Koncert „Samostalnih Referenata“ 6. marta u Zappa Bazi

piše: Ivana Đukić

„A nekad bilo je sasvim drugačije, pesme su pisane jezikom ulice, dete sa asfalta savet ne prihvata, idejom vođeni senke smo postali“.

Da li je ovaj tekst pesme bio problematičan ili neki drugi, noviji, pošto oni zaista i imaju „sveže“, vrlo jake i interesantne tekstove, ništa od toga ne znamo.

Ipak, jedno će svima koji su im bili na koncertu ostati u sećanju – racija! I to pre početka zakazane svirke!

Kultna beogradska punk ska grupa „Samostalni referenti“ održala je fantastičan „jubilej“ koncert u petak, 6. marta u veoma popularnom klubu Zappa Baza.

Utisak je od prvog do poslednjeg trenutka – zajedništvo svih oko 800 prisutnih fanova. Publike i benda, snage da se zajedno izgura sve.

Jedan jedini pad u sveopštem đuskanju, gurkanju, vrtenju i povremenim blagim šutkama se nije desio. Jedni drugima potpuno nepoznati ljudi su pobednički đuskali. Ponosni što je svirka uopšte počela.

Nastup koji se nekako spontano u njegovom drugom delu pretvorio u opšti prkos, kolektivan bunt prema tome što su (možda) i bend, ali i gosti trkeljisani na ulazu i unutra nekih 90 minuta pre početka događaja.

Šta je bio pravi uzrok racije ne znamo, ali je svima koji su bili u Zappa Bazi i naročito napolju, bilo vidljivo da su u jednom momentu tri momka sa fantomkama na licima i u nekoj odeći nalik na uniforme, bez ikakvih obeležja policije, nakon obavljene racije izašla napolje i otišla u pravcu nekog belog džipa. Civilnog.

Neko je pokušao da pokvari grupi i fanovima jubilej od 30 godina postojanja, ali u tome nije uspeo, pošto je posle početnog zagrevanja i dosta čudnog, stegnutog pristupa grupe događaju, na kraju sve došlo na svoje.

„Referenti“ su bili malo u grču na bini, te su prve 2-3 pesme bile otpevane i odsvirane tehnički korektno, ali energetski slabašno. Kao da su i bend i pubika ispitivali hoće li se vratiti oni koji su sproveli raciju, ko god to bio. U početku je očekivani ska zamenio rege pa smo pomislili da je možda bend usporio… Ali onda je krenuo ršum, koji je kulminirao sa pojavom Kojota iz „Eyesburna“ na bini.

Kako su otpočeli prvi taktovi „Šejna“ na „Eyesburn“ način, nastala je potpuna ludnica u masi.

I pre toga su „Samostalni referenti“ uspeli da nametnu pravi ritam koji smo pratili, ali je Kojot sa duvačkom sekcijom domaćina doveo sve do ekstaze.

Publika je bila potpuno izmešana, i po pitanju godina, stilova oblačenja, pa i druge muzike koju slušaju. Prosto, po izgledu nikad nikog ne možeš da provališ da sluša „Referente“. Bilo je tu nešto malo pankera i skinheda, ali uglavnom fanova ska i rege zvuka.

Potom su se ređali veliki hitovi grupe kao što su „Za moj Beograd“ i „Svet…samo za nas“, „Život mafije“ i „Devedesete“.

U jednom momentu dogodilo se nešto neviđeno poslednjih godina u Beogradu – više od 800 fanova, kao teledirigovano, čučnuli su ispred benda slušajući prve taktove „Lungovske“.

Kada je došlo do kulminacije pesme i istovremenog skoka onih 800 iz čučećeg položaja sve se dodatno i prirodno ubrzalo do konačnog ludila na koje se prirodno vezao hit „Moje pesme, moji snovi„. Sve savršeno oslikava današnje stanje omladine: copy-paste početka devedesetih godina.

Dok smo mi stariji u glavama prebirali po sećanjima i AirMax patikama praćenim dizel farmerkama i duksevima upasanim do grla, „Referenti“ su došli do kraja i najvećeg hita „Za neke nove ljude“.

Znate kako se najčešće zna da je koncert uspeo?

Kada vam 800 i više ljudi u publici horski otpeva pesmu, a da se ona pre toga završila!

 Instrumenti članova benda su utihnuli, ostali su samo dlanovi i grla i želja da sve bude ovako i na jubileju 40 godina Referenata.

„I sutra, kad nas ne bude, ova pesma ostaće, za neke nove ljude, da im bolje bude,

I sutra, kad nas ne bude, da naše greške isprave“.