Multimedijalni projekat „Čuvari mog detinjstva” umetnice Marije Momić nedavno je predstavljen u Galeriji RTS Kluba u centru Beograda /Zgrada Radio Beograda, ulaz iz Svetogorske/, u vidu veoma sadržajne izložbe fotografija i kolaža, kao i promocije foto knjige, pred velikim brojem ljubitelja vizualne umetnosti.

Izložba će biti otvorena za sve posetioce u prostoru RTS Kluba do nedelje, 31. maja.

Autorka je objavila knjigu u izdanju kuće Prometej, gde je publiku odvela na jedno zanimljivo putovanje u sopstvenu, dragu prošlost, i kroz lično sećanje čuva od zaborava odrastanje i slojeve identiteta pojedinca, a istovremeno podstiče posmatrača da preispita i sačuva svoje intimno nasleđe.

Na otvaranju izložbe i prezentacije knjige, osim autorke Marije Momić, govorile su: Korana Borović, urednica u izdavačkoj kući Prometej iz Novog Sada, i Aleksandra Jovanović, dramaturškinja i književnica.

Marija Momić se u okviru autorskog višeslojnog projekta „Čuvari mog detinjstva” brižljivo čuva svoju prošlost, odnosno baštini privatne trenutke ili kako ih ona naziva „intuitivne putopise njenog odrastanja”.

Autorka je knjigu i izložbu osmislila kao triptih, jedinstvenu trilogiju, te je podelila u tri celine iz kojih se čita proces zaštite specifične intimne baštine – „Tragovi”, „Čuvari mog detinjstva” i „Metarmofoze” i svaki od njih pripoveda priču o zaštiti prošlosti.

Poslednji segment „Metamorfoze” završava proces zaštite prošlosti, jer u procesu komunikacije taj deo ponovo otvara intimnu baštinu, pri čemu učitava nova značenja i predstavlja nove nivoe čitanja.

Nadarena umetnica Momić u okviru ovog segmenta ručno izrađuje kolaže od fragmenata iz prethodne dve celine i prožima ih novim elementima putem fotografije i drugih medija.

Projekat i izložba „Čuvari mog detinjstva” zapravo svedoči o viđenju sveta jednog intimnog baštinika koji pokušava da spase od zaborava svoje lično odrastanje, ali i otkrije sve one identitete koji se sabiraju u okviru jedne individue.

Polazeći od ideje da nasleđe nije isključivo nacionalno, već može biti intimno i privatno, Marija Momić kroz fotografije istražuje svoje detinjstvo i porodične uspomene, te fotografija polako i sigurno postaje sredstvo očuvanja ličnog identiteta.

Navedene tri celine – „Tragovi”, „Čuvari mog detinjstva” i „Metamorfoze” predstavljaju sasvim različitu fazu procesa očuvanja intimne baštine. Tako u prva dva fragmenta autorka dokumentuje trenutke detinjstva, dokolice i svakodnevice, čime beleži tragove prošlosti onakvima kakvi jesu, bez ulepšavanja i brisanja oštećenja na fotografijama. Na taj način fotografije zadržavaju autentičnost i postaju verodostojni svedoci vremena u kom su nastale.

Svaki od ovih segmenata predstavlja bazu u procesu očuvanja intimne baštine, od beleženja tragova prošlosti, preko njihovog arhiviranja, ponovnog čitanja i preoblikovanja nove vizualne i baštinske celine.

Zanimljiv projekat „Čuvari mog detinjstva” je o sećanjima koje oblikuju i uspomenama koje ljudi nose kroz život.

Marija Momić istražuje odrastanje, porodične priče i intimno nasleđe koje čini deo identiteta, kroz fotografije, lične arhive i tragove vremena. Te slike ostaju autentične, sa svim emocijama koje vreme ostavlja za sobom.

Projekat podseća publiku da kulturna baština nije samo kolektivna, već i duboko lična – kreirana od uspomena, mesta, ljudi i trenutaka koje se čuvaju od zaborava.

Osim u Beogradu, izložba “Čuvari mog detinjstva” je prvobitno bila otvorena u Novom Sadu, u Galeriji izdavačke kuće Prometej, Svetozara Miletića 16, i trajala je do 15. januara ove godine.

📸✨🥳 📍

Nakon Novog Sada, izložba je realizovana i u Galeriji “Jovan Popović“, JNA 2, u Opovu, od 31. marta do 20. aprila.

“Zahvalna sam na pozivu za gostovanje direktorki Katarini Nikolić Ralić, koja je zajedno sa kustoskinjom Ivanom Milinković prepoznala vrednost projekta “Čuvari mog detinjstva” “, zapisala je na društvenim mrežama Marija Momić krajem marta.

📍||    📯||    📸✂️   📯||   📍||

|  Foto knjiga ,,Čuvari mog detinjstva” je vizuelno putovanje kroz detinjstvo, gde se sećanja i fotografije spajaju i pozivaju na dublje razumevanje dečije dokolice kao jedinstvenog trenutaka slobode i stožera buduće kreativnosti.

______________________________

Odlomak iz knjige

,,Tih dana, jedini alat kojim sam raspolagala bile su moje ruke i vreme koje je trebalo nekako ispuniti i prilagoditi mojim krajnje suludim idejama.

Šta mi je privlačilo pažnju?

Uzak prolaz između dva drveta. Tragovi stopala u nepokošenoj travi. Mačka na krovu susedne kuće. Portreti članova porodice.

Rekla bih da su prizori koje sam tada beležila bili intuitivni putopisi mog odrastanja. Ništa na njima nije bilo slučajno. Sve što sam primećivala, tako naivno, sve je rezonovalo sa mojim tadašnjim osećanjima.” .

______________________________

POVRATAK U DVORIŠTE I ČUVANJE NOSTALGIJE NA FOTO PAPIRU

Korana Borović, urednica u IK Prometej i Aleksandra Jovanović, dramaturškinja i književnica, na otvaranju izložbe i promociji knjige govorile su detaljno o veoma atraktivnom i zanimljivom projektu, dok je celu priču zaokružila  i autorka – Marija Momić.

Korana Borović je javnosti otkrila nešto više o značaju samog izdavačkog poduhvata i o čitavom procesu nastavnog imenu.

,,Veliko mi je zadovoljstvo što večeras mogu sve da vas pozdravim ispred izdavačke kuće Prometej, povodom objavljene kolekcije fotografija Marije Momić koju smo pretočili u foto knjigu – ,,Čuvari mog detinjstva”.  Već prilikom prvog susreta sa Marijom shvatila sam da delimo slične vrednosti i senzibilitet, a i moje iskustvo slično je onom koje nam autorka prezentuje preko ovih fotografija. Baš kao i Marija, i ja sam vikende i slobodno vreme provodila u kući mojih bake i deke na selu, nedaleko od Novog Sada.  Kao i za Mariju, i za mene je to dvorište, vinova loza, dugačke priče popodneva, sve to predstavlja mnogo više od običnih uspomena. Sve su to stvari za koje mogu reći da su duboko utkane u samo moje biće i koje su me oblikovale. Jedna velika razlika između Marije i mene jeste ta što je ona iskoristila svoj talenat i ove uspomene pretočila u fotografije”, istakla je urednica u IK Prometej.

Borović je za Mariju Momić navela da se nakon više godina vratila u to dvorište kako bi uhvatila trenutke dokolice i sačuvala delić te nostalgije na foto papiru.

Urednica smatra da je ovo neka vrsta putopisa kroz sopstveno odrastanje, koje rekonstruiše trenutke koje smo svi imali, ali ih je malo ko od nas zabeležio na ovaj način.

,,Vrednost ovog projekta time je veća što mi se čini da je naša generacija među poslednjima koja je još imala mogućnost da raspuste provodi na selu. Zbog toga smatram posebnom vrednošću to što su sada ove fotografije i trajno sačuvane u knjizi. Kada budete zastajali ispred fotografija i listali knjigu, primetićete da se u Marijinom radu prepoznaje promišljanje i duboka simbolika iza svake njene odluke. Već na samoj korici knjige ćete primetiti da izbor naslovne fotografije i samog naslova nikako nije slučajan”, analizirala je potanko Korana Borović.

Onda se urednica osvrnula na razliku prošlosti i sadašnjosti.

,,Namera mi nije da lamentujem nad prošlim, sporim vremenima i da kudim sadašnjost, ali moram da istaknem još i to da u trenutku kada smo sa svih strana zasuti najrazličitijim sadržajima, kada je slika oko nas toliko da mozak često ne stiže sve ni da ih obradi, zadovoljstvo je učestvovati u nečemu što je rađeno sasvim polako, promišljeno i sa lepom namerom i na kraju imamo jedno analogno svedočanstvo o nečemu vrlo ličnom, i u isto vreme vrlo poštenom”, podvukla je Borović.

Ona je istakla da je najveća lepota Marijinog projekta da što je više ličniji, to nas se više tiče, te da iako je na slikama prikazana kuća autorkine bake i deke, to nas sve može neminovno podsetiti na naše izgubljeno vreme.

,,Još jednom čestitam Mariji na objavljenoj knjizi, vama želim da usporite i da polako uživate u fotografijama”, zaključila je Korana Borović i prepustila reč Aleksandri Ivanović.

.

DOKOLICA JE JEDINO STANJE SLOBODE, JER PODSTIČE NASTANAK MISLI I IDEJA

Iz dramaturškog i književnog ugla Aleksandra Ivanović je približila ovaj veoma slojeviti projekat koji obuhvata izložbu fotografija i kolaža uz impresivnu foto knjigu čiji veoma poetičan tekst potpisuje takođe Marija Momić.

,,Mene je Marijina zamolila da danas govorim malo o njenoj knjizi iz ugla nekog ko piše za decu i mlade, odnosno tinejdžere. Mada ja ne mogu baš toliko da govorim iz tog profesionalnog, spisateljskog ugla, koliko više iz nekog ličnog, zato što iz prethodnog obraćanja mogu da potvrdim da listanje ovih fotografija i knjige definitivno evocira moje lične uspomene – dvorište kod bake i deke, mačka na krovu kako ide po crepovima, pas koji je, nažalost, bio vezan lancem za pseću kućicu. Ono što ću ja sada govoriti jeste o dobrobitima dokolica, što je negde glavna tema koju Marija obrađuje”, najavila je Ivanović.

Aleksandra je procenila da je dokolica zapravo jedino stanje slobode, jer podstiče nastanak misli i ideja i dodala da su dokolica i samovanje u detinjstvu zaista retka privilegija.

,,Prethodne generacije jesu češće imale pristup tome, više su koristile dokolicu, ali bih pričala o tim intimnim svetovima koji nastaju kada dete samo luta u dvorištu. Idealno je da je to selo, a može zaista biti i kuća, ili ulica gde kola možda ne prolaze tako brzo. To su trenuci dokolice, za koje se ne misli na druženje sa vršnjacima ili čitanje knjiga, ovo je dokolica u kojima nastaju misli koje nisu opterećene ni prethodnim iskustvom, ni znanjem. Kako se nepotrebno dečji svet širi kada ide u školu, kada čita, gleda filmove, razmenjuje iskustva sa svojim vršnjacima, tako upija sve više sadržaja i impresija”, prema rečima spisateljice Aleksandre Ivanović.

Ipak, kako ona navodi, sami počeci razvoja dečje ličnosti se dešavaju upravo u toj dokolici gde dete instinktivno traži odgovore na neka svoja pitanja, a nema ih iz jednostavnog razloga zato što nema sposobnosti da ih dobije, i onda ih sama izmišlja.

,,Prosto u tom omeđenom svetu koji deluje učmalo i malo, u kući i oko kuće, zaista nastaju ti unutrašnji svetovi”, govorila je dramaturškinja i da bi se osvrnula i na sve mane i prednosti upotrebe mobilnih telefona, smartfonova, društvenih mreža, te uporedila sa nekadašnjim svetom koji je bio bez svih tih naprava i pojava.

,,Nastavljaju se neka nova sećanja, možda nisu tačna, ali su negde između domena dokumentaristike i fikcije i sve ove fotografije izazivaju nostalgiju u kojima nekako nije jasno zašto je osećamo kada vidimo kuću koja  propada i zašto se odjednom zaplačemo kada vidimo napušteno mače”, ocenila je književnica i dramaturškinja za decu i time zaokružila celo svoje izlaganje.  

SEĆANJE JE JEDNA ZANIMLJIVA, NE DO KRAJA ISPITANA KATEGORIJA

Autorka Marija Momić (1989), rođena u Beogradu, po zanimanju je direktorka fotografije.

Završila je osnovne i master studije kamere na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, gde je master rad posvetila temi portreta kao dokumenta generacije.

Marijini autorski radovi prikazivani su na mnogim domaćim i međunarodnim festivalima – FEST, Festival autorskog filma, New York Animation Film Awards i Moskovski internacionalni filmski festival.

Kao direktorka fotografije potpisala je razne filmove, od novijih ka starijim naslovima: „Buba u uhu” (2023), „Čekaj me ovde” (2022), „Gde je dom” (2019), „Izlaz” (2018), „Naši očevi, majke i njihova djeca”, „Vitraž” (2017), „Iluzionisti” (2015), „Lefty and the Man in Black” (2014) i „Drugo ime za slobodu” (2013). Autorka je i igrano-dokumentarnog filma „Susret dva istoka”.

U svom uvodnom tekstu, autorka je zapisala sledeće redove, koji se nalaze i na koricama dela: „Ideja o foto knjizi nastala je na osnovu istraživanja detinjstva, odnosno ispitivanja doživljaja nečega što možemo nazvati jedinstvenim trenucima dokolice. Ovaj projekat delom je rekonstrukcija mojih sećanja na detinjstvo provedeno u kući maminih roditelja, ali je ujedno i meditativno promatranje o detinjstvu kao univerzalnom iskustvu. Radeći na ovoj knjizi, pokušala sam da sačuvam od zaborava nešto od tog dragocenog doba. Želja mi je da podsetim sebe, ali i druge zašto nam je i danas kao zrelim ljudima, jednako važno da zastanemo, odmorimo i prepustimo se trenutku”.

Marija Momić je kroz svoj veoma nadahnuti govor sprovela okupljene na svoju ličnu hroniku odrastanja i polako je otkrivala kako je nastajao ovaj vredan multimedijalni projekat.

„Hvala svima što ste večeras ovde, pomalo je posebno zanimljivo za mene šta da kažem i da dodam posle onoga što su rekle Korana i Aleksandra. Htela bih pre svega da shvatite da je cela ova ideja, zapravo projekat, u osnovi zamišljen kao knjiga i on je motivisan pre svega mojim na neki način suživotom sa mojom mlađom sestrom od ujaka”, započela je govor Marija Momić i približila je svoj projekat.

„Mi smo provodile neko vreme zajedno i ja sam shvatila da nešto iz tog njenog života odrastanja mene jako dotiče i takođe utiče na mene, što je sad zanimljivo”, analizirala je Momić.

Ona je dodala da – obično kada neko ima 37-38 godina, neko bi rekao da kada vidite dete, da to kod vas budi neki majčinski instinkt, da vas to poziva na razmišljanje, što je očekivana prepostavka kada je pred vama dete od 7 ili 8 godina, koliko je njena sestra od ujaka Sara imala kad je Marija počela da razmišlja o tome.

„Opet,  jako je zanimljivo da ustvari moje razmišljanje nije išlo ka tome. Ja sam prvo pomislila – čekaj to sam ja.  Svaki put kad vidim dete ja u stvari razmišljam, ovo sam ja pa sad u tom periodu i onda sam shvatila – sećanje je jedna zanimljiva ne do kraja ispitana kategorija”, definisala je Momić.

 Marija je onda analizirala svoje sećanje koliko ono može biti verodostojno.

„Shvatila sam da dosta toga ja ili ne pamtim dobro ili to što sam zapamtila je to nekako dodatno distorzirano, odnosno imate jednu ideju o nečemu što je vaše, a onda shvatite da je ta ideja možda iz perspektive nekog drugog. Zato su fotografije veoma važne, jer one nose neku informaciju, ali ne do kraja”, naglasila je autorka knjige i izložbe „Čuvari mog detinjstva”.

Prema Marijinim rečima, po onome šta nosimo sa sobom, možemo da prepoznamo da li smo čovek, ili kvalitetan čovek, i takođe možemo da zaključimo nešto o sebi, ili o svom detinjstvu na osnovu toga šta smo mi sada, zato što su to neki temelji.

„Ako su ti temelji bili dobri, ako je neko dobro postavio, ne mora to biti nužno majka i otac. Nekada su porodice bile proširene – imali su i majku i tatu, i babu i dedu, i to su sve ljudi čije su se iskustva zbirala u naša iskustva i samim tim smo mi bili bogatiji”, smatra Momić.

Autorka projekta „Čuvari mog detinjstva”, kako pripoveda, shvatila je da kada je došla u kontakt sa Sarom, obe uzajamno u isto vreme snažno utiču jedna na drugu.

„Zapravo Sara mene vraća od nazad. Ja sam onda razmišljala – u redu, sad imam odgovornost prema Sari, a opet sa druge strane, razmišljam kako Sara odrasta sada sa svim tim dodacima i instrumentima, gde odlazi njena pažnja. To su bili neki elementi za koje sam se uhvatila kada sam ulazila u priču. E sad, to što vi uzmete i to što se na kraju izrodi, to je još dopunjavanje i širenje priče. Ja ne bih mnogo o tome pričala, već ostavljam ovde svakoj osobi, svakom čoveku, ženi i detetu, da kroz tu knjigu i kroz iskustva sve to oseti”, naglasila je Marija Momić.

Autorka fotografija je istakla da je njoj veoma stalo da se njeni autorski radovi vide uživo, i ocenila da je sa tim u vezi i sama knjiga zaista važna.

„U samoj knjizi postoji jedan tekst, vrlo neposredan, koji je onako spontano iz mene izašao. Ja ne radim i ne pišem za decu kao Aleksandra Ivanović, ali razmišljam o deci.  Dakle, knjiga je tu, i radovi su tu, i vi sami ste pozvani da izvučete iz fotografija nešto svoje, i da imamo svest o tome da svako od nas treba da baštini i čuva neko iskustvo i te porodične spone. I da shvatimo da u tome ustvari leži neki kvalitet, iz koga će sad neko otići u nešto kreativno, neko u nešto drugo, ali tu je neki korak”, zaključila je Marija Momić u svom inspirativnom i sadržajnom govoru.

Dobrodošli na izložbu fotografija i kolaža „Čuvari mog detinjstva” do nedelje, 31. maja u Galeriji RTS kluba u samom centru Beograda.

Ivan Makragić

Foto: N. Ristić, RTS