Magično i spiritualno putovanje odigralo se u umetničkoj viziji sastava „LP Duo“ dvoje čudesnih pijanista Sonje Lončar i Andrije Pavlovića, tokom tri večeri, u dva grada.

Beograd je bio domaćin dve noći 15. i 17. decembra na Velikoj sceni „Mira Trailović“ pozorišta Atelje 212, dok je Novi Sad ugostio dvoje retkih talenata 20. decembra na pozornici Sinagoge.

Izuzetan projekat je realizovan u organizaciji Centra beogradskih festivala (CEBEF), koji stoji iza nekih ranijih koncerata pijanistkičkog sastava.

„LP Duo“ uspeva da nas iznenadi sa svakim novim koncertom, jer uvek biraju neku drugačiju temu, tako da su njihovi koncerti zapravo – koncepti, idejne revolucije, koje menjaju DNK i krvotok muzičkog univerzuma naše zemlje.

Ovog puta su obradovali publiku jednim specifičnim triptihom izvodeći jednu kompoziciju – „Kelnski koncert“ američkog džez autora i vizionara – Kita Džereta.

Pun naziv ovog triptiha koncerata u Beogradu i Novom Sadu nosi naziv „Kelnski koncert – 50 godina od premijere“ upravo u čast tog ogromnog zlatnog jubileja.

Pet decenija je prošlo od ovako važnog i fevolucionarnog koncerta koji je ostavio dubokog traga u istoriji džeza i modernog muzičkog izraza.

Do danas, ovo je najprodavaniji album u istoriji džez muzike i klavirske improvizacije.

Čak preko 4 miliona primeraka!

Foto: Belkisa Abdulović – CEBEF



Publika je nestrpljivo ulazila u salu, pripremala se za koncert i iščekivala da na scenu izađe tandem snova. I nakon nekog vremena, tu su i oni, na pozornici.
Samo su se sa osmehom pojavili i poklonili, te seli svako za svoj klavir.

Kako istorija pripoveda, „Kelnski koncert“ je dvostruki live solo album izvanrednog američkog pijaniste Kita Džareta koji je snimljen u Operskoj kući u Kelnu (Zapadna Nemačka).
Tačan datum je ubeležen: 24. januara 1975. godine.

 Objavljen je za diskografsku kuću „ECM Records“ kasnije iste godine i do danas ostao je definitivno  najprodavaniji solo album u istoriji džeza i bestseler klavirski album.

Sonja Lončar i Andrija Pavlović odlučili su se da obeleže izuzetan zlatan jubilej – 50 godina od premijere tako kolosalnog, epskog, monumentalnog remek dela.

Poseban kuriozitet ove vanvremenske kompozicije je u tome što je ove 2025. godine album „Kelnski koncert“ proglašen „kulturno, istorijski ili estetski značajnim“ od strane Kongresne biblioteke i izabran za očuvanje u Nacionalnom registru snimaka.


Sve kompozicije na albumu „Kelnski koncert“ napisao je Keith Jarrett, odnosno četiri stava, različitih vremenskih trajanja.
Ta četiri stava prema originalu predstavljaju dvostruki album, na dve ploče sa ukupno četiri strane – „Side I“,  „Side II“, „Side III“ i „Side IV“.

Tako su segmenti – stavovi po imenu– „Part I“  od 26 minuta, „Part II a“ od skoro 15 minuta, „Part II b“ preko 18 minuta, i „Part II c“ od skoro 7 minuta.
Ukupno trajanje po originalu iznosi 1:06:07, dakle 66 minuta, ili jedan sat i šest minuta.

Foto: Belkisa Abdulović – CEBEF



Prve tri numere su objavljene na CD formatu 1983., da bi sva četiri dela kompletirana 1984. godine kao posebno reizdanje. Postoji i jednoslojni SACD, koji je izdavačka kuća „ECM“ objavila za japansko tržište.  SACD (Super Audio CD) je optički disk visoke rezolucije koji su razvile kompanije Sony i Philips za vrhunski zvuk, koristeći Direct Stream Digital (DSD) za detaljan zvuk, širu dinamiku i često višekanalni zvuk, pri čemu je većina diskova „hibridna“ za reprodukciju i na SACD i na standardnim CD plejerima.

Ovo je tek uvod u ovu legendarnu priču, veoma specifičnu i zanimljivu u širem kontekstu.

Koncert dvoje beskrajno talentovanih umetnika, kompozitora, pijanista, Lončar i Pavlovića, odvijao se kao jedna posebna duodrama, muzički poetski komad, pozorišna drama, na mnogo višem nivou od pukog koncerta.

Njih dvoje gledaju se često dok sede svako za svojim klavirom dok izvode ovako zahtevnu i snažnu , pre svega višeslojnu kompoziciju.

Očima „razgovaraju“, simpatično na taj način uspostavljaju kontakt, i njihova muzička komunikacija odvijala se na dirkama klavira, te su zajedno činili jednu sveobuhvatnu epsku celinu.


Prateći četiri stava, koncert je i bio pravi konglomerat posebnog organizma, koji diše punim plućima i raširenih krila sve vreme.

Foto: Belkisa Abdulović – CEBEF


Ide polagano, tiho, onda nastaje čitava precizna, postepena gradacija, sve jače i glasnije, onda do smiraja dana. Tako se odigravaju sva četiri fragmenta, spajajući se u jednu jedinstvenu celinu, koja sa izvođenjem sastava „LP Duo“ dobija novi smisao i živi sasvim novi identitet.

Sonja Lončar sa leve strane bine i Andrija na desnom delu pozornice komuniciraju sve vreme pogledom, i uvek se očigledno savršeno razumeju, ipak se poznaju u dušu više od 20 godina koliko stvaraju i nastupaju zajedno. Bez reči oni se jednostavno savršeno upotpunjuju, spajajući svoje artističke duše u poseban koktel stvaralaštva, prijaju i prijanjaju jedno drugome.

Sonja u drugom činu rukom tapka o oklop klavira, daje poseban ritam numeri.
Bio je to beskrajno efektan trenutak, gde se umetnik sa osmehom na trenutak prebacuje u drugu ulogu, ne samo pijaniste na klaviru i dirkama, već i na samom klaviru

Jazz kompozicija „Kelnski koncert“ jeste kao višeslojno umetničko delo vrhunske lepote, iskonska vrhunska knjićevnost: u isto vreme je poezija, poema, drama, roman, zbirka priča ili pripovedaka, mada se može posmatrati i kao analitički esej.

Svaki od četiri stava bio je poseban svet, univerzum za sebe, dimenzija specifičnog nivoa, pretapajući se kao kroz seriju iz četiri epizode, četiri radio drame, audio zapisa, ili slojevita četiri filma koji se dopunjuju.  

Slušajući instrumentalni klavirski koncert, ima se utisak da su to četiri različita koncerta, spojeni u tetralogiju jedne poetske – muzičke večeri.

Foto: Belkisa Abdulović – CEBEF



Da se vratimo malo u istoriju ponovo.

Pre tih 50 godina koncert je organizovala, zaista da ne poverujete, jedno devojče od svega 18 godina. Dakle tek je postala punoletna. Njeno ime je Vera Brandes, tada svakako najmlađi promoter koncerata u Nemačkoj.

 Koncert u Kelnu je održan u petak, i to u kasnim satima od 23:30 časova, jer je termin određen  nakon završetka izvođenja opere.

Kako navode istorijski izvori, od pre pet decenija, kasni termin je bio jedini koji je administracija stavila na raspolaganje Veri Brandes za džez koncert – prvi te vrste u Kelnskoj operskoj kući.

Da li je potrebno da navedemo da je koncert bio unapred rasprodat, sve je bilo ispunjeno do poslednjeg mesta sa više od 1.400 ljudi.
 
Na zahtev američkog virtuoza Kita Džereta, mlada devojka Vera Brandes je za nastup odabrala koncertni klavir Bösendorfer 290 Imperial.

 Međutim, došlo je do izvesne zabune među radnicima opere i umesto toga su pronašli drugi Bösendorfer klavir iza scene – znatno manji koncertni klavir.
Ti radnici su pretpostavili tada da je to onaj klavir koji je tražen, i postavili su ga na scenu.
Međutim, ne kaže se uzalud – pretpostavka je majka svih nesporazuma.

Greška je otkrivena prekasno da bi ispravan Bösendorfer bio dostavljen na mesto održavanja na vreme za večernji koncert tog januara 1975. godine.

Foto: Belkisa Abdulović – CEBEF



 Klavir marke Bösendorfer, koji su imali, bio je namenjen samo za probe. U tako lošem stanju, sam mali klavir zahtevao je nekoliko sati štimovanja i podešavanja da bi se moglo uopšte svirati na njemu.

 Instrument je bio limen i tanak u gornjim registrima i slab u bas registru, a pedale nisu pravilno radile, kako svedoče dokumenti.

Vera je pokušala i nabavila još jedan veliki klavir – sasvim odgovarajući prema Džaretovim standardima. U međuvremenu se pojavio štimer klavira da popravi mali veliki klavir i upozorio je Veru da bi transport velikog klavira, bez odgovarajuće opreme na niskim temperaturama usred kiše nepopravljivo oštetio instrument, i Brandes je bila prinuđena da se drži malog klavira.
Jednostavno nije imala izbora ni najmanje.

Kit Džeret je imao celovečernji samostalan koncert nekoliko dana ranije u Cirihu, u Švajcarskoj.

Iako mu je Vera poslala avionsku kartu za let do Kelna, na zahtev izdavačke kuće, zamenio je kartu za gotovinu i pridružio se producentu diskografske kuće „ECM Records“ – Manfredu Ajheru, koji je putovao do Kelna automobilom u Ajherovom starom Renou 4.
Na taj način nije bilo komfora, tako da su stigli u Kelnsku operu kasno popodne veoma umorni nakon iscrpljujuće duge vožnje.

Foto: Belkisa Abdulović – CEBEF



 Džaret nije dobro spavao nekoliko noći i imao je bolove zbog leđa, zbog čega je morao da nosi protezu. Nakon što je isprobao taj nažalost loš kvalitet klavira i saznao da zamenski instrument nije dostupan, Džaret je bio razočaran i skoro je odbio da svira koncert.

Američki maestro je tako žele da ode i ne održi nastup, ali 18-godišnja promoterka i organizatorka je uspela da ga jedva ubedi da ipak nastupi, jer je koncert trebalo da počne za samo nekoliko sati.
Možda nevoljno, nekako je dao odgovor „da“.

Vera Brandes je rezervisala sto u restoranu pre nastupa, ali kašnjenja su značila da je Džaret mogao da pojede vrlo malo obroka pre nego što je izašao na potornicu.

Na kraju, Džaret je odlučio da svira, jer je oprema za snimanje već bila postavljena.
Džaret je koncentrisao svoje sviranje na srednji deo klavijature.

Producent kuće „ECM Records“-a Manfred Ajher, koji je vozio kolima Džareta, kasnije je rekao sledeće: „Verovatno je Džaret svirao onako kako je svirao zato što nije bio dobar klavir. Pošto se nije mogao zaljubiti u njegov zvuk, pronašao je drugi način da iz njega izvuče maksimum“.
  Verovatno je i bio u pravu.
Muzikolozi ističu da je značajan aspekt koncerta bila ta Džaretova sposobnost da proizvede veoma obiman improvizovani materijal preko jednog ili dva akorda tokom dužeg vremenskog perioda.

Foto: Belkisa Abdulović – CEBEF



Ceo koncert je snimio Martin Viland, inženjer izdavačke kuće „ECM Records“, tako što je koristio nekoliko kondenzatorskih mikrofona Neumann U 67 sa vakuumskom cevi i prenosivi kasetofon Telefunken M-5.  Snimak je realizovan u tri dela, u trajanju od oko 26 minuta, 34 minuta i 7 minuta.

Da bude jasnije, kako je izvorno programiran za ploču, drugi deo koncerta – kompozicije je podeljen na delove označene kao „IIa“ i „IIb“.

Treći deo, označen kao „IIc“, zapravo je bio poslednji deo, poseban bis.
Delo ili stav „IIc“ je reinterpretacija kompozicije Kita Džareta pod nazivom „Sećanja na sutrašnjicu“. Ovo delo se može čuti tokom trio koncerta Kita Džereta sa Gusom Nemetom (kontrabas) i Polom Motijanom (perkusije), u Oslu u decembru 1969. i emitovanog tek tri godine kasnije – 1972. na norveškom javnom televizijskom kanalu NRK.

Kit Džeret je bio i duhovit, pomalo zabavan tokom izvođenja ove muzičke predstave.
Suptilan smeh se može čuti iz publike na samom početku „Prvog dela“ kao odgovor na Džaretovo citiranje melodije signalnog zvona koje najavljuje početak opere ili koncerta posetiocima u Kelnskoj operi, čije su note G D C G A D.

 Članak iz nemačkih novina „Die Welt“ je ovu teoriju ipak demantovao, odnosno nije je prihvatio kao verodostojnu, navodeći da Kelnska opera nikada nije koristila ovaj obrazac.
Ovaj medij je istakao da je to pre mogao biti sam kraj melodije pesme „Verni husar“ koju svira zvonarka kuće 4711 koja se nalazi blizu opere, melodija koju je Kit Džaret možda čuo neposredno pre nego što je izašao na scenu.

Sam Džaret je primetio da, iako se ne seća da je to radio svesno, on to smatra zaslugom za dobro raspoloženje publike koje mu je pomoglo da prebrodi teško koncertno iskustvo, koje je počelo, podsećamo, sa pogrešnim klavirom.

Produkciju albuma „Kelnski koncert“ potpisuje autorska ekipa – Keith Jarrett – klavir, uz tehničko osoblje – Manfred Eicher – producent, Martin Wieland – inženjer zvuka, Barbara i Burkhart Wojirsch – dizajn korica, Wolfgang Frankenstein – fotografije.

Projekat „Kelnski koncert“ (1975) je proslavio Kita Džareta, nema sumnje, jer je postalo jedno od najznačajnijih dela američkog jazz kompozitora i ovim istinskim masterpiece-om umetnik je redefinisao granice improvizacije i klavirske muzike. Ostavio je dubokog traga u toj meri, kao da nije u karijeri dostigao taj vrhunski nivo i pored plodonosnog stvaralaštva.

Foto: Belkisa Abdulović – CEBEF


Izvorno izveden i snimljen u Operi u Kelnu, koncert je svojevremeno postao, ali i ostao – simbol umetničke slobode i virtuoznosti, spajao je elemente klasične muzike i džeza.

Pijanisti Sonja Lončar i Andrija Pavlović (Andy Pavlov) su se prepustili muziciranju tog kompleksnog višeslojnog muzičkog komada, koji je imao višestepene gradacije, u veštoj kombinaciji dinamike i sporovoznog ritma, jedno detaljno, postepeno, potanko, brižljivo pripovedanje, storytelling preko nota, melodija, taktova, u čudesni beskraj kreativnosti i mašte.

Svako završeno poglavlje, svaka celina iza njih ovako velikog poduhvata, bio je mali predah, tek delić sekunde odmora, dok se ne nastavi taj put ka finalu.

Stavovi su predstavljali male činove, i kompozicija se tako sklapa kao prava kompleksna slagalica, puzzle koji smo voleli kao deca. Samo što je ovaj puzzle iz barem hiljadu segmenata, mora pažljivo da se gradi i spaja, da bi se dobila zadovoljavajuća umetnička celina koju je stvorio Kit Džeret.

Foto: Belkisa Abdulović – CEBEF



Muzika koja spaja liriku i epiku, prozu i poeziju, odvijala se u mislima svakog od gledaoca, koji je odlutao u svoju intimnu sferu života, misli, emocije, pozitivnu energiju, prijatno raspoloženje.
Koncert se tako mogao pratiti otvorenih ili zatvorenih očiju.
Oni koji su žmurili, nisu zaspali, naprotiv, njihov R.E.M. (rapid eye movement) bio je aktivan, putovali su kroz nedefinisano vreme i udaljene dimenzije, galaksije, kako ih je navodila muzika Kita Džereta i interpretacija Sonje i Andrije, koji su sve te poruke prenosili putem svojih prstiju, posvećeno, predano, strastveno, oslobađajuće.

Pijanisti i kompozitori Sonja Lončar i Andrija Pavlović (Andy Pavlov) vole da biraju vrlo intimne i nekoncertne prostore za večeri svoje muzike, ambijentalna okruženja, tako su dva puta imali koncerte u Jugoslovenskom dramskom pozorištu (JDP) – 2023. i 2024. godine, ali su imali i uspehe na Maloj sceni “Raša Plaović” Narodnog pozorišta u Beogradu.

Naravno, prošle godine su briljirali i u Velikoj dvorani Kolarčeve zadužbine, sa posebnim programom– vizionarsko delo„Kanto Ostinato“ (1979) holandskog kompozitoraSimeona ten Holta (1923–2012), a na sceni im se pridružio čuveni klavirski duo – Jerun i Sandra van Vejn.

Lončar i Pavlović na taj način pomno prate svetske kompozitore i njihova uzvišena dela i žele da ih približe domaćoj publici, čime svesno postaju edukatori, što im je u krvotoku, jer su u karijeri i značajni pedagozi, mlade talente spremaju za jedan neizvestan put muzičara.

Foto: Belkisa Abdulović – CEBEF



Dva koncerta 15. i 17. decembra i treći nastup 20.12. je zaokružio ovu trilogiju, „LP Duo“ triptih na intimnoj sceni novosadske Sinagoge, u kojoj su nastupali više puta sa velikim uspehom.

Uoči izvođenja sva tri koncerta u dva grada za pet dana, „LP Duo“ je otkrio da već dugo planira da izvede „Kelnski koncert“ iz razloga što takav masterpiece i pravi masterclass kompozicije predstavlja snažan simbol borbe za slobodu.
Prema njihovim uverenjima, ta borba je individualna, ali i kolektivna, i muzika uvek anticipira promene u društvu, što su oni učitali i pročitali u originalnom izvođenju Keith Jarrett-a, i uvideli kako on pokušava da prodre u dubine svojih misli, osećanja, nesvesnog, iza svega naučenog, uspostavljenog, predvidivog.  

Sve navedeno je izgleda moguće samo kroz čin improvizacije, kao i uz poverenje u intuiciju, što predstavlja prevazilaženje strahova i veliko majstorstvo i virtuoznost sviranja klavira.

Takvu veštinu su i njih dvoje pokazali i svesno dokazali ove noći.
Uspeli su da se stapaju sa fragmentarnom strukturom maestralnog instrumentalnog gorostasa koje je stvoreno u jednom sasvim drugom vremenu, kada je borba za ljudska prava, humanizam i dostojanstvo bila na vrhuncu nakon studentske revolucije 1968. godine, kako su primetili Sonja i Andrija, i sve nas to podseća na naše studentske proteste i građansku pobunu koja očito vodi u neki novi ustanak, u bunu protiv dahija.

Foto: Belkisa Abdulović – CEBEF



„Kelnski koncert“ je prava sinteza žanrova – klasike, džeza i donekle ima primese rokenrola, i „LP Duo“ prinznaje da je to ono što ih je oduvek interesovalo – povezivanje naizgled udaljenih svetova.

„Osećamo da je apsolutno pravi momenat za reinterpretaciju Kelnskog koncerta, preispitivanje vrednosnog sistema, energizaciju borbe i zatim konačno i uživanje u slobodi (muzike) makar na kratko do sledećeg izazova”, ističu nam virtuozi na klaviru.

Možda je šteta što sve ove divne reči ili makar jedan deo nisu nam dvoje divnih umetnika saopštili uživo, da podele misli i osećanja sa ovako značajnim epohalnim izazovom, koji i 50 godina kasnije nastavlja da živi, razvija se i poprima neki novi kreativni oblik u svakom smislu.

Kit Džeret (Keith Jarrett) je američki pijanista i kompozitor, rođen 1945. godine i smatra se jednim od najuticajnijih i sigurno najkreativnijih umetnika savremenog džeza i klasičnog muzičkog izraza. Njegova karijera obuhvata solo i grupne projekte, i naširoko u svetskim razmerama poznat je po svojim briljantnim improvizacijama i sposobnosti da spaja različite muzičke žanrove.

 „Kelnski koncert“ (The Köln Concert) ostaje njegovo najpoznatije i najomiljenije delo, koje je osvojilo svetsku publiku i kritiku, i ostalo je inspiracija mnogima da se upuste u koštac da ga muziciraju, kao muzička igra bez granica.

Foto: Belkisa Abdulović – CEBEF



Da se ponovo vratimo na istoriju, ovo je trenutak idealan za taj flešbek.

Transkripcija

Nakon objavljivanja albuma „Kelnski koncert“, pijanisti, muzikolozi i drugi su tražili od Džareta da objavi muziku. Godinama je odolevao takvim zahtevima jer je, kako je rekao, tako odsvirana muzika improvizovana „određene noći i trebalo bi da nestane brzo koliko i da dođe“.

 
Ipak, te 1990. godine Kit Džeret je konačno pristao da objavi autorizovanu transkripciju, ali uz preporuku da svaki pijanista koji namerava da svira delo, treba da koristi sam snimak kao poslednju reč.

„Pingvinov vodič za džez snimke“, 2008. godine, izabrao je album „Kelnski koncert“ kao deo svoje predložene „osnovne kolekcije“ osnovnih snimaka.

Prema rečima muzičkog kritičara Toma Hala, album je „učvrstio njegovu reputaciju vrhunskog pijaniste svoje generacije“.

„Kelnski koncert“ je zauzeo 357. mesto 2008. godine na listi 1000 najboljih albuma svih vremena Kolina Larkina.
Album je ušao u knjigu „1001 album koji morate čuti pre nego što umrete“ Roberta Dimerija.

Nasleđe:

Multimedijalni programi su bili posvećeni ovom velikom koncertu.

Program „Witness“ na BBC World Service-u emitovao je 2011. emisiju „Kit Džaret u Kelnu“ u kojem organizatorka koncerta Vera Brandes opisuje sve teškoće oko nastupa, koji će postati legendaran.

„Kelnski koncert“ je 2019. godine bio tema epizode ​​podkasta „Cautionary Tales“, britanskog novinara i TV voditelja Tima Harforda, gde je fokus bio na ulozi prepreka i teškoća u negovanju kreativnog procesa.

Postao je najprodavaniji klavirski snimak i najprodavaniji solo album u istoriji džeza sa prodajom od oko 4 miliona primeraka!

Foto: Belkisa Abdulović – CEBEF


Pop kultura

Sedma umetnost je bila zainteresovana za „Kelnski koncert“ višestruko.

Film „Loš tajming“ (Bad Timing, 1980) reditelja Nikolasa Roga ima deo koncerta u svom saundtreku.
Igrali su – Theresa Russell, Harvey Keitel i muzičar Art Garfunkle.  

Film „Dragi dnevniče“ (Caro diario, 1993) italijanskog režisera Nanija Moretija takođe ima segment koncerta u svom saundtreku.

Kada je Džeret dao 1992. godine intervju za nemački časopis „Der Spiegel“, požalio se da je album „postao ništa više od saundtreka“ i takođe je rekao da „moramo da naučimo da zaboravimo muziku. U suprotnom postajemo zavisni od prošlosti“.

JUBILEJ – 50 GODINA – OMAŽI NA SVE STRANE KROZ FILMOVE I GRAFIČKU NOVELU

Za 50. godišnjicu Kelnskog koncerta, planirano je mnogo omaža ovom remek delu.

Nemački film „Köln 75“, u režiji Ida Fluka, koji govori priču o ovom koncertu, premijerno je prikazan na Berlinalu 2025. godine.
Veru Brandes igra Mala Emde, Kita Džareta  glumi – Džon Magaro i Manfreda Ajhera – Aleksander Šer.

Osim igranog, tu je i forma dokumentarnog filma.

Francuski dokumentarac „Köln Tracks“, u režiji Vensana Dusoa, novi je projekat ove godine, istražuje klavir koji je Kit Džaret koristio tokom ovog koncerta.

Osim ova dva filma, u pripremi je i grafički roman ili grafička novela / strip sa naracijom.

Foto: Belkisa Abdulović – CEBEF



Vremešni Kit Džaret sada sa svojih 80 leta, nekada davno je započeo karijeru sa kolegom Artom Blejkijem, a kasnije je nastupao sa Čarlsom Lojdom i slavnim džezerom Majlsom Dejvisom.

Od ranih 1970-ih, bio je i vođa grupe i solo izvođač u džezu, džez fjužnu i klasičnoj muzici.  
 Njegove improvizacije su iz tradicija džeza i drugih žanrova, zapadne klasične muzike, gospel, bluz i etničke folk muzike.

LP DUO

„LP Duo“, pijanisti, kompozitori i inovatori, Sonja Lončar i Andrija Pavlović (a.k.a. Andy Pavlov), više od 20 godina zajedno eksperimentišu sa beskrajnim mogućnostima sviranja na dva klavira, čime stvaraju autentičnu muzičku umetnost.

Važan deo stvaralaštva im je i komponovanje primenjene muzike za pozorište, film, TV, kao hit predstava „Važno je zvati se Ernest“ Oskara Vajlda, u režiji Nikole Zavišića (Narodno pozorište u Beogradu) ili TV serije „Dug moru“, „Žigosani u reketu“, „Jutro će promeniti sve“, i druga TV dela igrane strukture.  Njihova instrumentalna muzika i jeste takva, kao deo filmskih ili pozorišnih ostvarenja.

 
LP Duo je veoma upravo aktivan na polju pozorišne i vizuelne umetnosti, tako da su komponovali i izvodili muziku za produkciju predstava – Ateljea 212, Narodnog pozorišta, Jugoslovenskog dramskog pozorišta, Bitef teatra, pozorišta lutaka „Pinokio“, Malog pozorišta „Duško Radović“, Narodnog pozorišta u Somboru, Narodnog pozorišta u Kikindi, Slovenačkog narodnog pozorišta u Celju.


 Osnivači LP Duo su i lideri umetničko-naučnog projekta ,,Kvantna muzika” i poslednjih godina razvijaju potpuno nov instrument ,,DUALITY” hibridni klavir.

Sonja Lončar je vanredni profesor na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu, dok je Andrija Pavlović vanredni profesor na odseku za Scenski dizajn Fakulteta tehničkih nauka u Novom Sadu.


Nedavno su Sonja Lončar i Andrija Pavlović promovisali novi projekat u Novom Sadu, na sceni Bulevar Books – knjižare koja svira, knjigu/monografiju „LP Duo u potrazi za novom muzikom”.

Foto: Belkisa Abdulović – CEBEF


Uvek puni planova, zadovoljni, ispunjeni, željni novih izazova, beskrajno uspešni i nadahnuti.

Nastupali su na najvećim festivalima i u koncertnim dvoranama –Carnegie Hall u Njujorku, Kennedy Center u Vašingtonu, Concertgebouw u Amsterdamu, Ars Electronica u Lincu, Sonar u Barseloni.

Uvek skromni, kao da su nesvesni svetskog uspeha koji postižu neprestano svake godine po meridijanima širom planete, „LP Duo“ poznati su po virtuoznom izvođačkom pristupu i autentični, originalnim aranžmanima, gde obavezno kombinuju klasične i savremene muzičke stilove.

Upravo taj miks su postigli sa „Kelnskim koncertom“ koji je ujedinio jazz i klasiku, književnost i muziku, pripovedanje i ispovedanje, poveravanje i oslobađanje, sreću i zamišljenost nad istom.
Šta je sreća, neko bi se filozofski zapitao.
Neko drugi bi nam rekao – osećaj neogranićenog u ograničenom.
I možda, tek možda, bio bi u pravu. Možda?

Sreća je bio osećaj, utisak, impresija, odnosno čitav impresarijum nakon slušanja, putovanja, lelujanja, plutanja, lutanja kroz fantazme „Kelnskog koncerta“ i sviranja dvoje maestra koji su u rangu svetskih briljantnih umova.

Sreća je bila kada nakon malo duže od sat vremena spoznate da naši umetnici umeju da vas povedu na neko duhovno i moćno druženje za koje ste sigurni da ne želite da se završi.

Sreća je kada ih gledate kako dišu, prave simpatične grimase dok sebi krče prohodnost u višeslojnom Džeretovom koncertu, uživaju u svom pozivu, gledaju se preko klavira na sceni, i vidi se koliko se vole, cene, paze jedno na drugo, i grade jednu katedralu, zamak, dvorac, zdanje bez mane i kraja.

Španski slikar Pablo Pikaso je jednom ili više puta rekao – „Umetničko delo nikada nije zaista završeno“.

„LP Duo“ nikada zaista neće završiti svoju umetničku misiju, istraživanja, nadahnuća, pohode, jer će uvek biti tu da polete u neke nove dimenzije, i otkrivati nam svoje briljantne umove i talente nekih drugih genijalaca. Zauvek nikad. U to smo uvereni.  

Prepun Atelje 212 i novosadska Sinagoga tokom tri noći u ta dva grada (Beograd i Novi Sad) dokazali su još jednom neprikosnovenost Sonje Lončar i Andrije Pavlovića za sva vremena.

U to su se uverili mnogi poznati na koncertima – muzičar Luka Racić („Buč Kesidi“), reditelj za pozorište, TV i film – Gorčin Stojanović, filmski režiser Darko Lungulov i njegova supruga – kostimograf  Zora Mojsilović, TV voditelji i autori Jelena i Aleksandar Gajšek (Insajder TV), koncertni menadžer Zoran Vulović Vule („Long Play„) i supruga – urednica i novinarka Jasmina Koprivica, osnivač i vlasnik izdavačke kuće „Booka“ – Ivan Bevc, muzički kritičar i publicista Žikica Simić, i mnogi drugi.

„LP Duo“ … Hvala vam!

Ivan Makragić