Glumac Vahidin Prelić jedan je od onih umetnika koji nose iskrenost kao zaštitni znak. Od rodne Sjenice do pozornica i filmskih setova, njegov put obeležen je ulogama koje istražuju granice pravde, ljudskosti i unutrašnje borbe. Prepoznatljiv široj publici po liku inspektora Pape iz serije Južni vetar, ali i po snažnim pozorišnim interpretacijama, Prelić govori o svom stvaralačkom putu, ulozi umetnika u društvu i životnim dilema koje oblikuju i njega i njegove likove.

Rođen 8. juna 1974. godine u Sjenici, Vahidin Prelić je prve školske dane proveo u rodnom gradu, gde je završio osnovnu školu. Ljubav prema glumi odvela ga je na Fakultet umetnosti Univerziteta u Prištini, u klasu profesora Boška Dimitrijevića. Studije je završio monodramom ‘Hamlet mašina’, čime je pokazao svoj poseban senzibilitet i hrabrost u odabiru tema. Njegovo formalno obrazovanje i posvećenost sceni kasnije su ga učinili jednim od najupečatljivijih glumaca svoje generacije.

Tokom karijere, Prelić je osvojio više značajnih priznanja koja potvrđuju njegov glumački dar i posvećenost umetnosti. Među njima se izdvajaju nagrada Akademije umetnosti BK za glumačku bravuru na Festivalu komedije u Jagodini 2003. godine, zatim nagrada za najbolju mušku ulogu u predstavi Pilade na Međunarodnom festivalu antičke drame 2006, kao i priznanje za najbolji glumački doprinos u predstavi Došljaci na festivalu Joakim Vujić 2008. godine. Posebno mesto zauzima nagrada za najbolju mušku ulogu u predstavi Smećarnik na 50. Festivalu profesionalnih pozorišta Srbije „Joakim Vujić“ 2014. godine.

On je Vahidin Prelić – glumac poznat po snažnim ulogama u pozorištu, filmu i serijima

O umetnosti i karijeri

Kada se setite svog puta od Sjenice do pozornice, šta je bio trenutak kada ste znali da ćete postati glumac?

Postoji više trenutaka u mom životu kada sam osećao potrebu i želeo jedino glumom da se bavim. Jedan od tih trenutaka je bio za vreme osnovne škole kada sam sa sigurnošću tvrdio da ću to i postati i školovati se samo za to. Drugi je kada sam znao da ću pasti godinu na Ekonomskom fakultetu, onda sam svima rekao da ću, ne da pokušam već da upišem akademiju. Mislim da su to dva ključna momenta, ostalo je sve vera. 

• Postoji li uloga koja vas je uverila da je scena mesto gde najviše pripadate?

Da. Postoji više uloga, naravno. Uloga Tartifa, koju sam realizovao sa samo svojih 27 godina, uloga Pazolinijevog Pilada, koja je više psihološko filozofski traktat i mnoge druge. 

• Pozorište ili kamera – gde se osećate najiskrenije?

To je teško reći. To su dva različita medija. Nekada ti film ili TV daju da budeš iskren na vrlo sitnim detaljima, a nekada to pozorište nudi na nekom širokom planu. 

• Lik inspektora Pape u Južnom vetru obeležio vas je kod šire publike. Da li ste u njemu pronašli delove sebe, ili je to bio izazov potpuno izvan vaše prirode?

Neke osobine lika nisu ono što ja jesam, tu dolazi zanat. Ali dosta segmenata lika inspektora Pape povezujem sa sobom. Neku vrstu traženja pravde i želje da ta pravda konačno pobedi i ako znamo protiv kog gorostasa nepravde se borimo. 

• Koji je trenutak na sceni bio vaš najveći poraz, a koji najveća pobeda?

Sećam se više trenutaka kada sam na sceni uspeo da se izborim sa izazovima. Recimo da su to bile najveće pobede. Jedan je kada sam uspeo da uskočim u predstavu Povratak Kazanove Srpskog Narodnog Pozorišta, za samo jedan dan pripreme, a drugi je možda to kada sam kroz lika Mikca u Svečanoj večeri u pogrebnom poduzeću uspeo sitnim sredstvima da dočaram lik. Poraza ima sigurno više. Možda su najveći porazi u tome što neko, recimo publika, ne ume da prepozna pravu vrednost nečega za šta smo se mi trudili mesecima. 

O društvu i kulturi

• Rekli ste: „Kultura je skupa, ali nas nekultura košta više.“ Šta ta rečenica znači danas, u vremenu kada publika traži brzu zabavu?

Vremena su se uvek menjala. Uvek je bilo i biće onih koji su tražili brzu zabavu, ali i onih koje umetnost ispunjava. Sve zavisi kada je kojih više. Nažalost, ovim svetom ne vladaju baš pametni ljudi. Pametni i dobri su postala takva retkost, ali to nas na duže staze kao čovečanstvo poražava i mnogo više košta. 

• Kako izgleda borba za kulturu van velikih centara? Može li pozorište u Užicu da promeni način na koji ljudi vide svoj grad?

Mislim da može. Da ne mislim tako bilo bi vrlo verovatno da sam odustao od ideje da ovaj svet može da se promeni na bolje. To je večita borba. 

• Da li umetnik ima odgovornost prema društvu, ili je njegova snaga u tome da ostane slobodan i izvan politike svakodnevice?

Njegova snaga jeste u tome da je slobodan da može da stvara, ali mislim: čemu slava i sve ostalo i čemu umetnost uopšte ako ona nije društveno odgovorna i ako nije tu da ukaže na problem? Uvek sam govorio da umetnost nije tu da nas samo očara svojim lepotom, zabavi i da daje odgovore, već je tu i da postavlja krucijalna pitanja. Ko smo mi danas? I dokle smo stigli?

O životu i ličnom pogledu

• Rođeni ste u Sjenici – šta iz tog prostora nosite u svaki lik koji gradite?

Ono što je autentično mislim da je iskrenost. Ne mora da znači da je iz Sjenice ili nekog drugog grada, ali sam siguran da to nosim iz porodice. 

• Da li ste ikada osjetili da vam sopstveni život progovara kroz lik na sceni ili ekranu?

Pa ne direktno, ali kao taktilna bića mislim da svaki itelektualac dolazi u periode života kad se preispituje. Dolazi do moralnih dilema.nekada ne mora biti to, meni je recimo uloga psihoterapeuta, osim odredjene slave, donela i nekakvu vrstu mentalne higijene. Kroz lik psihoterapeuta počeo sam i sam da istražujem sebe i da se mentalno pročistim  

• Kako balansirate između uloge oca, umetnika i čoveka koji želi trenutak tišine?

Moj sin je već veliki, ali i kad je bio manji voleo sam da provodim vreme sa njim. Dostojevski je jednom rekao da druženje sa decom oplemenjuje dušu. Tako da sve svoje ljubavi i glumu i ulogu oca  obavljam sa velikom ljubavlju. 

• Kada se aplauz stiša, šta je vaša najličnija terapija – knjiga, tišina ili razgovor sa prijateljima?

Vrlo je često sama predstava i sam čin igranja na daskama najličnija i najbolja terapija. Da li je to beg od stvarnosti ili želja da se kaže nešto što misliš, nebitno je. Ali vrlo često i beg od te terapije i odmor od same predstave može biti ili tišina ili razgovor s prijateljima. 

O budućnosti

• Koja je uloga iz snova koja vam još uvek izmiče? 

Definitivno Hamlet. To želim da igram još od prve godine akademije. Baš Šekspirov Hamlet. Ne samo zato što je to jedno vrhunsko dramaturško delo, već jer imam mnogo toga tom ulogom da kažem. 

• Šta biste rekli mladom glumcu koji danas tek kroči na scenu?

Skoro sam gledao neki davni intervju sa legendom Kristoferom Lijem, on je još tada rekao da mlad glumac mora da proba sve uloge i sve žanrove. Mora da se okuša i u dramama i komedijama i vrlo malim i sporednim ulogama, sa ovakvim i onakvim rediteljima. Loše je orjentisati se samo na jedan žanr i samo na jedan medij. 

• Kada vas publika bude pamtila, voleo biste da to bude po liku na sceni, u filmu, ili po čoveku izvan reflektora?

Uh, ovo je bas teško, iscrpno i dobro pitanje 😅. Najbolje bi bilo da me pamti po svemu nabrojanom. Ali ako bih morao da biram voleo bih da me pamte po tome kakav sam čovek, po dobroti. Ja ne znam da li jesam ili nisam dobar. Svi smo mi u nečijim pričama dobri, a nekome loši likovi. Važno mi je biti dobar i fer čovek, pa se trudim takav i biti.