Petnaest godina je prošlo otkako je Milan Delčić Delča napustio scenu na kojoj je bio mnogo više od pop zvezde — bio je dramaturg, muzičar, konceptualni umetnik, i, iznad svega, večiti dečak beogradskog asfalta. Iza sebe je ostavio pesme koje su generacijama postale prepoznatljiv znak da ljubav i umetnost i dalje imaju smisla.
Dovoljno je čuti prve tonove „Siđi do reke“ ili melanholični uvod u „Izgleda da mi smo sami“ pa da se, gotovo opipljivo, vrati miris beogradskih pločnika, vlaga rečnih obala i duh jednog vremena koje je, uprkos svemu što ga je okruživalo, negovalo estetiku i romantiku kao vrednosti vredne odbrane. Milan Delčić Delča (1960-2011) izgubio je bitku sa teškom bolešću pre petnaest godina, ali njegovo prisustvo u eteru ostalo je jednako snažno kao u danima kada je predvodio U škripcu.
Dečak iz Pirota koji je Beograd naučio novom jeziku ljubavi
Rođen 1960. u Pirotu, a odrastao između Kruševca i Beograda, Delča je od početka nosio nešto što ga je izdvajalo od vršnjaka na tadašnjoj rok sceni. Krajem sedamdesetih, kroz bendove neobičnih, gotovo apsurdističkih imena, tražio je svoj zvuk pre nego što je pronašao pravi izraz u U škripcu, grupi koja će postati jedan od stubova jugoslovenskog novog talasa.
Dok su mnogi njegovi savremenici birali bunt i socijalnu kritiku kao osnovni jezik, Delča je odabrao nešto rizičnije: rafiniranu emociju i art-pop osećajnost, obučenu u harizmu kojoj je bilo nemoguće odoleti. Albumi poput „Godine ljubavi“ i „O je“ nisu bili samo zbirke pesama — bili su zvučni portret jednog urbanog Beograda koji je, uprkos svemu, pulsirao životom, lepotom i verom da nežnost može biti jednako snažna izjava kao i pobuna.
Dramaturg koji je na muziku gledao kao na pozorište
Ono što je Delču činilo drugačijim od klasičnih rok frontmena bilo je obrazovanje i način razmišljanja koji je poneo sa Fakulteta dramskih umetnosti. Kao diplomirani dramaturg, na scenu, bilo muzičku, bilo pozorišnu — gledao je kao na jedinstven prostor u kom se priča gradi pažljivo, redak po redak. Njegove drame, prožete oštrim, apsurdističkim humorom, otkrivale su intelekt koji retko ide ruku pod ruku sa slikom rok zvezde.
Ta ista svestranost prenela se i na televiziju, gde je Delča ostavio trag kao scenarista i voditelj. U vremenu kada alternativna kultura nije imala mnogo prostora u medijima, njegov noćni program bio je pravo utočište za publiku koja je tražila nešto pametnije i duhovitije od onoga što je dominiralo malim ekranima devedesetih.
Tiha borba i poslednja umetnička poruka
Možda je najimpresivniji deo Delčine priče upravo ono što javnost dugo nije znala: godinama se, bez ijedne medijske izjave ili potrage za sažaljenjem, borio sa teškom bolešću. Umesto da povuče, ta borba ga je, čini se, samo dodatno podstakla da stvara.
Samo godinu dana pre nego što je otišao, priredio je izložbu fotografija posvećenu Njujorku, gradu viđenom kroz kišno okno, sa svetlima koja se pretvaraju u apstraktne mrlje boje. Bila je to slika unutrašnjeg sveta čoveka koji je, čak i u najtežim trenucima, tragao za lepotom i nalazio je tamo gde je drugi ne bi ni tražili.
Glas koji nije prestao da se čuje
Petnaest godina kasnije, Delča nije samo ime vezano za jednu generaciju ili jedno vreme. On je prisutan svake Nove godine, u svakom drhtaju prve ljubav, u svakom trenutku tišine kada nekome zatreba pesma da opiše ono što rečima ne ume. Njegov prerani odlazak u pedesetoj godini oduzeo je Beogradu jednog od poslednjih pravih šmekera te vrste, onih koji su znali da se prava pobuna krije u osmehu, u dobrom vaspitanju i u pesmi napisanoj sa pažnjom.
Delča nas je naučio da nežnost nije slabost, da je, naprotiv, jedna od najhrabrijih stvari koje umetnik može da ponudi svom gradu. Petnaest godina posle, ta lekcija i dalje stoji, jednako jasna kao i onog dana kada je prvi put otpevana.
