije bila diplomatska. Ansambl Ateljea 212, u čijem su imenu govorili glumci poput Gordana Kičića, Tamare Dragićević, Hane Selimović i drugih, objavio je saopštenje čiji ironičan ton teško da je mogao promaći ikome:
„Radujemo se što će nam ‘pomoći’ i ‘sačuvati nas'“, napisali su, dodajući da je „uvek sjajno kad novi i sveži ljudi dobiju svoju šansu“.
Poruka je, sudeći po tome koliko se ponovo pojavljivala na mrežama i tri dana kasnije, pogodila nerv šire javnosti. Demokratska stranka je otišla korak dalje, ocenivši imenovanje kao „još jednu političku intervenciju u polju kulture“.
Radio-voditelj i bivši direktor marketinga Ateljea 212, Igor Brakus, ponudio je gorko-realističan komentar o kadrovskoj politici gradske vlasti uopšte, primetivši da bi Ristić, uprkos svemu, mogao biti „solidnije rešenje“ od nekih alternativa koje su kružile javnošću.
Sam Ristić, s druge strane, ostaje pri jednostavnijoj verziji priče. Za Vreme i FoNet rekao je da je „zamoljen da pomogne“ i da je njegov jedini cilj da sačuva pozorište koje je, po njegovim rečima, u problemima.
„Treba sačuvati Atelje 212, ništa drugo“, poručio je, dodajući da će se sa ansamblom sastati tek na jesen, pošto su zaposleni trenutno na odmoru što znači da su, po svemu sudeći, i sami saznali vest od novinara, a ne od grada koji im postavlja upravnika.
Čovek koji nosi istoriju u oba pravcaTeško je pisati o ovom imenovanju bez konteksta ko je Ljubiša Ristić. Reditelj je iza sebe ostavio „Bubu u uhu“ — predstavu koja je na sceni Jugoslovenskog dramskog pozorišta opstala od premijere 1971. do 2014, čime drži rekord najdugovečnije predstave u istoriji srpskog pozorišta. Istovremeno, njegovo ime nerazdvojno je vezano i za JUL, stranku Mirjane Marković, u čijem je vrhu bio devedesetih godina. Ta dvostruka biografija — avangardni reditelj i nekadašnji partijski funkcioner — jeste ono što ovu personalnu promenu čini pričom, a ne samo administrativnom vešću.
Atelje 212 se, u međuvremenu, priprema za obeležavanje 70 godina postojanja. Da li će tu proslavu dočekati sa Ristićem na čelu, sa nekim drugim rešenjem, ili usred još jedne runde javnog spora ostaje da se vidi. Ono što je izvesno jeste da ansambl, sudeći po tonu svojih saopštenja, ne planira da ovu promenu prećuti ćutanjem.
MPM Original označava autorsku produkciju redakcije Music Pocket Magazina — priče nastale isključivo u okviru naše redakcije. To su tekstovi koji se ne preuzimaju, već nastaju od temelja: kroz istraživanje, intervjue, analize, terenski rad i kreativnu obradu tema iz muzike, filma, kulture i savremenog društva.
Svaki MPM Original nosi prepoznatljiv potpis našeg magazina i predstavlja sadržaj koji postoji samo kod nas. Za čitaoce, oznaka MPM Original znači da je pred njima autentična priča sa jedinstvenim kontekstom, oblikovana po najvišim MPM standardima.
