U zimu 1966. godine, francuska televizija ina.fr zabeležila je jedan od poslednjih intimnih razgovora sa Pablom Pikasom, tada sedamdesetpetogodišnjim umetnikom koji je već bio živa legenda. Intervju, snimljen u Nici, pokazuje Pikasa ne kao mit, već kao čoveka koji se još uvek pita o životu, umetnosti i slobodi. Njegove reči nisu bile deklaracije genija — bile su tihe, skoro stidljive rečenice čoveka koji je znao da umetnost ne može postojati bez emocije.
„Jednom sam bio u Nici“, počinje on, prisećajući se dana kada je čitao kratak govor pred hiljadama mladih. „Ne sećam se šta sam čitao, bilo je kratko. Nisam ja to ni napisao, ali su te reči nekako doprele do ljudi. Nisam navikao da govorim pred mikrofonom.“ U tom priznanju ima nečeg suštinski ljudskog — umetnik koji je kroz slike vikao ceo život, pred glasom postaje tih.
Novinar mu govori kako ga je prethodne večeri gledao u sali punoj ljudi: „Bio si mali, skoro izgubljen u toj ogromnoj prostoriji.“ Pikaso se smeši i odgovara: „Dirnulo me je to – ta ljubav, prijateljstvo, simpatija koje mi ljudi donose.“ Njegov odgovor nosi jednostavnu istinu: čovek koji je decenijama rasklapao oblike i lice stvarnosti na platnu, znao je da bez ljubavi sve boje blede.
Na pitanje o ljubavi, Pikaso se setio jednog ranijeg razgovora: „Čak mi je i mlada novinarka jednom rekla — za tebe sve počinje ljubavlju. I bila je u pravu.“ To je njegova filozofija u jednoj rečenici — umetnost bez emotivnog jezgra je samo tehnika, a on je stvarao da bi osećao, ne da bi dokazivao.
Govorio je i o televiziji — tada još novom mediju. „Ponekad na televiziji pronađem divne, lepe stvari koje me zanimaju… ali ponekad kažem to samo zato što smo oboje sami“, rekao je novinaru kroz osmeh. U toj rečenici odzvanja ironija umetnika koji razume da usamljenost nije samo fizičko stanje, već i cena stvaralaštva.
Na pitanje o „Gerniki“, svom najpoznatijem delu, Pikaso odgovara: „Bilo je teško. Gernika je bila katastrofa. Početak mnogih drugih. Ali na kraju — tako je moralo biti.“ Govori o ratu, o bolu, ali i o odgovornosti umetnika da svedoči, čak i kada zna da umetnost ne može promeniti svet, ali može ga razotkriti.
„Ne znam. Sve nastaje iz trenutka — iz vremena i stanja u kojem se nalazimo.“
Kada ga novinar pita koje bi delo voleo da ga nadživi, Pikaso odgovara zagonetno: „Ne znam. Sve nastaje iz trenutka — iz vremena i stanja u kojem se nalazimo.“ Zastane, a onda doda: „Na kraju, sve su to sećanja koje sam sam zapisao.“
U završnici intervjua, novinar ga pita: „Izuzetno ste mladi, gospodine Pikaso. Da li razmišljate o starosti?“ Umetnik se osmehne, klimne glavom i kaže: „Znate moje godine. Ali možda je to — mladost starosti.“
Dalibor Stamenković je glavni urednik MPM-a, freelance copywriter, digitalni kreator i dizajner. Zadužen je za održavanje i uređivanje svih članaka na sajtu. Bavi se prevodom, obradom i adaptacijom sadržaja za magazin, govori više stranih jezika i kreira marketing i sadržaj za društvene mreže MPM-a.
Posebno se posvećuje temama iz muzike, filma, kulture i lifestyle oblasti, koje uređuje kroz prepoznatljivu MPM estetiku.
