Michael Angelo Batio, Vinnie Moore, Rowan Robertson i Johny Nasty Boots – virtuozi na gitarama

Prestonica Srbije definitivno je postala svetska prestonica za inostrane muzičare kao nikada do sada, i definitivno je 2026. prelomna godina kada je reč o neverovatnoj hiper produkciji imena preko granice.

Ako pogledamo samo šta je publika Beograda imala prilike da gleda uživo prethodne radne sedmice i tokom vikenda, jasno je da smo postali svetska sila u tom pogledu, iako smo i dalje mala država sa ozbiljnim političko-društvenim krizama.

Tako su krajem aprila pohodili prostore glavnog nam grada – francuski world music fenomen „Les Négresses Vertes“ (Zappa Barka), nemački metal „Grave Digger“ (Dorćol Platz), finski hevi metal „The 69 Eyes“ (Zappa Baza), francusko-tunižanski etno metal „Myrath“ (Zappa Barka), italijanska pop zvezda Eros Ramazzotti (Beogradska Arena), britanski pankeri „GBH“ (Zappa Baza), ruski pijanisti Denis Macujev i Sergej Davidčenko (Kolarčeva zadužbina), jermenski džez pijanista i kompozitor Tigran Hamasyan (Kolarčeva zadužbina), britanski rok muzičar Hugh Cornwell, bivši lider i vokal grupe „The Stranglers“ (Zappa Baza), italijanska operska zvezda Alessandro Safina (Sava centar), metalci System of a Down + Slipknot tribute (Zappa Barka, i da ne nabrajamo dalje, potrajaćepošteno.

Time dolazimo do događaja koji se odigrao u ponedeljak, 27. aprila na scenikluba Zappa Baza, kada smo imali ne jednog, već četvoricu inostranih muzičara iste večeri, u programu prigodno nazvanim „Electric Guitarlands“ na kome su nastupali velikani američke gitarijade – Michael Angelo Batio, Vinnie Moore, Rowan Robertson i Johny Nasty Boots.

Bila je tomaraton tetralogijau organizaciji srpske koncertne agencije „Hellhammer Promotion“ na čijem su čelu tandem snova Marko Gospavić i Marija Spasić, pravi gerilski entuzijasti, koji uspevaju da se za kratko vreme istaknu na domaćoj sceni ponude i obezbede vrhunski provod za sve ljubitelje tvrdog i žestokog zvuka.

Samo zahvaljujući njima, Beograd ima prilike da ugosti mnoge nezavisne, alternativne, underground bendove koji se tek otkrivaju ciljnoj grupi koja obožava metal i slične podžanrove, i reaizovali su prošlog leta drugo izdanje velikog HELLHAMMER FESTIVAL-a u Srbiji neposredno kod Srbobrana.

Naravno, očekuje nas i treći festival u njihovoj organizaciji 2026., tako da ekipa cepa i kida, što bi mladi rekli danas, jer isporučuju mnogo toga za ciljnu grupu koja voli heavy metal, hardcore, hard rock, punk.

Ove večeri publika, njih nekoliko desetina, ili kasnije i par stotina, uživalo je u jednom specifičnom programu koji je u prvi plan isticao gitaru kao najpopularniji i najmoćniji instrument i dalje.

Četvorica vrhunskih gitarista sa one strane Atlantika doleteli su u Beograd i večeje tačno počelo onako kako je i napisano, u 20.00h, ni minut kasnije.

Isprva retko ko je tako nešto pomislio da je moguće da se desi, budući da koncerti u Zappa Bazi počinju obično najranije u 22.00h, tako im je bilo pisano ili nepisano pravilo.

Nezvaničmna satnica je objavljena i podrazumevala je nastup svakog od muzičara do sat vremena, odnosno, da bude kasnije, ovako je bio planiran raspored.

20.00h – 21.00h Johny Nasty Boots

21.00h – 22.00h Rowan Robertson

22.00h – 23.00h Vinnie Moore

23.00h – 00.00h  Michael Angelo Batio

Međutim, kako smo saznali, agent svih muzičara na ovoj turneji, odlučio je da bude ipak drugačije gotovo u poslednji čas, tako da domaći promoter nije imao izbora nego da prihvati ovu novonastalu situaciju – okolnost.

Satnica nije tako ispoštovana, već je prepolovljena, odnosno, muzičari su imali svako po pola sata nastupa, umesto do sat, kako je prvobitno dostavljeno organizatorima.

Sa jedne strane, naporno bi bilo da publika puna četiri sata od osam do ponoći gleda metal – rok maraton, sa druge strane, ima onih koji su bili uskraćeni, razočarani, želeći da im njihovi favoriti budu duže na pozornici Zappa Baze, kada sui već došli iz daleke Amerike.

Prvi na scenu je izašao američki gitarista Džon Nasti Buts (Johnny Nasty Boots), koji je odmah zapalio masu pred sobom i sjajnim gitarskim umećem i vokalom zarazio publiku da ga sluša kao omađijana.

Najmlađi iz plejade rokenrol muzičara ove noći, Džoni je u pola sata svirke davao maksimu,, kao da je reč o njegovom solo koncertu koji će trajati satima, a ne kao da je samo jedan od izvođača na muzičkoj pokretnoj traci.

Rodom iz Meksiko Sitija /Mexico City/, Džoni Nasti Buts danas živi i radi u Los Anđelesu.

Žanrovski gledano, njegova muzika je na neki način spoj bluz roka i psihodelije, inspirisan umetnosti bluza  ’60-ih i ’70-ih godina sa modernim, energičnim rokenrol zvukom.

Debitovao je istoimenim albumom „Johnny Nasty Boots“, čiji je bio koproducent, te je i pesme sa ovog izdanja malo utisnuo u beogradski nastup, mada nije bilo prostora da za 30 minuta sve postigne.

 Veoma produktivan gitarista i kompozitor Johnny Nasty Boots je u poslednjem periodu veoma diskografski aktivan, što je uključio u set listu ovog nastupa. Tako je 2024. godine zaredom objavio dva stidijska albuma –  „Soho“ i „Howlin’ and Dying“. Ovaj drugi album je osvojio nagradu za Najbolju rok pesmu u Americi na dodeli nagrada Intercontinental Music Awards 2025.

Oba albuma su postavila osnovu i inspiraciju za novi mini album – EP „Self Portrait“, koji je postao,kako muzička kritika ocenjuje, mnogo više od puke kolekcije pesama, već vrlo specifičan snimak umetničke evolucije i revolucije Džonija Nasti Butsa.

Na spoemutom EP izdanju, kroz neku vrstu umetničke – muzičke autobiografije, Džoni je veoma svestran – peva, svira gitaru, bas i udaraljke, dok istovremeno piše, aranžira i producira. Taj mini album predstavlja odraz njegovog putovanja između Meksiko Sitija i Los Anđelesa, dve celine koje čine njegov život i profesiju.

Svaki singl sa albuma mu je obeležio prekretnicu: pesma „Soho“ je na digitalnom servisu Spotify zauzela osmo mesto na  listi „Local Pulse Dallas“,  naslov „Lovers (On the Road)“ privukao je pažnju prestižnog magazina „Rolling Stone UK“ i doveo do Džonijeve prve evropske turneje zajedno sa Korkijem Lejngom, legendom Vudstoka i bubnjarem grupe Mountain.

Sa treće strane, singl „For Your Love“ dobio je veliku uredničku podršku, što je dovelo Džonija do plasmana na albumu „Rocking Alternative“ u produkciji platforme Amazon Music, a prati ga i zvanični muzički spot snimljen u Gibson Showroom-u, koji se takođe pojavio na VEVO-ovom albumu „Incoming Rock“.

Opet, sa četvrte dimenzije, EP numera „Whiskey & Reefer Blues“ dodaje još jedan vrhunac, prema pisanju medija, a to je – inovativni psihodelični, apstraktni deo koji je postao studijsko igralište, gde je Džoni doveo do same granice eksperimentisanja.

Džoni je veoma vredan i tražen muzičar, koji je tokom u poslednjem periodu imao barem 40 koncerata u pet zemalja na tri kontinenta, obišao Evropu, završio je svoju prvu turneju po Japanu i bio predgrupa za bend Pentagram /američki doom metal band iz Aleksandrije, Virdžinije/ u čuvenom noćnom klubu na zapadnom Holivudu, u Kaliforniji – Whisky A Go-Go, koga zovu i The Whisky.

Bio je to snažan nastavak njegove 32-dnevne turneje po SAD-u, gde je imao ulogu predgrupe za „Faster Pussycat“ /američki hard rock/glam metal bend iz Los Anđelesa, nastao 1985. godine/.

Na taj način Džoni je predano nastavio da gradi globalni uspeh, i ogroman zamah mu se desio kada je jedan od njegovih nastupa uživo nedavno postao viralan na društvenoj mreži Instagram, jer je imao više od 1,6 miliona pregleda za samo nekoliko dana.

Aktuelnu 2026. godinu, Džoni je započeo u Los Anđelesu, tako što je delio binu sa Witchcraft, švedskim okultnim rok bendom, koji je formiran 2000. godine.

Tako je sada aktuelna njegova Real Rock Tour 2026, evropska turneja od skoro 40 koncerata u 14 zemalja tokom aprila i maja.

Prva faza turneje je deo projekta Electric Guitarlands, velikog gitarskog šou spektakla, upravo koji smo srdačno dočekali u Beogradu, uz Majkla Anđela Batia, Vinija Mura i Rouana Robertsona.

Džonijeva druga deonica nastavlja se širom Evrope sa legendama stoner roka Nebul, osnovanog 1997. godine, i time je dodatno proširen svetski, međunarodni domet Džonija Nastija Butsa.

Beogradska publika je u prvih pola sata imala priliku da gleda ne delu i da se divi gitarskoj virtuoznosti Džonija koji je dokazao svojim sjajnim sviranjem i vokalom svoju poziciju kao jednog od najaktivnijih i najvidljivijih nezavisnih rok umetnika svoje generacije.

Eksplozivni rock/blues gitarista i frontmen, poznat je u celom svetu po energičnim nastupima i sirovom, modernom pristupu klasičnom rock zvuku, uzvišenim gitarskim i glasovnim tonivima, što je dokazao pošteno i vrsno u Zappa Bazi, šteta samo što je bio na samom početku, te ga nije moglo videti mnogo ljudi, kao dalje kolege.

Opet, Džoni je nakon nastupa sišao u publiku i ispratio je ceo ovaj program do samog kraja, želeći da gleda svoje starije prijatelje kako praše i prangijaju gitarama i vokalima. Bio je deo publike, koja ga je zaustavljala da se slika sa njim, što je on oberučke drage volje prihvatao i nije skidao veoma simpatičan  osmeh sa lica.

Skoro ni pet minuta pauze, kao da im se neverovatno žuri, već je scenu preuzeo Rowan Wingate Robertson, koji je sa sobom poveo čitav bend sa pevačem, veoma spreman da pravi metal rok džumbus, kao da je pred njim stadionski koncert.

Sastav je žestoko rokerski i metalski razbijao atmosferu, bina je sijala od uzbuđenja i gitarskih rifova koju je virtuozno svirao kao uvek Rouen Vingejt Roberston (1971), naš drugi važni gost.

Ovaj engleski rok gitarista je sa pevačem i ostalom ekipom pružio pola sata veoma dinamične svirke, da su mnogi imali utisak da je svirka trajala mnogo duže. Jednostavno visoki tokovi vokala i gitarskog ludila imali su vrlo nabijeni sadržaj, članovi koji se zahvaljuju organizaciji što ih je dovela u Beograd da im pruže svoj maksimalan muzički užitak.

koji aktivno izvodi svirke u Las Vegasu u šou programu „Raiding the Rock Vault“ i svira za sastave „Bang Tango“ i  „DC4“. Takođe, Robertson je svirao gitaru za – AM Radio, Dio, Vast, i Violet’s Demise.

Osim toga, gitarista Roberston je takođe komponovao primenjenu muziku za veliki ekran, tako je pisao za ostvarenje „Dirty Step Upstage“ američke rediteljke i producentkinje Amber Moelter.
Snimao je i nekoliko gitarskih video filmova kao edukativne materijale za buduće gitariste.

Rowan Robertson jegitarista koji je još kao omladinac – tinejdžer postao deo benda Ronnie James Dio i ostavio svoj pečat na poznatom albumu „Lock Up the Wolves“(1990).

Set lista je bila obogaćena kompozicijama iz njegove diskografije, upravo sa spomenutog albuma, ali i jedan ubrzani presek i putovanje kroz druge sastave u kojima je učestvovao – „DC4“: „Explode“ (2007), „Electric Ministry“ (2011), „Atomic Highway“ (2018), Ian Ray Logan & Serpent’s Ride – „Between Lights and Shadows“ (2016), tako da je bilo veoma uzbudljivo i strastveno u muziciranju.

Prašteći vokal i gitara koji su sekli vazduh oduševljavali su sve okupljene i bilo je jasno da im je svima bilo žao što se taj emotivni rolerkoster hevi metala i hard roka polako privodio kraju.

Upravo je ovo idealan pokazatelj da ovakvi gitaristi zaslužuju da u narednim periodima ponovo dođu samo u dužoj varijanti, ne da se svedu samo na pola sata, dakle ni jedan školski čas.

Veću bazu fanova ima američki muzičar Vinsent Mur (Vincent Moore) ili Vini Mur /Vinnie Moore, 1964/, koji je dojurio veoma munjevito, svega 5 minuta posle i odmah je krenuo da kida sa svojom gitarom. Instrumentalni hard rock ovde je bio osveženje, da se publika posveti slušanju većim delom uživanju u žicama, da nekad i gitare budu dovoljne.

Čuveni gitarista i bivši član britanske hard rok grupe „UFO“, koja je osnovana 1968. godine, Vini Mur je veteran koji je počeo da gradi karijeru još davne 1984. godine.

Publika u Zappa Bazi je bila mešovita, od mlađih nada do nekih ispisnika Vinija Mura, koja ga je pratila u staroj Jugoslaviji, kada je karijeru započinjao.

Vini Mur je tokom koncerta pokazao da uspešno vlada žanrovima – neoclassical metal, heavy metal, progressive metal, hard rock, instrumental rock, tako su varirali u tek malo duže od pola sata.

Rok i metal gitarista je bio vodeća gitara na debi albumu čuvenog hevi metal benda „Vicious Rumors“ –  „Soldiers of the Night“ (1985), koji nam dolaze 11. maja u zemunski klub Fest, takođe u organizaciji koncertne agencije Hellhammer Promotion.

Vinsent Mur nije nimalo naivan, u karijeri se veoma fino okružio vrhunskim rokerima i metalcima, te je bio član pratećeg benda slavnog rok – metal muzičara Alisa Kupera (Alice Cooper) na turnejama i saradnik na jednom albumu „Hey Stoopid“ (1991).

Međutim, publika u Zappa Bazi najvviše je došla da gleda Vinija Mura samo zbog učešća na albumima Alisa Kupera ili benda Vicious Rumours, već najviše zbog engleskog rok benda „UFO“ u kome je proveo više od 20 godina. Podsetimo, Vini Mur se priključio ovoj ekipi 2003. i ostao sve do odlaska relativno nedavno – 2024. godine. UFO je osnovan 1968. godine, i bio je u stilu ranog hard roka i hevi metala.

Grupu je obeležila sledeća ekipa vrsnih muzičara – pevač Phil Mogg, vodeći gitarista Vinnie Moore, ritam gitarista i klavijaturista Neil Carter, bas gitarista Rob De Luca i bubnjar Andy Parker.

Sa „UFO“ je snimio šest studijskih albuma koje je publika obožavala, posebno i ekipa koja je uživala sve vreme ovog nastupa od 35-40 minuta: „You Are Here“ (2004), „The Monkey Puzzle“ (2006), „The Visitor“ (2009), „Seven Deadly“ (2012), „A Conspiracy of Stars“ (2015) i album obrada–  „The Salentino Cuts“ (2017).

Vinsent Mur je u solo karijeri snimio10 studijskih, jedan live i jedan kompilacijski album uz dva video filma zaedukaciju budućih gitarista – „Advanced Lead Guitar Techniques“ (1987) i „Speed, Accuracy, & Articulation“ (1989), o čemu je bilo reči usputno u ovoj koncertnoj večeri.

Upravo je gitarski virtuoz sa karijerom od pet decenija uticao na uspehe mnogih gitarista širom planete, a i u publici Zappa Baze je bilo onih mlađih koji žele da sviraju jednog dana kao Vini Mur, Džoni Nasti Buts, Rouen Vingejt Roberston ili Majkl Anđelo Batio.

Na pola ove večeri oko 21.00h publika je već došla u ogromnom broju, i delom tužna što nije slušala više bendova, misleći da su svi muzičari raspoređeni na po sat vremena, a ne pola časa.

Iako sadržajno i nabijeno emocijama, proletelo je i to vreme za čas, publika je želela još, ali Vini Mur je dalje prepustio scenu poslednjem u ovoj gitarskoj maratonskoj tetralogiji – Majklu Anđelu Batiju.

Bližilo se finale ove usijane rock – HM – hard rock večeri i poslednji izvođač dolazi na pozornicu kluba.

Italo-američki muzičar Majkl Anđelo Batio (Michael Angelo Batio, 1956), takođe poznat kao Majkl Anđelo, Majk Batio ili MAB, bio je svakako najglasniji i najluđi u pozitivnom smislu, jer je svojim vokalom izazivao erupciju među najiskrenijim fanovima.

Sa bogatom diskografijom od 11 studijskih albuma i tri kompilacije, jedan od najbržih gitarista na svetu, poznat po svojoj neverovatnoj tehnici i legendarnoj “double guitar” svirci, dominirao je scenom čim se pojavio.

Neobične fizičke pojave, ekcentrične frizure, sa posebnom kostimografijom kao da je deo spektakla, mjuzikla, kabarea, performansa ili pozorišne predstave, ili snimanja TV šou programa.

Michael Angelo Batio – američki hevi metal gitarista, nekada glavni gitarista glem metal benda „Nitro“ krajem 1980-ih i početkom 1990-ih godina, glasno je komunicirao sa publikom, bio im je narator, vodič, domaćin, animator, i šta god da im je govorio, zavšavao je rečenicu sa povicima i urlicima, što je simpatično zvučalo kao da se nalazi na ogromnom stadionu za 70 000 ljudi ili na nekom Ušću – za 100 000 duša koji obožavaju sve žanrove i podžanrove u kojima se Anđelo Batio idealno snalazi – neoklasični metal, speed metal, instrumentalni rok, hevi metal, glem metal, progresivni metal.

Repertoar njegovog nastupa u Beogradu je uključivao solo albume, presek izdanja grupe „Nitro“, ali i američkog hevi metal iz Oburna, države Njujork – „Manowar“, koji je osnovan 1980. godine.

Scenski gledano, kako se ponaša i provodi na bini, Majkl Anđelo Batio podseća malo na ekcentričnu američku glam hevi metal grupu KISS – posebno na frontmena Džina Simonsa /Gene Simmons/.

 Da ne bude zabune, Michael Angelo Bationije samo vrhunski gitarista, već svestraniji muzičar –  tekstopisac, producent, a bavi se i pedagogijom kao profesor gitare, o čemu je pričao tokom ovog 45-minutnog nastupa prepunog sjajne energije, maksimalnpg raspoloženja, divne komunukacije sa fanovima, koji su uveliko ispunili celu Zappa Bazu.

Kada pogledate razvojni put Majkla Anđela Batia, jasno je da ima umetnika koji su od prvih koraka rođeni za karijeru koju uživaju ceo život.

Rođen i odrastao u Čikagu, Ilinois, od oca Italijana i majke Nemice, maleni Majkl počeo je da svira klavir i čak, da ne poverujete – komponuje muziku sa samo pet godina.

Gitaru u ruke je uzeo sa 10, da bi sa 12 godina Majkl Anđelo Batio svirao u bendovima i to u omladinskim klubovima, crkvama i na koncertima. Dok su druga deca učila, on je provodio tako barem 10-12 sati vikendom na nastupima. Znao je čovek od početka šta želi od života.

 Veoma obrazovan, Majkl je išao na Univerzitet Severoistočnog Ilinoisa i postao diplomac osnovnih studija iz muzičke teorije i kompozicije. I, naravno, i nakon završetka studija, Anđelo Batio je odmah znao šta želi – da postane studijski gitarista u svom rodnom Čikagu.

Majkl Anđelo Batio, što se referiše na italijanskog slikara Mikelanđela, pružio je publici možda i najjači nastup ove večeri, osim što je naravno i najduži, da zaokruži ovu celinu, serijal, tetralogiju bez premca.

Tokom najdužeg nastupa ove večeri Electric Guitarlands publika je uživala i u prizoru “double guitar” svirke Anđela Batija, i zaista je pravi spektakl gledati tu vrstu izvođenja sa dve gitare u jednoj celini.

Na samom kraju desio se poseban užitak za sve ljubitelje tvrdog zvuka – Michael Angelo Batio, Vinnie Moore, Rowan Robertson i Johny Nasty Boots su svi zajedno podelili binu i svirali u epskom finalu.

Da i mi imamo konja za trku, što bi naš narod rekao, na bini im se uspešno pridružio Borislav Borko Mitić, istaknuti srpski gitarista, rodom iz Beograda, koji je od 1998. godine živeo i radio u Montrealu, Kanadi, najveći grad provincije Kvebek.

Borislav Mitić izvodi neoklasični metal, tako da se savršeno uklopio sa magovima i vedetama svetske pozornice, jer je i sam imao iskustva sa objavljivanjem albuma za inostrano tržište, kao što je reizdanje svog prvog studijskog materijala Fantasy 2000. godine.

Kao i navedeni giganti gitare, i Borislav Mitić je veoma rano krenuo da muzicira na ovom magičnom instrumentu – sa samo 11 godina. Sam je naučio da je svira gitaru, i govorio je više puta da su mu uzori u karijeri bili vrhunski gitarski majstori – Ingvej Malmstin, Riči Blekmor i Mihael Šenker.

Diskografiju mu čine albumi – Fantasy (1992), Borislav Mitić (1999), The Absolute (2009), Electric Goddess (2013), a sarađivao je sa zaista ogromnim brojem muzičara – ukrajinsko-američki pijansita, kompozitor i klavijaturista Vitalij Kuprij, američki gitarista i tekstopisac Chris Loggan, kanadski hevi mtal muzičar Eric Forrest, američki rege sastav The Lions /pojavio se na kompilaciji Embrace the Sun – The Lion Music Japan Benefit Project, gde je svirao je solažu u pesmi Embrace the Sun benda The Lions). Od srpskih snaga, Mitić je sarađivao sa hevi metal grupom Expedition Delta, Vlada Džet bendom, Filipom Žmaherom, i mnogim drugim rokenrol muzičarima.

Tako su svi vrhunski umetnici na gitari zajednički izveli antologijsku pesmu „Paranoid“ engleskog hevi metal – hard rok benda Black Sabbath, sa njihovog istoimenog drugog studijskog albuma daleke nam 1970. godine. Taj epsko-kolosalno-monumentalni hit zaokružio je ovo celovečernje dvočasovno druženje, i malo jače /skoro 140 minuta/ sa četvoricom briljantnih muzičkih ličnosti.

Gledajući sve njih istovremeno na sceni kako rasturaju PARANOID, pomislite kako je malo potrebno da budete ispunjeni muzičkim doživljajem, dovoljno je da u istom kadru vidite više artista koji jednostavno uživaju u svojoj maestralnosti kao pravi maestri rokenrola, hard roka i hevi metala.

Naravno ovo je bila i jasna posveta, omaž nedavno preminulom frontmenu Black Sabbath-a neprolaznom, nezamenljivom i neprežaljenom Oziju Ozbornu, koji nas je posle duže bolesti, nedavno zauvek napustio 2025. godine.

Najpoznatiji kao Ozzy Osbourne, muzičar John Michael Osbourne bio je prava legenda – pevač, tekstopisac, lična karta, alfa i omega engleskog hevi metal benda BLACK SABBATH, a on je imao odavno nadimak Princ tame /Prince of Darkness/.

U publici na ovom koncertu veoma vidljiv i istaknut bio je i hrvatski i svetski muzičar, pevač neprikosnovenog glasa Dino Jelusick ili Dino Jelusić, rođen 1992. godine, koji je sa društvom pomno pratio gotovo ceo koncert. Mnogi su mu prilazili tokom nastupa, rukovali se, pa i sami muzičari iz ovog programa Electric Guitarlands i time je jasno bilo kolika je zvezda Dino van granica Hrvatske i regiona.

Dino Jelusick je u karijeri od 1997. godine, osnivač, glavni tekstopisac i pevač hard rock/heavy metal benda Animal Drive, koji je trajao od 2012. do 2021. godine, kada se priključio kao vokal slavnom britanskom hard rock sastavu, senzaciji Whitesnake.

Dino Jelusick je sa svojim bendom Jelusick imao veliki koncert pre godinu dana baš ovde u klubu Zappa Baza i time otvorio temu, da postoji mogućnost da češće gostuje u našem gradu i zemlji.

Bio je deo stranih bendova Whom Gods Destroy, Trans-Siberian Orchestra, Stone Leaders The Ralph Dirty Shirley, tako da je ozbiljan igrač u jakim muzičkim svetovima, još ako znate da ima diplomu mastera sa Muzičke akademije Univerziteta u Zagrebu 2020. godine.

Velika je šteta da se na kraju koncerta nije i Dino Jelusick pridružio vrhunskoj ekipi na bini Zappa Baze, jer stvara u svim tim žanrovima koji su bili prisutni ove noći – hard rock, blues rock, heavy metal, progressive rock, groove metal. Možda se i desi nekom sledećom prigodnom prilikom.

Najvažnije od svega svakako je činjenica da je publika apsolutno uživala u svim nastupima, te postaje možda i nevažno što je satnica izneverena, i što nismo imali prilike da sve muzičare slušamo u dužim izdanjima od ovih 30 – 40 minuta po programu.

Živeo nama rock, hard rock, heavy metal i svi njihovi podžanrovi, podvrste i pravci.

IVAN MAKRAGIĆ

•  

IVAN MAKRAGIĆ