Džimi Radžero nije klasičan fotograf. On je pripovedač koji se služi kamerom. Njegovi portreti. od Megi Rodžers i Rej-a, do Bijonse i Metjua Mekonahija – ne izgledaju režirano. Izgledaju stvarno. Jer Radžero ne stvara. On hvata.

„Autentičnost nije nešto što režirate. To je uslov koji gradite. Poverenje prvo. Kamera tek onda.“

U eri kada se svi trude da budu viđeni, Radžero uči kako da nestane. Njegov rad je odnos. Fotografije su samo dokaz. U ovom ekskluzivnom intervjuu za MPM, govori o povjerenju, tišini i zašto je „plan dopuštenje, ne zatvor“.

MPM: Vaš rad se kreće između fotografije, filma i kreativnog vođenja – u kom trenutku ste shvatili da vam jedan medij nije dovoljan da izrazite svoju viziju?

Džimi Radžero: Nikada ih nisam doživljavao kao odvojene. Kadar je kadar – bilo da se kreće ili miruje. Medij prati priču, a ne obrnuto. Dan kad sam prestao da biram trake, moj rad je postao iskren.

MPM: Izgradili ste svoj put više kao pripovedač nego kao tradicionalni fotograf – kako vi danas definišete ono što radite?

Džimi Radžero: Hvatam. Ne stvaram. Priča se već događa. Moj posao je da budem u prostoriji kada se to desi – i da znam šta ne treba da uperim kamerom.

MPM: Vaši projekti često deluju vrlo prirodno i bez prisile – koliko vam je autentičnost važna kada radite s ljudima pred kamerom?

Džimi Radžero: Autentičnost nije nešto što režirate. To je uslov koji gradite. Poverenje prvo. Kamera tek onda. Ako osoba pre oseti kameru nego sigurnost – izgubili ste fotografiju pre nego što ste je snimili.

MPM: Kada radite s nekim poput Metjua Mekonahija, koji već ima snažan identitet – kako pronalazite novi ugao bez da gubite ono što on jeste?

Džimi Radžero: Ne pronalazite nove uglove na ljudima poput Metjua. Zaslužite dovoljno poverenja da vidite ono što već postoji. Rad je odnos. Fotografije su samo dokaz tog odnosa.

MPM: Vaš rad sugerira balans između strukture i spontanosti – koliko je snimanje planirano, a koliko se događa u trenutku?

Džimi Radžero: Planirajte sve. Budite spremni da sve to odbacite. Struktura postoji kako bi trenutak imao gde da sleti. Plan je dopuštenje, ne zatvor.

MPM: Na velikim produkcijama lako postane mehanički – kako održavate osjećaj intimnosti u svom radu?

Džimi Radžero: Veličina ekipe ne ubija intimnost. Samosvest ubija. Najveći set na svijetu može se osećati kao kuhinjski sto ako prave tri osobe znaju šta rade. Nestanite. Film će doći vama.

MPM: Sarađivali ste s velikim ličnostima iz različitih industrija – šta su vas ta iskustva naučila o ljudima iza slike?

Džimi Radžero: Slika je kostim. Osoba je onaj ko je u prostoriji kada niko ne glumi. Većina onoga što zovemo slavom jest nervozno javno vreme. Stvarna osoba je obično tiša, smešnija, posebnija nego što vam iedna priča govori.

MPM: U vašim vizualima često postoji filmski kvalitet – pristupate li fotografiji kao režiranju scene?

Džimi Radžero: Ne režiram scene. Čitam ih. Svetlo već radi svoj posao. Geografija prostorije vam već govori gde da stanete. Učite da slušate očima.

MPM: U eri brzog sadržaja i stalne produkcije – kako štitite svoj kreativni identitet?

Džimi Radžero: Često recite ne. Ne jurite. Ne objavljujte radi objavljivanja. Tišina je disciplina. Šapat nadživi vrisak – ali samo ako verujete šapat.

MPM: Kada se osvrnete, postoji li projekat koji je promenio način na koji vidite svoj rad – nešto što je promenilo vaš smer?

Džimi Radžero: Svaki projekat nešto pomera. Oni koji vas menjaju su oni kojima ste skoro rekli ne – pa niste. Ili oni kojima ste skoro rekli da – pa niste. Lekcije žive u prostoriji u koju ste ušli kada niste trebali, i onoj iz koje ste izašli kada ste trebali ostati duže.

MPM: Ako bi sutra sve stalo i ostao bi samo vaš rad – koju bi priču on pričao o vama?

Džimi Radžero: Da sam pokušao da ljudi osete nešto što ne mogu imenovati. Da sam verovao svom instinktu više nego prostoriji. Da mi je stalo do dugog pamćenja, a ne kratkog. Ono što je neistraženo – većina je toga. Nisam još gotov.