Frenklin Vanderbilt je svoj prvi par palica uzeo u ruke sa pet godina u Čikagu — gradu čiji su bluz, soul, džez i gospel koreni oblikovali sve što danas svira. Ta rana fascinacija ritmom pretočila se u decenijsku karijeru iza bubnjeva uz neka od najvećih imena u muzici, pre svega dugogodišnji angažman uz Lenija Kravica, kao i saradnje sa Stivijem Vonderom, Čaka Kan, Stenlijem Klarkom i Ričijem Kocenom.

Poslednjih godina, Vanderbilt se proširio daleko van bubnjeva, u pisanje pesama, produkciju, gitaru i vokal, objavljujući novu muziku pod sopstvenim imenom i razvijajući Royal Cadence, kulturnu kuću izgrađenu oko vlasništva nad muzikom, zanatstva i načina života. Njegov novi singl, „Everybody’s Talking About Love“, i predstojeći album „Inside My Silence“, produciran sa Alanom Parsonsom, obeležavaju ono što sam opisuje kao novo poglavlje izgrađeno na autentičnosti i pravoj muzikalnosti.

Kontaktirao sam Frenklina za intervju – razgovor preko Instagrama, pošto nas već duže vreme prati i jedan je od naših aktivnih pratilaca — razgovarali smo o njegovoj karijeri, LOCK teoriji, i o tome šta mu muzika znači posle čitavog života provedenog na najvećim svetskim binama. Odgovorio nam je već za par sati. Sada imate priliku da ga bolje upoznate — uživajte u čitanju.

On je Franklin Vanderbilt

Frenkline, počeo si da sviraš bubnjeve sa pet godina. Šta te je prvo privuklo bubnjevima, i kada si shvatio da muzika može da postane tvoja karijera?

Imao sam pet godina kada sam prvi put bio fasciniran bubnjevima. Postojalo je nešto u fizičkoj prirodi tog instrumenta što mi se odmah obratilo. Voleo sam zvuk, ali još više od toga, voleo sam ideju da rukama i nogama možeš da stvaraš ritam i pokret.

U tim godinama, naravno, nisam razmišljao o karijeri. Jednostavno sam reagovao na nešto što mi je delovalo veoma prirodno. Muzika je postala jezik pre nego što sam uopšte shvatio šta to znači.

Kako sam odrastao, počeo sam da shvatam da me ne interesuje samo sviranje bubnjeva — interesovalo me je razumevanje muzike. Želeo sam da znam zašto određeni ritmovi funkcionišu, zašto određene pesme dirnu ljude, i kako muzičari komuniciraju jedni sa drugima bez reči.

Na kraju sam shvatio da muzika nije nešto što sam želeo da radim kao hobi. Bilo je to nešto što sam morao da radim. Tada je mogućnost da to postane moj život postala veoma stvarna.

Odrastao si u Čikagu, gradu sa bogatom muzičkom istorijom. Kako je odrastanje tamo uticalo na tebe kao muzičara?

Čikago je imao ogroman uticaj na mene.

Kada odrastate tamo, okruženi ste muzikom. Bluz, soul, džez, gospel, rok, R&B — svi ti zvuci postaju deo okruženja. Čikago vas uči o groove-u, ali vas uči i o autentičnosti.

Mislim da mi je jedna od najvećih stvari koje mi je Čikago dao bilo poštovanje prema muzičarima koji su umeli da vas nateraju da nešto osetite. Nije bilo samo o tehničkoj sposobnosti. Morali ste da imate dušu.

Čikago mi je dao i određenu čvrstinu i radnu etiku. U tom gradu postoji direktnost. Naučite da budete spremni, naučite da slušate, i naučite da zaslužite svoje mesto.

Iako sam godinama baziran u Los Anđelesu, Čikago je i dalje deo moje muzičke DNK.

Kada se osvrneš na početak karijere, koja su iskustva bila najvažnija u tvom formiranju kao bubnjara?

Najvažnija iskustva bila su ona koja su me naučila da slušam.

Kada ste mladi, možete da postanete veoma fokusirani na ono što svirate. Kako sazrevate, shvatate da vaš posao nije samo da svirate svoj instrument. Vaš posao je da razumete celu muzičku sliku.

Naučio sam o disciplini, tajmingu, dinamici, suzdržanosti i pripremi. Naučio sam da je ponekad najmoćnija stvar koju možete da odsvirate — ništa.

Naučio sam i da je svaka situacija drugačija. Veliki bubnjar mora da uđe u prostoriju, razume šta muzika treba, razume šta izvođaču treba, i da se prilagodi.

Te lekcije su ostale sa mnom mnogo posle nego što sam prestao da sebe smatram samo bubnjarem.

Nastupao si sa nekim od najvećih imena u muzici. Šta si naučio radeći sa izvođačima tog nivoa?

Naučio sam da veličina retko dolazi slučajno.

Kada ste okruženi izvođačima koji rade na najvišem nivou, vidite koliko pripreme, discipline i pažnje ide u ono što publika na kraju doživi kao nešto naizgled lako.

Naučio sam i da svaki veliki izvođač ima veoma jak osećaj sopstvenog identiteta. Znaju ko su.

Ali možda je najveća lekcija skromnost. Možete biti neverovatno uspešni, a i dalje ostati učenik muzike.

Svaki veliki izvođač sa kojim sam radio naučio me je nečem drugačijem. Ponekad je to bilo o nastupu. Ponekad o pisanju pesama. Ponekad samo o tome kako neko podnosi pritisak.

Ta iskustva su postala deo mog obrazovanja.

Proveo si mnogo godina nastupajući sa Leni Kravicom. Kako bi opisao taj period svoje karijere?

Taj period je bio neverovatno važan za mene.

Rad u okruženju tog nivoa uči vas o nastupu, disciplini, energiji i doslednosti. Kada nastupate pred ogromnom publikom, nema gde da se sakrijete. Morate biti potpuno prisutni.

Bila je to i prilika da shvatim šta znači stvoriti iskustvo, umesto da samo odsviram pesmu.

Šta si naučio od Lenija o nastupanju, pisanju pesama i povezivanju sa publikom?

Jedna od najvećih stvari koje sam naučio jeste da publika oseti da li verujete u ono što radite. Nastup nije samo o tome da odsvirate note ispravno. Radi se o komunikaciji nečega. Publika mora da oseti da ste zaista unutar muzike.

Naučio sam i važnost jednostavnosti. Ponekad vam ne treba više. Treba vam prava stvar.

Kao tekstopisac, došao sam do saznanja da najjače pesme obično počinju od nečeg emotivno istinitog. Tehnička sposobnost može da vam pomogne da izvedete ideju, ali emocija je ono što daje ideji život.

Radio si i sa izvođačima kao što su Stivi Vonder, Čaka Kan, Stenli Klark i Riči Kocen. Postoji li konkretna saradnja koja je ostavila trajan uticaj na tebe?

Svako od tih iskustava me je uticalo na drugačiji način, i mislim da ne bih mogao da ih svedem na jednu jedinu lekciju.

Rad sa izvođačima tog kalibra izlaže vas neverovatnim nivoima muzikalnosti, ali vam pokazuje i da postoji mnogo različitih načina da se pristupi muzici.

Stivi Vonder me je naučio mnogo samim tim što sam bio u njegovom muzičkom okruženju. Čaka Kan predstavlja neverovatnu kombinaciju snage, duše i muzikalnosti. Stenli Klark je fenomenalan primer onoga što se dešava kada se virtuoznost i muzička mašta spoje. Riči Kocen mi je pokazao još jednu stranu intenziteta, muzikalnosti i individualnosti.

Trajan uticaj nije bio samo u pojedinačnim nastupima. Bio je u spoznaji da uvek postoji još jedan nivo koji treba dostići.

Govorio si o svojoj LOCK teoriji — slušanje, posmatranje, kontrola i znanje (Listening, Observing, Control, Knowledge). Koliko su ta četiri principa važna za tvoj rad danas?

LOCK je nešto što mi je postalo mnogo značajnije kako sam stario.

Slušanje znači biti prijemčiv. Morate da slušate muziku, druge muzičare, svoje okruženje, a ponekad i sopstvene instinkte.

Posmatranje znači obraćati pažnju. Neverovatno mnogo možete da naučite samo posmatrajući kako drugi ljudi rade.

Kontrola je znati kada da svirate, a kada ne. Odnosi se na muziku, nastup i život. To što imate sposobnost da nešto uradite ne znači da to uvek treba i da uradite.

A znanje dolazi iz iskustva. Znanje se gomila kroz godine sviranja, grešaka, učenja, slušanja i druženja sa velikim muzičarima.

Ta četiri principa nisu ograničena na bubnjeve. Primenjuju se na sve što danas radim.

Posle toliko godina nastupanja, kako se promenio tvoj pristup sviranju bubnjeva?

Postao sam mnogo više zainteresovan da služim muzici nego da demonstriram instrument.

Kada ste mlađi, postoji tendencija da razmišljate o tome šta možete da odsvirate. Kako sazrevate, počinjete da postavljate drugačije pitanje: šta muzici treba?

Ponekad joj treba snaga. Ponekad prostor. Ponekad samo jedna konkretna nota.

Postao sam mnogo svesniji dinamike i tišine. Sjajan groove nije nužno u tome koliko svirate. Radi se o stvaranju pravog pokreta i o tome da dozvolite ostalim muzičarima da dišu.

Mislim da vam zrelost daje samopouzdanje da pojednostavite.

Šta po tebi čini velikog bubnjara?

Veliki bubnjar mora da ima tajming, osećaj i uši.

Tehnika je važna, ali tehnika bez osećaja ne mora nužno nikoga da dirne.

Veliki bubnjar razume pocket. Razume dinamiku. Razume emotivni karakter pesme.

I sluša.

Bubnjar je deo temelja benda, pa morate da razumete kako vaše sviranje utiče na sve ostale.

Za mene, najveći bubnjari nisu nužno oni koji sviraju najkomplikovanije stvari. To su oni koji mogu da natraju pesmu da zvuči neizbežno.

Tokom godina, proširio si se van bubnjeva u pisanje pesama, produkciju i vokal. Šta te je inspirisalo da istražiš te druge strane muzike?

Na kraju sam shvatio da imam više da kažem.

Bubnjevi su bili moj prvi jezik, ali muzika je za mene oduvek bila mnogo veća od bubnjeva. Čuo sam melodije, harmonije, aranžmane i tekstove.

U jednom trenutku, nisam mogao više da držim te ideje samo u glavi. Morao sam da im dam glas.

Prelazak u pisanje pesama, produkciju, gitaru i vokal omogućio mi je da vidim celu sliku.

I dalje sam bubnjar. To će uvek biti deo toga ko sam. Ali sada mogu da pristupim muzici iz više perspektiva.

To je bilo neverovatno oslobađajuće.

Tvoj noviji rad predstavlja novo poglavlje tvoje karijere. Kako bi opisao muziku koju danas stvaraš?

Opisao bih je kao autentičnu, gitarski vođenu muziku ukorenjenu u pravu muzikalnost, pisanje pesama i emociju. Opisao bih je i kao rok-en-rol sa elementima soula i folk muzike.

Ne pokušavam da rekreiram prošlost, ali me ne zanima ni da napustim sve ono što je muziku učinilo značajnom za mene.

Volim zvuk pravih instrumenata. Volim odličan zvuk gitare. Volim gudače. Volim kada muzičari komuniciraju u prostoriji i reaguju jedni na druge.

Istovremeno, veoma me zanima i kretanje napred.

Ovo poglavlje se bavi time da uzmem sve što sam naučio tokom decenija i to pretočim u muziku koja predstavlja ono ko sam sada.

Tvoj najnoviji singl, „Everybody’s Talking About Love“, istražuje teme ljubavi i ljudske povezanosti. Šta je inspirisalo pesmu?

Ljubav je jedna od onih tema koje nikada ne postaju nevažne.

Živimo u vremenu u kom postoji ogromna podeljenost, buka i nepovezanost. Želeo sam da napravim nešto što bi razgovor vratilo na nešto univerzalno.

„Everybody’s Talking About Love“ nije samo o romantičnoj ljubavi. Radi se o ljudskoj potrebi za povezanošću, saosećanjem i razumevanjem.

Zato ta pesma toliko znači za mene.

Želeo sam i da sama muzika deluje živo. Nedavno sam imao priliku da čujem gudački kvartet kako svira na toj pesmi u prelepom studijskom okruženju, i to kako su violine, viola i čelo komunicirali sa muzikom bilo je neverovatno moćno.

To me je podsetilo zašto verujem u pravu muzikalnost i zašto autentičnost i dalje ima značaj.

Razvijaš i Royal Cadence. Šta možeš da nam kažeš o tom projektu i šta se nadaš da ćeš postići s njim?

Royal Cadence je produžetak moje kreativne vizije van muzike. Royal Cadence je kulturna kuća koju sam osnovao, izgrađena na vlasništvu nad muzikom, sa daljim širenjem odatle. Upravo smo završili album od deset pesama, „Inside My Silence“, produciran sa Alanom Parsonsom. Vlasnik sam masterа preko Royal Cadence. Krećemo sa tim intelektualnim vlasništvom, gradimo vrednost kroz distribuciju, radio i sinhronizaciju, a zatim se širimo na proizvode i iskustva visokog nivoa. Prikupljamo kapital da to proširimo od muzike ka luksuznom ekosistemu.

Oduvek sam verovao da kreativnost ne mora da postoji unutar samo jedne kategorije. Muzika, dizajn, zanatstvo, moda, nakit, koža, način života i kultura mogu svi da postoje unutar istog kreativnog univerzuma.

Sa Royal Cadence, zanima me izgradnja nečega sa identitetom i dugovečnošću — nečega što odražava određeni nivo zanatstva i sofisticiranosti, umesto da se proizvodi samo radi proizvoda.

Na kraju, želim da to postane smislen brend i biznis koji predstavlja kreativnost, kvalitet i individualnost.

Govorio si o „Inside My Silence“. Koliko su tišina i vreme daleko od bine važni za tvoj kreativni proces?

Izuzetno su važni.

Okruženi smo bukom čitavo vreme — telefonima, društvenim mrežama, mišljenjima, informacijama, muzikom, biznisom i konstantnom komunikacijom.

Tišina vam omogućava da čujete sebe. Ima toliko informacija na društvenim mrežama i Jutjubu. Verujem da su mnogi ljudi izuzetno fokusirani na to da gledaju napolje, ali zaboravljaju da gledaju unutra. Toliko ljudi traži odgovore i informacije, ali zaboravljaju da pogledaju u sebe. Motivacioni govori mogu biti korisni, ali na kraju dana, motivacija, odlučnost i disciplina moraju doći iznutra. Ponekad mislim da previše informacija više odvlači pažnju nego što pomaže. Duboko verujem da odgovori i rešenja mogu doći iz tišine i osećaja onoga što VI zaista želite.

Za mene, „Inside My Silence“ predstavlja taj unutrašnji prostor u kom ideje mogu da se razviju pre nego što budu izložene spoljnom svetu.

Ponekad najvažniji deo stvaranja nije sviranje. To je slušanje onoga što još nije odsvirano.

Naučio sam da ne moram konstantno nešto da stvaram da bih bio kreativan. Ponekad je udaljavanje deo kreativnog procesa.

Posle decenija u muzičkoj industriji, šta te i dalje motiviše da stvaraš i nastupaš?

Činjenica da i dalje imam šta da kažem.

To je, u suštini, sve.

Da sam osećao da sam već rekao sve što sam želeo da kažem, ne bi mi trebao još jedan album.

Ali ne osećam se tako.

Zapravo, osećam se kreativnije živim sada nego mnogo godina unazad, jer sam nagomilao toliko iskustava.

Ne pokušavam da dokažem da mogu da budem muzičar. Pokušavam da izrazim nešto smisleno.

To je veoma drugačija motivacija.

Muzika se ogromno promenila od kada si počeo karijeru. Šta najviše ceniš kod današnje muzičke scene, a šta ti nedostaje iz ranijih generacija?

Cenim dostupnost današnjeg muzičkog sveta. Izvođač može da napravi nešto u jednom delu sveta i gotovo trenutno dopre do nekoga na drugom kraju planete.

To je izvanredno.

Ono što mi nedostaje jeste malo strpljenja.

Nekada je postojao mnogo veći naglasak na razvijanju izvođača, razvijanju albuma i tome da se muzici dozvoli da živi sa ljudima.

Danas sve može da postane trenutno — objaviš, promovišeš, ideš dalje.

I dalje verujem u muziku koja nagrađuje ponovno slušanje. Postoji razlog zašto ljudi i dalje slušaju muziku napravljenu pre 30 do 75 godina. Zašto? Zato što su uzeli vremena da je naprave. Uzeli su vremena da razvijaju izvođača, žive život, i zaista mare za proces. Danas se muzika može napraviti brzo. To što je nešto napravljeno brzo ne znači da je sjajno. Čini mi se da društvene mreže predstavljaju muzičare, odnosno život muzičara, kao hobi koji možeš samo tako da počneš da radiš. Tokom mojih godina razvoja, učili su me da je biti muzičar sveto. Proces postajanja velikog muzičara tretiran je kao privilegija i posao iz ljubavi. Molim vas nemojte me pogrešno shvatiti: i dalje postoje neverovatni muzičari u svetu. Nažalost, biznis muzike više nije toliko o muzici. Jeste, ali nije. Mnogo mi je stalo do muzičkog biznisa, ali duboko verujem da ako prvo napravite sjajnu muziku, biznis će vas pratiti. U svakom biznisu, morate da marketinški promovišete. Ali ako napravite sjajnu pesmu, verujem da će vas pratiti zauvek.

Nedostaje mi i naglasak na muzikalnosti i iskustvu kada ljudi zaista sviraju zajedno u istoj prostoriji.

To je jedan od razloga zašto i dalje toliko cenim prave instrumente i prave muzičare.

Kakav bi savet dao mladom bubnjaru koji sanja da izgradi međunarodnu karijeru?

Naučite svoj instrument, ali tu nemojte da stanete.

Naučite muziku.

Naučite da slušate. Naučite da „pročitate“ prostoriju. Naučite da radite sa ljudima. Naučite da budete spremni.

I shvatite da se reputacija gradi jedna prilika po jedna.

Budite profesionalni. Budite pouzdani. Budite dovoljno skromni da učite, a dovoljno samouvereni da znate svoju vrednost.

Najvažnije, ne pokušavajte da postanete neko drugi.

Postoje hiljade ljudi koji mogu da imitiraju drugog muzičara. Postoji samo jedan vi.

Razvijte sopstveni glas.

Postoji li još uvek izvođač sa kojim bi voleo da radiš, ili muzički projekat koji bi voleo da ostvariš?

Apsolutno.

Ne mislim da pravi muzičar ikada dođe do trenutka kada kaže: „Uradio sam sve.“

I dalje postoje izvođači sa kojima bih voleo da sarađujem, ali me podjednako zanima stvaranje projekata koji spajaju različite generacije i različite muzičke perspektive.

Voleo bih da nastavim da pravim muziku koja spaja odlično pisanje pesama sa izvanrednom muzikalnošću i produkcijom.

I voleo bih da stvorim opus za koji će ljudi, godinama kasnije, moći da kažu — to je bilo pravo.

To mi je važnije nego da samo štrikliram još jedno ime sa liste.

Na kraju, kada pogledaš sve što si do sada postigao, na šta si najponosniji?

Ponosan sam što sam ostao veran muzici.

Imao sam privilegiju da nastupam sa izvanrednim izvođačima i budem deo neverovatnih muzičkih iskustava. Zahvalan sam na svemu tome.

Ali verovatno sam najponosniji na to što sam nastavio da se razvijam.

Počeo sam kao petogodišnji klinac fasciniran bubnjevima. Postao sam profesionalni bubnjar. Turnirao sam. Snimao sam. Svirao sam sa izvođačima kojima sam se divio. Postao sam gitarista, tekstopisac, producent i vokalista.

A sada stvaram muziku pod sopstvenim imenom.

Ta evolucija mi mnogo znači, jer predstavlja činjenicu da ne morate da prestanete da rastete samo zato što ste već nešto postigli.

MPM finalno pitanje: Šta muzika danas znači za tebe, posle čitavog života provedenog iza bubnjeva i na svetskim binama?

Muzika je moj jezik.

Bila je sa mnom praktično čitav moj život. Pre nego što sam razumeo muzički biznis, pre nego što sam razumeo karijere, ploče ili bine, razumeo sam osećaj ritma.

Danas muzika za mene znači nešto još dublje, jer razumem koliko moćna može da bude.

Video sam kako muzika spaja ljude. Video sam je kako komunicira stvari koje reči nisu mogle da komuniciraju. Doživeo sam neverovatan osećaj da stojim na bini sa drugim muzičarima i, bez reči, tačno znam kuda muzika ide.

Posle svih ovih godina, to ne uzimam zdravo za gotovo.

Nalazim se i u trenutku svog života u kom muzika nije o dokazivanju bilo čega.

Radi se o izražavanju, povezanosti i nasleđu.

Želim da pravim muziku koja deluje iskreno. Želim da radim sa sjajnim muzičarima. Želim da nastavim da učim. I želim da iza sebe ostavim nešto što ima smisla.

Počeo sam iza bubnjeva, ali sam došao do saznanja da instrument nikada nije zaista bio odredište.

Muzika je bila.

I ja sam i dalje na tom putu.