Ako je rok muzika oduvek predstavljala glas nezadovoljnih, onda je pank u Srbiji bio njegov najglasniji krik. Svoju pravu snagu domaća scena nije dobila dvehiljaditih, kao što mnogi sada tvrde, već tokom devedesetih godina, kada su ratovi, sankcije, izolacija i društveni haos stvorili generaciju kojoj su tri akorda i iskrena poruka bili mnogo više od muzike – bili su način da se kaže „ne“. (Verbalizovao jedan od omiljenih novosadskih bendova kroz: “Ne ja neću postati novi, jak ću uvek biti ko pre, ja svoj ponos prodati neću, ja ću uvek reći neeee.”)
U tom periodu ranog panka nastaju ili svoju punu snagu dobijaju bendovi kao što su KBO!, Goblini, Atheist Rap, Ritam Nereda, Vrisak Generacije, Džukele, NBG, Trula koalicija, Dža ili Bu, Direktori, Šaht, Životinje, Six Pack, Sepsa, Guliver, Lude krave, Muzika poludelih. Svaki od njih predstavljao je drugačiju nijansu domaćeg panka, ali ih je povezivala ista ideja – otpor autoritetu, kritika društva i vera da muzika može biti sredstvo promene. Njihove pesme nisu bile samo muzika već komentar društva, glas generacije i poziv na razmišljanje. Atheist Rap nikada nije odustao od britke satire i kritike društvenih pojava, dok su Goblini poslednjih godina novim pesmama ponovo snažno usmerili reflektor na društvene nepravde, pokazujući da pank i dalje ima šta da kaže kada je najpotrebnije.
Snagu domaćem panku davali su i jugo pankeri: Kud idijoti, Pekinška patka, Hladno pivo, Pankrti – bendovi koji nikada nisu marili za granice, koji su pokazali da muzika spaja ljude, posebno iz Juge.
Zanimljivo je da su pankeri tada u nedostatku svirki po svom ukusu, sa zadovoljstvom slušali i Ortodox celts i Sunshine, Obojeni program, Boje, novotalasni Električni orgazam i Disciplin A kitchme, kao nešto najbliže njihovim stavovima, pa su lagano prihvatili i raznovrstnost muzičkog žanra, sve dok je anarhizam kao plitički stav okosnica. Doduše, verovatno je malo pankera pročitalo išta od teoretičara anarhizma: Emu Goldman, Prudona, Bakunjina ili Kropotkina, ali to nikad nije umanjilo vapaj za anarhijom, kako je pankeri zamišljaju, proistekao iz besa prema establišmentu, nepravdi koju nanosi pojedincima i čitavim grupama, ali i pokušajima da razjedini mlade koji su jedinstveni u svom buntu.
I upravo zato pank u Srbiji nikada nije bio samo muzički žanr. Bio je scena, zajednica i način života.
Pank u Srbiji u poslednjih dvadeset godina prošao je put od jednog od najživljih alternativnih pokreta do scene koja danas opstaje zahvaljujući upornosti bendova, organizatora i verne publike. Iako su njegovi koreni mnogo dublji, period od sredine dvehiljaditih do početka 2010-ih za mnoge predstavlja vrhunac domaće pank scene. Klubovi su bili puni, svirke gotovo svakodnevne, a festivali su okupljali bendove iz cele bivše Jugoslavije i Evrope.
Punk nije nestao – samo se preselio u klubovež
Iako danas nema medijsku vidljivost kakvu je nekada imao, domaći pank nije nestao. Naprotiv, njegovu snagu danas nose mlađe generacije bendova koje bez velikih izdavača i komercijalne podrške održavaju scenu živom. Sara Džesika Panker, Nabod, Jorgovani, Brkovi, Gužva u 16-ercu, Ukratko Štef, Drink or Daj, Neven i brojni drugi lokalni sastavi nastavljaju tradiciju DIY kulture, svirajući po klubovima, omladinskim centrima i festivalima širom Srbije i regiona. Upravo oni pokazuju da pank nikada nije zavisio od velikih bina, već od ljudi koji veruju u ono što rade.
ANTRFILE:
DIY kultura – „Do It Yourself“ (uradi sam). U pank subkulturi to nije samo način rada, već čitava filozofija.
To znači da bendovi i ljudi oko scene sami:
organizuju koncerte,
štampaju majice i bedževe,
snimaju i izdaju albume,
vode društvene mreže,
prave fanzine,
voze se na svirke,
dogovaraju turneje sa drugim bendovima,
često sami ozvučavaju i promovišu događaje.
Drugim rečima, ne čekaju izdavačke kuće, menadžere ili velike organizatore da im omoguće prostor, već sve grade međusobnom solidarnošću i entuzijazmom. Naravno, postoje ljudi koje cimaju da to urade na drugarskoj bazi za njih, jer imaju bolje kontakte i organizacione sposobnosti od drugih. Imamo jednog takvog ko može da priča o tome do sutra.
Upravo zahvaljujući ljudima koji pank i dalje žive, a ne samo sviraju, punk je i dalje živ.
Šta je danas pank?
Promenio se način na koji mladi otkrivaju muziku. Društvene mreže i striming platforme zamenili su fanzine i deljenje CD-ova, a publika je rasuta između mnogo više žanrova nego ranije. Ipak, ono što pank čini pankom nije nestalo – iskrenost, bunt, solidarnost i spremnost da se glasno govori o onome što mnogi prećutkuju.
Pank u Srbiji danas možda ne puni hale niti je deo mejnstrima, ali to mu nikada nije bio cilj. On i dalje postoji u podrumima, malim klubovima, garažama, omladinskim centrima i kombijima koji vikendom prelaze stotine kilometara zbog jedne svirke. Sve dok postoji neko ko će uz gitaru, bubanj i iskren stav stati pred dvadeset ili dvesta ljudi, ova scena neće nestati. Menjaju se generacije, menjaju se bendovi, ali pank u Srbiji i dalje diše istim plućima kao pre trideset godina. Možda je zvučno blaži, više je bendova sa primesama ska zvuka, tzv. Hali-gali panka, ali su svirke i atmosfere na njima podjednako dobre kao i pre 20 godina.
Sada imamo i više stranih pank bendova koji obožavaju da gostuju u Srbiji. Pričali smo i sa velikim The Exploited krajem 2025., GBH-om, uživali u Cocney rejectu i čekamo još velikih svetskih imena. Prvi naredni su Peter and the test tube babies. Nisu bili u Srbiji od nekog To be punk-a pre… mnogo godina.
Za sve ovo vreme frizure, martinke, jakne, bodlje, šminka, šutke, pre svega stavovi – ostali su gotovo isti. Ona publika koja je ostarila i postala kao deda Mile (ex Hladno pivo) “možda je umoran, možda već prestar, bole ga glasnice od skandiranja” više i ne dolazi na svirke, ili kad baš jako voli posmatra zadovoljno iz poslednjih redova kome ostavlja simboličnu baklju. Ono što je sad primetno je da to više nisu uopšte jeftine svirke, posebno ne besplatne i da čak ni pankeri nisu više ljudi sa dna socijalne lestvice. Naprotiv, tu su neki ljudi u odelima, koji posle posla skidaju kravatu i dolaze direktno na svirku, nekako kao prof. Ćonta, ali se i dalje neverovatan broj mladih ljudi sakuplja ispred mesta gde se svirka održava, da makar malo tog duha uhvati i ponese. Kako u Srbiji, tako rade i u inostranstvu (uverili smo se u Beogradu, Stokholmu i Berlinu). Zato svi najviše volimo ove letnje svirke na otvorenom i novinarski uvek bazamo pre i posle svirke u razgovoru sa publikom. Vidimo se na Peterima.
