O prvoj zbirci poezije „Šta žulja zgrade?“, o razvoju talenta za poeziju, o repovanju, o rep sceni, svestranosti talenata, o prošlim i novim koncertima, nastupima po regionu i utiscima publike tamo po bivšoj Jugoslaviji, o identitetu, o svom drugom Ja


Nedavno je objavila prvu zbirku poezije pod neobičnim nazivom „Šta žulja zgrade?“ (2026) u izdanju kuće„Laguna“ i krajem marta je promovisala knjigu u knjižari Delfi SKC u prostoru Bookmarker Cafe. Gošća na promociji joj je bila koleginica Konstrakta, ili Ana Đurić.

Umereno je koncertno aktivna, ima i razloga, ostvarila se kao majka, i ima preče obaveze sada, ne mora da prihvata svaki nastup, svirku, koncert po zemlji i regionu, došao je i taj period kada može da bira.

Skoro je gostovala hrvatskom rep sastavu „Krenkšvester“ iz Osijeka, u Beogradu na sceni Nove Zappa Barke, izvodili su zajedničke numere, a bila im je gošća i u Zagrebu na njihovom koncertu.

Ima mnoge saradnje sa kolegama, po Srbiji i regionu, veoma je vredna i kreativna već 26 godina.

Svestrana je u smislu da je od skoro eto postala i književnica – pesnikinja, a svi je znamo kao muzičarku, mada ona ne voli tu reč, nekako se ne pronalazi u tome.
Kaže za sebe da je tekstopisac i reperka, ali muzičarka …

Nosi umetničko ime, svoje drugo Ja, scenski identitet.

Rođena je kao Ivana Rašić. Onda kada se udala postala je Ivana Rašić Trmčić.


Rođena sestra Tijana Rašić nastupa sa njom, zajednički i stvaraju neke numere.

Njihov otac je Jovan Rašić, prvi vokal legendarne rok grupe „Generacija 5“.

Da ne dužimo dalje previše … svi je znamo kao – Sajsi MC!

 

Svoju zapaženu karijeru je započela nastupima po klubovima širom Beograda i regiona, od freestyle repovanja do autorskih pesama.

Tokom godina postala je vodeća muzičarka u ovom žanru, ili da kažemo – pionirka.
 

Svoj prvi javni nastup, Sajsi MC imala je 2002. godine na rep festivalu u beogradskom klubu Barutana, u podnožju Kalemegdana (Donji grad), na kom su nastupale hip hop i rep grupe „Bad Copy“, „Prti Bee Gee“ i „V. I. P.“. 

Rep kantautorka je sarađivala i sa raznim drugim kolegama u sličnoj sferi – u tom  pravcu muzike: Damjan Eltik, Di-džej B. K. O. (DJ B.k.o.), grupa „Leskovac za klošare“ (L2K), El-Dva-Kao, MC (Em-Si) Deki Ripekt, kao i rođena sestra Tijana Rašić.   

Zanimljiva je ta priča da Ivana Rašić u prvoj fazi mladosti nije želela da se bavi muzikom, već je to bilo polje interesovanja spomenute mlađe sestre Tijane, koja je išla u muzičku školu i svirala klavir.

Za vreme studiranja, Sajsi MC je sa sestrom Tijanom odlazila često u njen omiljeni klub „Dolar“ i tamo upoznala Em-Si Deki Ripekta. Tada je Ivana Rašić – Sajsi MC otpevala jednu svoju rimu, što se njemu veoma svidelo.

Objavila je šest studijskih albuma do sada – „Misi nači naaš“ (2009), „Daleko je Dizni“ (2010), „Od dvanaest do šest“ (2012), „Rad, rad i samo bleja“ (2018), „Kardinalna“ (2022) i „Mater“ (2024), dok joj diskografiju čine i EP izdanja – „KNVK“ (2012) i „Pokvarenica“ (2014).

Imala je tu čast da o njoj bude snimljen i dokumentarni film reditelja Dušana Mrđena – „Da li je lako biti Sajsi MC?“ prošle, 2025. godine.
Ostvarenje prati reperku i od nedavno pesnikinju tokom snimanja studijskog albuma „Mater„, objavljen 2024. godine. U Beogradu je imala promociju tog albuma krajem decembra 2024. u klubu Zappa Baza i napravila je zaista podvig, pravi trijumf.

 Film opisuje proces rada na albumu, gde se vraća i na njene početke 2000-ih godina i stvaranje veoma autentičnog autorskog pečata.

U ovom filmu govore saradnici i savremenici karijere Sajsi MC: A.N.D.R., Ivan Ristić Rista, sestra Tijana Rašić, Marija Ratković i Filip Marinkov Filarri.

Mnogi spotovi su izazivali šokove, kontraverze, skandale, jer je ona oduvek bila i ostala kontraverzna dama.

Jedan video spot se veoma izdvaja, jer je blago erotičan i predstavlja neku viziju atraktivnosti koja sija sa ekrana eksplozivno u numeri „Eva“.

Tada je imala trio susret: srele se Poison Ivy, crna Barbarella i Eva. 

Muzičarka Kejt na saradnju zove rep tandem Sajsi MC i Tijaru.  
Autori teksta su Andrija Marić, Sajsi MC i Tijara, dok su za aranžmane realizovali Marko J. Kon i Milan Lane Novaković. 
Kejt – Katarina Bogićević jeste od ranije popularna crnogorska glumica iz TV serije „Folk“ (2011-2014), afirmisana kao pevačica.

Što se tiče zbirke pesama „Šta žulja zgrade?“, prema strukturi i konceptu same knjige, sadržaj predstavlja šest celina u knjizi:
1. „Da li stu te kao malu slali u prodavnicu?“
2. „Devojačke pesme“
3. „Da li ti smeta kada padaš?“
4. „One koje stižu kasno na žurku“
5. „Da li srce ima hodnik, dnevnu, spavaću?“
6.  „Ridžekts“.


Dobro nam došli u novu muzičku priču specijalno za Music Pocket Magazine.

Dosta smo mi govorili, sada je reč da nam umetnica sve ispriča.

Ovo je sve Ivanina priča.

    Ili … priča Sajsi MC.

MOJA ŽELJA JE BILA PISANJE I MNOGO PRE MUZIKE


U poslednje vreme, što, naravno, nema veze sa tobom toliko da si ušla u neki trend, ili je u pitanju samo neki tihi trend, ali si sama primetila da muzičari postaju književnici?

I to se dešava u onom smislu da muzika, na neki način, koliko god ih ispunjava, i tebe, ali kao da muzičari osete da im nije toliko dovoljna, i kao da je književnost, odnosno pisati i objaviti knjigu, negde vrhunac umetnosti, da treba ostaviti neki trag, publicistički i tako dalje.

Da li se ti osećaš, u tom smislu, tako, da je književnost neki tvoj iskorak, vrhunac, ili se osećaš, većim delom, da je muzika dovoljna, a ovo je nešto što te je prosto ponelo, i velika potreba ti je bila da se i na taj način publici prikažeš?


– Kod mene bilo drugačije. Dok nisam ušla u muziku, moja želja je bila – pisanje. Da li priče, da li poezija, nebitno. Ja sam početkom 2000-ih godina počela da radim zbirke pesama.

Još tada. I to su bile te neke moje pesme, sa samog početka karijere, i ja sam onda shvatila da izdavanjem zbirki poezije ja zapravo ne dobijam ništa, da sam nevidljiva.
I nekako sam dobro procenila situaciju, da ako želim bilo šta da napravim, da moram da uđem u muziku i da krenem da repujem, zato što ću doći mnogo brže do publike, i raširiću ideje mnogo brže.

I pretpostavljam da si želela da sve bude scenski takođe znatno efektnije kroz tvoje koncerte?


– Da, tako je. I nekako sam se samo prešaltovala sa samog pisanja, na – svakako pisanje, ali sa ciljem da se to stavi u format koji nije ovaj format, nego je format muzički, koji je brži, dosta brži. I ja sam to videla tako nešto, skapirala sam, i onda sam se zaglavila tu. Dugo sam bila tu, baš onako, postalo je u nekom trenutku, malo više i dosadno.

U međuvremenu ja sam sve vreme paralelno pisala, nikada nisam odustala od toga, uvek je bilo i pesama za muziku, a ujedno bila je i poezija.

 I onda sam shvatila da mene pozivaju na neke radionice koje se bave pisanjem, da tu radim sa nekim ljudima koji pišu, meni je to bilo potpuno glupo da ja sada nemam to iskustvo izdavanja knjiga. I onda sam shvatila da ja napokon moram da se posvetim tome, da sve iščitam, selektujem, iskucam i uđem u proces izdavanja, i to je sad nešto novo za mene.

 Znači, meni je prvo bilo – želim zbirku, pa je bilo – želim muziku kroz poeziju, a šta je poezija, to je rep, pošto ne pevam, bila sam fokusirana na tekstove.

 Godinama sam ja, ustvari, učila melodije, i tako te neke stvari.
Učila sam kako se pravi pesma, to je sad neka druga priča, ali sam se sada vratila na sam početak.
  Znači, morala sam to da uradim, jer je to što od početka želim.


 To su ti znači pravi koreni u stvaralaštvu?


– Naravno. Muzičarima, svakako, to nije dovoljno, mislim na to što si me pitao. Ako se bave tekstom, muzičari koji pišu, nije im dovoljno da se zadržavaju samo u muzici, njima je potrebna knjiga, jer to je neka vrsta validacije. To je definitivno to.

ČUDNO MI JE KADA MI KAŽU DA SAM MUZIČAR, SEBE VIDIM KAO TEKSTOPISCA


Tvoj kolega, eto i istom ste žanru Marko Šelić Marčelo, recimo, jeste primer te svestranosti, jer je paralelno i književnik. Eto, šest albuma, sedam knjiga. I njega sam baš pitao, pa ću i tebe slično: kanadski muzičar Leonard Cohen počeo je svoju karijeru kao pesnik, i on je uvideo da ne može ta pesma da dopre do previše ljudi, i onda je rešio da recituje tu poeziju, odnosno da postane muzičar, da peva, da bi ga ljudi slušali u ogromnom broju. To je negde razvojni put i kod tebe?


– Jeste, tako sam i ja identično. Moja pesma „Roze Tašnica“ je baš upravo originalna poezija bez modifikovanja, samo „nalepljena“ na muziku. Dugo sam ja samo „lepila“ poeziju na muziku da bih shvatila kasnije kada se izveštiš, ti shvatiš kako ti onda možeš da tekst modifikuješ, da bude lakše prvenstveno tebi, jer ta moja poezija, koliko god da se stavila na muziku, nije mogla da dođe do komercijalnog dela, zato što je to previše „žvakanja“ za njih.
Onda sam ja počela da „žvaćem“ u njihovo ime i da krećem da učim kako da manipulišem tekst da uđe brže u uho. Ipak, kada uzmeš da čitaš, druga je priča, kada slušaš, druga je priča, nije ti fokus isti, ne možeš čitati.

Tako da sam ja tokom poslednjih 25 godina prvo učila o tome, onda sam iskustveno učila o tome i na kraju to je bio za mene duži put.

Ti i jesi tekstopisac, stvaraš reči. Dakle tekstopisac koji je pesnik sada, zvanično?

– Da, mada mi govore da sam prvenstveno muzičar. Ali ja im onda kažem stidljivo da i jesam i nisam, jer mi je to „muzičar“ malo tako, možda ne baš adekvatno za mene.

Dobro, ali jesi muzičar, jer nisi samo tekstopisac, već izvođač i tekstopisac. Gledajući baš tvoje rep pesme, tamo ima uvek jako puna teksta. Uopšte rep muzika jeste takva, da je raspričana. Kada sam tebe slušao više puta, poslednji put je bilo na Exitu, čini mi se, 2023. godine, baš si bila sjajna na sceni i slušajući pesme, rep muzika sa tom količinom stihova, ide negde u pravcu forme – poeme. Odnosno, nešto između pesme i proze, što poema jeste. Liči na priču, ali kroz rep, ali opet jeste neka vrsta pripovesti, pripovetke.

– Da, kao da je storyteling, to i jeste rep žanr.

PREMA MUZICI VIŠE NEMAM STRAHOPOŠTOVANJA, JER SAM JE SAVLADALA, ALI IMAM PREMA PROZI, TU TEK UČIM

Evo sad je izašla zbirka pesama, rekla si na konferenciji za medije, da razmišljaš već o izdavanju nove knjige. I da li si imala želju da kreneš u pisanju nečega što nije rep, opet nije ni poezija, ali je proza? Zanima li te zbirka priča, pripovedaka, roman?

– Naravno, kako da ne, privlači me proza. Moram da priznam da ja prema muzici nemam više taj onaj osećaj strahopoštovanja, zato što sam je savladala, ali proza je opet neko polje koje nisam savladala. Ja imam poštovanje prema tome, zapravo ja dosta cenim pisanu reč, mislim da je to stvarno vrhunac, za mene je književnost, u pogledu umetnosti – vrhunac.  I veoma mnogo je poštujem. I na taj način onda sam bila jako plašljiva da se u to sve upustim, ali mislim da mi je onda to sledeći korak.


Baš kada si spomenula muziku da si je savladala, i karijera ti traje već duže od 25 godina, ti zapravo nisi očekivala da ćeš time da se baviš, već je tvoja rođena sestra Tijana Rašić, koja nastupa sa tobom, išla tim putem?


– Da, Tijana je išla u muzičku školu, a niko nije očekivao da se ja bavim muzikom. Ja sam se bavila muzikom da bi se baš onako čuo moj glas.

MENI JE MUZIKA ODUVEK BILA SVE: U DETINJSTVU MESTO GDE ĆU DA POBEGNEM I DA SE OSEĆAM SIGURNO


Naravno, opet tvoj otac, Jovan Rašić, jedan je od osnivača i prvi vokal legendarne rok grupe „Generacija 5“. Znači, svi su nekako već bili u muzici, ti nisi u početku, a bljesnula si u karijeri. Vrlo neobičan put si odabrala?


– Da, da,  to je sve jako čudno, da. Moram da kažem, mislim, hajde mogu da iskoristim tu reč. Na neki način sam možda zloupotrebila muziku da bih istakla svoje reči. Mada, opet, ja sam bila pasivni konzument u muzici.  Meni je muzika bila sve. U detinjstvu meni je muzika bila neko mesto gde ću da pobegnem, da se osećam sigurno.


Neka vrsta Svetog grala možda?

– Baš Sveti gral, tačno. Meni je muzika stvarno pružila SVE. Muzika mi je dala i obrazovanje. Preko panka sam naučila šta je komunizam. Mislim, muzika se koristi stvarno da se neke ideje plasiraju.

FENOMENALNO MI JE DA NAŠI I SVETSKI MUZIČARI POSTAJU PISCI, JER MUZIKA ONDA IMA GDE DALJE DA ODE, U KNJIŽEVNOST!

Danas kod nas i u svetu ima knjiga o muzičarima sve više, ali i knjiga koje pišu muzičari, u toj meri da imaju dve paralelne karijere. Kod nas je tu, kako smo pominjali – Marčelo, ili Dr Nele Karajlić, po regionu i Zoran Predin, svi su u prozi, opet i Zoran Kostić Cane, lider „Partibrejkersa“ je objavio knjigu poezije, dok je Zvonimir Đukić Đule napisao veliku knjigu o svom bendu „Van Gogh“, Dejan Cukić kao publicista.
 Od stranih – Sting, Eric Clapton, Keith Richards, svi uglavnom su pisali svoje autobiografije, a ima i onih koji pišu romane, putopise, fikciju, beletristiku, kao pravi književnici – David Byrne, Nick Cave, Bob Dylan, ranije beše pokojni Leonard Cohen, koga smo isto spomenuli, ili kompozitor filmske muzike Ry Cooder.
Kako ti se čine svi oni u sferi književnosti, njihov svet? Ako si imala prilike da čitaš?


– Naravno, pratim i te knjige, čitala sam Stinga, Kita Ričardsa, sve to pozdravljam. Sve to mi je fenomenalno. Ipak se ta njihova dela razlikuju od muzike koju stvaraju. U suštini mislim da svako ko se bavi umetnošću, bilo kakvog oblika, on ima prostora da se izrazi i kroz književnost. Koja će to biti forma, to je sasvim druga stvar.

Ali da, to je neki korak, što je super, zato što muzika ima gde dalje da ode. Muzika ima dalje da ode u književnost. Što je fenomenalno, jer jako je teško kada nemaš gde posle. A ovde imaš.

DANAS IMA SVE VIŠE ŽENSKIH REP MUZIČARKI U SRBIJI, RANIJE IH JE BILO MALO


Što tiče muzike, poslednje eto gde smo te gledali u Beogradu kao jedan veliki koncert u klubu Zappa Baza, u decembru 2024. godine, kada si uživo promovisala za sada poslednji album „Mater“, objavljen te godine.
 Evo nedavno je i tvoja koleginica po rep muzici i Mimi Mercedez imala koncert na novoj Zappa Barci. Kako gledaš na to da je ipak realtivno malo žena u rep muzici danas, kao da je taj žanr više rezervisan za muški deo populacije, ili se varam?


– E pa tako je bilo je ranije da ih je malo, sad mi se čini da ih ima puno. Odnosno, sada više ne mogu ni da pohvatam koliko je mojih koleginica, ali znam i vidim da ih ima.

JA SAM KRENULA VRLO DIVLJE I NEVASPITANO U KARIJERI, ALI SAM KRENULA!


Sećam se na festivalu Exit 2023 kada smo imali prvi intervju, tada je ceo jedan dan bio tematski posvećen baž domaćem ženskom repu, gde su osim tebe nastupali Tam, Mimi Mercedez i druge, tako da je delovalo da je ta scena veoma živa?

 
– Tako je, ima, ima nas. Sad ne mogu da nabrojim sve. Ali sad ih ima više nego nikada.
 To je odlično zaista.

Ti si tako i počela u novom milenijumu karijeru, kao pionirka ženskog repa kod nas, 2002. godine u Barutani, kada su nastupali i Prti Bee Gee, Bad Copy, V. I. P. i onda je tad krenuo tvoj scenski život?

– Jeste, prošlo je tako brzo to vreme.
 Ja sam krenula vrlo divlje i vrlo nevaspitano. Ali sam krenula!

Gledajući ovako region, ti si dosta tu aktivna, možda i više nego u Srbiji. Ostvarivala si već te angažmane. Takođe, i sarađuješ sa kolegama iz bivše Jugoslavije. Skoro u februaru si gostovala na koncertu hrvatskog rep dua „Krankšvester“ iz Osijeka, i sa njima si izvela vaših pet zajedničkih pesama – „Mater“, „Liz Taylor“, „Šta bi ti“, „Sasha Grey“, „Pidžama vinjak party“.

 – Da, imala sam sa njima odličan nastup u Beogradu. Sve mi se čini da je bilo ukupno šest pesama, mislim da je onda još jedna urađena. Imamo dve sa njihovog albuma. Sad ne znam da li je ta jedna objavljena. Moguće da onda ta jedna pesma nije ušla na njihov album.

NAJLUĐI NASTUPI SU NAM BILI U HRVATSKOJ, ONI VOLE SVE ŠTO JA RADIM U MUZICI!

Takođe, bili ste i kod njih u Hrvatskoj, u Tvornici kulture. Onda si imala samostalan koncert u popularnom klubu Industrial Vintage bar u Zagrebu, kao i u Sloveniji, u Kino Šiška u Ljubljani. Kako te region prihvata? Kako reaguju uopšte republike bivše Jugoslavije u odnosu na Srbiju? Da li su oni nekada u šoku kada čuju tvoje nekada previše slobodne stihove? Posebno se kaže za Slovence da su malo suzdržani, konzervativniji. Ili i tamo reaguju isto kao u Srbiji?

– Evo, što se tiče te teme ja bih da se vratim malo dalje u prošlost. Naime, 2005. godine, bio je festival u Sarajevu koji se zove „Pičvajz“. Mene je taj festival bukirao, a da nisam imala, čini mi se, ni tri snimljene pesme, koliko se sećam. Pokazalo se da je region dosta progresivniji. Ja sam, recimo, u Sloveniji nastupala 2006., 2007. i 2008. godine, sve u nizu, znači više puta redovno, Zagreb nas je ugostio nebrojano puta. I moram reći, prema iskustvu, njima je vrlo zanimljivo ovo šta ja radim, zato što nije šablonski, i to im zvuči odmah na neku egzotiku.

 Baš sam uvek dobijala jako topao prijem od svih njih. I sada, postoji ta predrasuda, u pravu si, da su Slovenci i Hrvati tako malo konzervativni, kao hladniji, ali nama su najluđi nastupi bili baš tamo! Posebno Zagreb, tamo je bilo eksplozivno, desi se neka snažna energija, da li postoji neka posebna hemija između njih i nas, ne znam, ali su se oni toliko zajebavali. Na primer, ne znam tačno koja je pesma bila, nešto se spominje tri prsta, onda oni dižu uvis tri prsta, iz zajebancije. Zaista su skroz super!

VOLIM DA SE VIŠE MEŠAM U MUZIKU, SA MARKOM LOUISOM U SARADNJI SAM DOŠLA NA SAM KRAJ SNIMANJA PESME

Sa druge strane, ostvarila si i neke saradnje, ima onaj veoma erotičan spot za singl „Eva“, gde nastupaš sa Kejt i Tijarom, što donekle jeste u domenu tvog žanra i senzibiliteta. Tu je i spomenuti duo „Krankšvester“ i drugi u tvom domenu. Međutim, onda imaš izlet u neku drugu dimenziju za tebe, kao što je world music, soul, pop, dakle Marko Louis i pesma „Komete padaju“. Ta pesma i jeste najviše upravo world music, sa elementima etno pravca. Kako je došlo do toga da uđeš u nešto sasvim novo za tebe?

– Evo, ja sam Marku Louisu tada „upala“ na strofu, a on je zapravo sve uradio: čovek je završio celu pesmu i ja sam bila u fazonu – „aaaahh, što nisam i ja učestvovala u stvaranju same pesme!?“. Barem malo da se i ja mešam u muziku. Ali da, jeste to bilo nešto sasvim drugačije. Dobro, postoje te neke saradnje, kao sa Markom, gde se ja mnogo ne mešam, ne uradim baš puno toga, samo dođem. Ipak, ja više volim da budem tu od početka.

Naravno, kao kantautorka voliš da bude tako, kompletno. Svi kantautori to vole, da imaju kontrolu, od početka do kraja, da imaju ceo proces pred sobom?

– To se zove ego-trip! (smeh)

Možemo i tako reći. Nedavno si imala koncert i u klubu Istina Mašina u Nišu. Koji su ti dalji koncerti zakazani u narednom periodu po Srbiji ili regionu, gde te može publika gledati na turneji?

 – Što se tiče daljih koncerta, mislim da od toga šta imamo prvo zakazano, tek u junu, idemo opet u Ljubljanu. Nemam ovde zapisano, ali ima sigurno još jedan zakazan koncert.

SADA MANJE IMAM KONCERTE OD KADA SAM POSTALA MAJKA, IPAK MI JE ĆERKA MALA

Bila si redovna na Exitu i njihovim drugim festivalima po regiji – Sea Dance u Crnoj Gori (Budva), Sea Star u Hrvatskoj (Umag), kao i u Kragujevcu – Arsenal fest.  Da li se to planira možda, nastup na festivalima?

– Sa našim Exitom eto još uvek ne znamo šta se dešava, šta će biti na kraju, da li će ga biti ove godine. Inače, mi smo sada koncertne aktivnosti sada sveli na minumum, jer se tu dosta trošimo, i čisto zbog mog porodičnog života, nekako mi nije sada izvodljivo. Ćerka mi je mala, a desilo se kada je imala dva meseca, ja sam već krenula da nastupam. Sa njenih šest meseci smo radili i Main Stage na Exitu. I to ume da bude teško, naporno, tako da je sada situacija sasvim drugačija. Nismo kao ranije da overavamo sve, već sada biramo gde ćemo i šta ćemo.


Da se malo vratimo na samu knjigu. Možda su neki očekivali, kada se pojavila tvoja zbirka „Šta žulja zgrade?“, kako si ti Ivana Rašić, kao pravo ime, a scensko je – Sajsi MC, da će na knjizi stajati tvoje pravo ime i prezime. Lično sam očekivao da će biti napisano samo Ivana Rašić ili Ivana Rašić – Sajsi MC, a ne da stoji samo Sajsi MC.
Zašto je ostalo ipak Sajsi MC, a nije u pitanju muzičarka, već književnica Sajsi MC?

– Moja prva ideja je bila da kada ja budem izdala knjigu, ima da piše Ivana Rašić. Međutim, ja sam se u poslednjem trenutku odlučila ipak za ovo, da ostane Sajsi MC. A zašto? Da bi knjiga dobila na pozornosti, publicitetu. To je bila jedna biznis odluka, ništa više od toga. Inače, u mom mozgu imam skroz operisan taj deo koji se tiče biznisa i finansija. Nadam se da me razumeš. Opet, iz nekog iskustva sam naučila malo da mozak konsultujuem oko toga. I tako je onda rešeno, da damo i tu dimenziju, i da zbirka „Šta žulja zgrade?“ bude potpisana sa Sajsi MC, jer njoj je i jeste baza ovo, pisanje knjige, odatle je i krenula. Ona stoji na tome da bi mogla da se nadogradi.

ZAISTA I DALJE NE ZNAM KO JE ZAPRAVO SAJSI MC, A KO JE IVANA RAŠIĆ

Kada sam imao razgovor sa Giletom iz „Električnog orgazma“, on je ranije imao izjavu da nije želeo u početku da bude prvo muzičar, druge umetnosti su ga zanimale, jer je imao svestrane talente. Tako je želeo biti glumac, slikar, književnik. Sve to pre nego muzičar. I onda je rekao da mu se u muzici sve to sklopilo i sjedinilo, jer on crta omote na albumima grupe, dakle tako je slikar, onda piše pesme kao tekstopisac, znači zadovoljio je želju da bude književnik – pesnik, onda na sceni i u spotovima glumi da je neko drugi, rok muzičar, tu je Gile, ovako je – Srđan Gojković.
Ko je onda Sajsi MC, a ko je Ivana Rašić?

–  To je u neku ruku i trik pitanje, i zagonetno pitanje, na koje čak ni ja ne umem da odgovorim, jer Sajsi MC je vremenom nastajala, ja sam gradila nju i ona jeste nastala uslovljena onim što se dešava oko mene. To je moj oklop koji ja imam i tako se branim, pa je to moja persona, i slično. Ali, vremenom sve to je počelo dosta da se meša i prožima. Tako da nisu stvari tako jednostavne.

 I onda na kraju onda ne znam ni ja, jedna je malo, pa je druga malo prisutna, pa je tako nešto između Ivane Rašić i Sajsi MC. Sve je to malo onako, i meni lično je sve to vrlo nejasno.


IVAN MAKRAGIĆ