Kraj prethodne 2025. godine definitivno je obeležio pravi muzičko scenski spektakl„Novogodišnja čarolija“ operske umetnice Tamare Rađenović, svetske a naše zvezde, koja je oduševila publiku u prepunom Sava centru.

Plava Dvorana ili Velika sala bila je ispunjena do poslednjeg mesta tog 29. decembra 2025. kada je Beograd barem na jedno veče postao svet, izuzetna multimedijalna umetnička pozornica sa vrhunskom produkcijom od kojih mnogima zastaje dah ili ga uopšte nemaju tokom dvočasovnog veličanstvenog koncerta.

Da se razumemo, kvalitet produkcije muzičkih spotova Tamare Rađenović već je unapred odavao utisak kako je reč o vanserijskoj umetnici koja želi da i taj vizuelni deo njene karijere i pojave bude ovekovečen na najvišem nivou, da kompletna kreativa bude njen najuspešniji saveznik i da dokaže kako ide u korak sa kolegama iz sveta.

Produkciju njenih koncerata potpisuje uspešna kuća „Vissi d’Arte management“, što se uverila publika u rasprodatim večerima u Velikoj dvorani Kolarčeve zadužbine nekoliko godina zaredom (2021, 2022, 2023, 2024).

Još tada je bilo jasno da je Tamara Rađenović uveliko spremna da Beogradu ponudi mnogo više, da se istakne na pozornici znatno većoj od Kolarca i zamahne krilima bez granica i prepusti se programu koji joj veokma prija i svrstava je u vodeće operske umetnice regiona i mnogo šire.

Veliki koncert visokih standarda „Novogodišnja čarolija“ Tamare Rađenovič nije bio samo za sve ljubitelje opere, klasične muzike, filmskih tema, mjuzikala, opereta.

„Belgrade Classic“ simfonijski orkestar, Hor „Belgrade Classic“, japanski dirigent – maestro Koichiro Kanno, predstavljali su pravi gorostas spektakla na širokoj pozornici, savršena podrška Tamari da se iskaže na najbolji mogući način, što je ona i činila.

Foto: Mrdja Lovers Studio-Tamara Radjenović-



Glavni ugođaj koncerta je bio u tome što se na više velikih ekrana mogao videti lik Tamare Rađenović i ostalih učesnika, kao na ogromnim šou programima na koje se publika navikla na beogradskom Ušću ili u Beogradskoj Areni, ne toliko i u Sava centru.

Za razliku od posebnih i vanserijskih koncerata godinama unazad, uvek krajem decembra na Kolarcu, gde je Tamara Rađenović nastupala pretežno na svakoj drugoj numeri, ovde je i njeno učešće bilo intenzivnije u toj meri da je neumorno pevala gotovo svaku zahtevnu i zahvalnu kompoziciju.

Bio je ovo događaj znatno više od koncerta, istinski vredna muzička priča koja traje i istrajava da svake naredne godine ponudi nešto novo sa novim lestvicama koje se dižu svake sekunde i između redova nam umetnica poručuje da granice novih izazova za nju jednostavno ne postoje.

Repertoar koncerta je pažljivo i brižljivo osmišljen kao kolosalna predstava iz dva velika čina, kao odvojene i istovremeno zajedničke celine.

Bila su to dva segmenta, dva fragmenta, gotovo kao dva koncerta iste večeri sa identičnom muzičkom zvezdom koja ih spaja.

Tako je prvi čin bio posvećen više operi i klasičnim remek delima, dok je drugi deo bio „prepušten“ ljubiteljima sedme umetnosti, dakle primenjenoj filmskoj muzici savremenih kompozitora, da se približi i modernoj publici.

Foto: Vissi d’Arte management


Koncert je započet divnom baladom „Once Upon a December“ čiji je autor Stephen Flaherty, komponovano za poznati dugometražni animirani film „Anastasia“ (1997) kompanije 20th Century Fox. Pesma je imala velikog uspeha, nominovana je svojevremeno za Zlatni Globus za najbolju originalnu numeru.

Tamara Rađenović je izašla na scenu ispraćena sa ogromnim aplauzom i utisnula se u taj svet mlade vojvotkinje Anastasije Nikolaevne iz Rusije, prepustila se ovoj kompoziciji sa briljantnim glasom koji je odzvanjao širom rasprodate Plave Dvorane velelepnog Sava centra.

Sama pesma „Once Upon a December“ se čuje tri puta u ostvarenju „Anastasia“ – dva puta kao nežna uspavanka i treći put kao celovita numera.

Tamara je od samog početka dala do znanja kako će izgledati sam koncert – svaka kompozicija je ispraćena video radovima koji su obogatili inače neverovatno iskustvo i blistavi događaj.
Audio vizuelni doživljaj bio je na najvišem mogućem nivou.

Dovoljno je pogledati scenu sa više od 170 izvođača – simfonijski orkestar, hor i specijalni gosti kao izuzetno muzičko putovanje od opere i klasike, preko antologijskih filmskih tema i mjuzikla, do svetskih hitova. Bila je to odiseja kao višeslojni muzički i pozorišni serijal bez kraja.

Baletski segment nakon muzike iz „Anastasije“ bio je impresivan takođe: mladi baletski umetnici su izveli deo iz drugog čina remek dela „Labudovo jezero“ Petra Iljiča Čajkovskog.
 Veličanstveni balet u četiri čina, komponovan između 1875. i 1876., imao je svetsku premijeru 4. marta 1877. godine u moskovskom Boljšom teatru.

Možda mnogi ne znaju, ali balet je u početku doživeo neuspeh, što niko ne bi rekao, a danas je najpopularniji balet u čitavoj istoriji.
Sam libreto originalno je imao dva čina, nastao iz ruskih i nemačkih narodnih priča i pripoveda o Odeti, princezi koju je prokletstvo zlog čarobnjaka pretvorilo u labuda.

Pamtimo i film „Crni labud“ (2010) Darena Aranofskog, gde su glumački briljirale Natali Portman i Mila Kunis, u jednoj bizarnoj priči o balerinama koje spremaju „Labudovo jezero“ i nailaze na mnoge psihološke i emotivne probleme / prepreke.

Foto: Vissi d’Arte management



Tamara se vraća na scenu, mlada dama retke i stvarno nestvarne lepote, bajkovite pojave i predivnog glasa i predstavlja numeru „Ave Maria“ (1825) Franca Šuberta.
Kompozicija iz 19. veka „Ellens dritter Gesang“ ili „Ellen’s Third Song„, deo Šubertovog Opusa 52, zapravo je zasnovana na sedam pesama Valtera Skota i njegove popularne narativne poeme „Dama u jezeru“ davne 1810. godine.

Tamara je mudro odabrala jedan od najpopularnijih radova Franca Šuberta, i iako je komponovana pod navedenim naslovom, pesma se izvodi i snima pod nazivom „Ave Maria“. Sam naziv je u pitanju latinski naziv za molitvu i takođe početne reči i refren Elenine pesme.
Zanimljivo je da je ovu numeru aranžirao u tri verzije za klavir čuveni maestro Franc List (1811 – 1886), mađarski kompozitor, virtuozni pijanista, dirigent i učitelj perioda Romantizma.

Franc Piter Šubert (Franz Peter Schubert, 1797 – 1828) bio je čuveni austrijski kompozitor kasnog Klasicizma i ranog Romantizma.  Nažalost kratko je živeo, svega 31 godinu, ali je ipak uspevao da bude veoma produktivan i da ostavi za sobom dubokog traga: više od 600 umetničkih pesama na nemačkom jeziku, vokalni radovi, sedam kompletnih simfonija, sakralna muzika, opere, kamerna muzika i dela za klavir.

Muzička umetnica Tamara Rađenović, mlada diva modernog doba, na ovaj način je publici predstavljala čitavu istoriju klasične muzike i opere, dragocenost koja se ne može rečima opisati, jedino doživeti. Veoma je zahtevno za tako mladu osobu da ponese toliki teret različitih operskih uloga i moćnih izazova, koje je Rađenović lako savladavala na svom koncertnom putu.

Dobro utabana staza ove magične večeri u kojoj su se smenjivale divne video scene kao animacija na velikom platnu sa gigantskim monitorom, gde je sva beskrajna lepota Tamare Rađenović svakako dolazila do izražaja, svake sekunde je doživljavala samo uspeh i ovacije.

Foto: Vissi d’Arte management


Arija „Va, Pensiero“, poznata i kao „Chorus of the Hebrew Slaves„, iz opere „Nabuko“ (1842) Đuzepea Verdija, novo je oduševljenje koje je izazvala mlada operska dama.

Izabrala je veoma kompleksnu operu koja rekonstruiše biblijske priče kroz četiri epska čina prema libretu Temistokla Solera i pripoveda o Vavilonu nakon rušenja Solomonskog hrama u Jerusalemu 586. godine pre nove ere, pre Isusa Hrista. Priča je bazirana na knjigama iz Biblije o dva kralja, Jeremaji, Danijelu, a sam naziv „Nabuko“ je skraćenica od – Nabukodonosor.

Operski komad deluje kao veliki zalogaj za bilo koga, i za Tamaru, ali ona u jednom dahu pokazuje da za nju ne postoje nikada prepreke, tako da je samu ariju „Va, Pensiero“ izvela sa puno nadahnuća, strasti i uživanja da iznese ovu mitsku, istorijsku epopeju, zasnovanu na pozorišnom komadu (1836) tandema autora Auguste Anicet-Bourgeois i Francis Cornu.
Ipak, smatra se da je balet Antonija Kortesa iste 1836. godine u teatru „La Scala“ u Milanu (Italija) bio mnogo snažniji izvor za adaptaciju za pisca libreta Solere, nego taj komad.

Istorija svedoči da je opera „Nabuko“ igrana prvo prema originalnom nazivu „Nabukodonosor“ i svetsku premijeru je imala upravo u milanskoj Skali – 9. marta 1842. godine.

Foto: Vissi d’Arte management



Kompozicija „Gloria All’Egitto, Ad Iside“ veličanstveni hor iz opere „Aida“ (1871) Đuzepea Verdija, predstavljen je moćno na raskošnoj pozornici Sava centra, tako da je ceo projekat kuće „Vissi d’Arte management“ bio na vrhunskom nivou.

Odabir hora iz opere „Aida“ je veoma promišljen i inteligentan, da se program zadrži dalje na opus Verdija – ovde je to snažna tragična opera u četiri čina prema italijanskom libretu Antonija Gislanconija. Smeštena je u Starom kraljevstvu Egipta, naručila ju je kairska Hedivijal opera gde je i premijerno izvedena 24. decembra 1871. godine.
Danas delo zauzima centralno mesto u operskom kanonu, izvodi se svake godine širom planete. Samo u Metropoliten operi u Njujorku, delo „Aida“ je izvođeno više od 1.100 puta od 1886. godine.

Đuzepe Verdi je tokom koncerta bio „aktivan i prisutan“ u repertoaru sa numerom „Merce, dilette amiche“ – veličanstvena arija iz opere „Sicilijansko večernje“ (Les vêpres siciliennes, 1855).

Svetska premijera je održana 13. juna 1855. u Pariškoj operi, dok je prvo izvođenje u Beogradu realizovano 6. aprila 1923. godine.

Tamara tako postaje neko sasvim novi sa svakom sledećom sledećom ulogom, sada se na trenutak prebacuje u ovu veliku operu od pet činova, prema libretu francuskog tandema Eugène Scribe – Charles Duveyrier, bazirano prema njihovom delu „Vojvotkinja od Albe“ (Le duc d’Albe, 1838).

Foto: Vissi d’Arte management



Rađenović ovako kompleksnim koncertom uspeva da objedinjuje više različitih uloga kao putovanje kroz istoriju klasike i opere celog sveta, i dokazuje publici da ne postoje prepreke u njenom svestranom umetničkom izrazu.

Neumorna i neumoljiva muzička umetnica dalje predstavlja „Quando Me’n Vo’“, ariju iz čuvene slavne opere „Boemi“ (1896) Đakoma Pučinija, zapravo prizoriiz boemskog života u četiri čina.
Libreto potpisuju Luiđi Ilika i Đuzepe Đakoza prema romanu „Scene iz boemskog života” Lui-Anrija Muržea (Luis-Henri Murger).

Praizvedba ili svetska premijera je održana 1. februara 1896. godine, u Italiji, Torino u Teatro Regio.

Klasik italijanske opere Đakomo Pučini (1858 – 1924), poznat kao „najveći kompozitor italijanske opere Verdija”, na samom početku karijere bio je ukorenjen u tradicionalnoj romantičnoj operi iz 19. veka. Ipak, Verdi je kasnije uspešno razvio svoje delo u realističnom verismo stilu.

Najpoznatije opere su mu obeležile uspešnu karijeru – „Boemi“ (1896), „Toska“ (1900), „Madam Baterflaj“ (1904), ina kraju života – „Turandot“ (1924).

Foto: Vissi d’Arte management


Impresivan je repertoar veličanstvenog koncerta Tamare Rađenović, a pozornica sa tolikim brojem učesnika je toliko grandiozna da se sve vreme ima utisak da prisustvujemo spektaklu inostranih imena i sastava koji ovde ostavljaju dubokog traga.

Sa video radovima i vizuelnim uživanjem mnogima je sigurno delovalo kao da su preplavljeni lepotom od koje ne mogu tako lako da se „oslobode“.

I još pritom program je apsolutno fascinantan, gde operska literatura remek dela se niže kao na beskrajnoj pokretnoj traci, i Tamara Rađenović nadljudskom snagom i prelepim glasom može da iznese toliko raznolikih uloga za samo jedno veče.

Kada se toliko izvanrednih opera u odlomcima spaja u jedno veče, deluje kao da publika prisustvuje maratonu operskih kompozicija koje se gledaju i slušaju u jednom dužem dahu, netremice, bez treptaja, uz iskonsku ljubav.

Vizuelni efekti sve vreme prate svaku numeru pojedinačno što je retkost vrhunske produkcije danas.
Sa tako briljantnom postavkom muzičko – vizuelnog uživanja, Beograd je postao svet, što se jednostavnim rečnikom i ne može objasniti ni dočarati.
Od sada koncerti Tamare Rađenović moraju se gledati, upijati, doživeti, utapati se u emocije i snove.

Foto: Nikola Babić



Slavna arija „Habanera“ iz opere „Karmen“ Žorža Bizea neizostavni je sastojak repertoara operskih koncerata, tako da je Tamara odjednom postala i čuvena Karmen, egzotična, slobodna, koja putuje kroz život raširenih pluća i krila, bez presedana, bez pauze, zadrške, bez napora.

Upravo „Habanera“ iz 1. čina i „Toreadorova pesma“ iz 2. čina su među najpoznatijim od svih operskih arija u istoriji ovog muzičko scenskog žanra.

„Karmen“ o istoimenoj anti-junakinji u ljubavnom trouglu, predstavlja francusku operu iz četiri čina autora Žorža Bizea, rađenu prema libretu Mejaka i Alevija, zasnovanom na istoimenoj noveli Prospera Merimea.  Praizvedba opere je održana u Komičnoj operi u Parizu – 3. marta 1875. godine.
Kompozitor i pijanista Žorž Bize (1838 – 1875) je iznenada umro posle 33. izvođenja, i do tada još uvek nije bio svestan da će delo postići međunarodno priznanje u sledećih 10 godina.

Ponovo je ples došao do izražaja, ali ne balet, već jedan divni – valcer!

Dok je Tamara otišla da malo predahne i spremi se za završetak prvog čina koncerta, orkestar je svirao „Valcer br. 2“ iz „Džez svite br. 2“ Dmitrija Šostakoviča

U pitanju je svakako jedan od najlepših valcera velikog Šostakoviča iz njegove „Svite za orkestar“ (1956).

Dugo se smatralo da je ova Svita zapravo „Svita za džez orkestar, br.2“ iz 1938. godine, koja je bila izgubljena za vreme Drugog svetskog rata.
Međutim, 1999. godine, Manašir Jakubov pronašao je klavirsku partituru Džez svite.
Već naredne 2000. godine Džerard MekBarni uradio je i orkestraciju tog dela.

Dmitrij Šostakovič je Svitu za orkestar napisao čak u osam stavova i zanimljivo je da je izvođačima ostavio slobodu da sami naprave izbor redosleda njihovih izvođenja.
Stavovi su: Marš (March), Prva igra (Dance 1), Druga igra (Dance 2), Mala polka (Little Polka), Lirski valcer (Lyric Waltz, u c-mollu i Es-duru), Prvi valcer (Waltz 1, u B-duru i A-duru), Drugi valcer (Waltz 2, u c-mollu i Es-duru) i Finale.

Kako muzikolozi ističu, veliki deo partiture Svite zapravo predstavlja reciklirani materijal iz Šostakovičevih ranijih kompozicija, iz primenjene filmske muzike i dela iz opera.

Foto: Mrdja Lovers Studio -Tamara Radjenović



Druga svita može se čuti i u poznatom filmu „Širom zatvorenih očiju“ (Eyes Wide Shut, 1999) Stenlija Kjubrika, prema delu „Novela o snu“ Artura Šniclera, gde su glavne uloge ostvarili bivši bračni par –Tom Kruz i Nikol Kidmen.

Dmitri Šostakovič (Dmitri Dmitriyevich Shostakovich, 1906 – 1975) bio je svojetski i ruski kompozitor i pijanista koji je postao slavan na međunarodnom planu nakon premijere svog epskog dela „Prva simfonija“ 1926. godine i od tada je smatran za velikog muzičkog autora.

„Meine lippen, sie kussen so heib“ arijeta iz operete – muzičke komedije „Giuditta“ (1934) Franca Lehara, sigurno najambicioznije i najkompleksnije delo autora, bilo je na programu da Tamara zaokruži prvi čin i spremi se za sasvim drugačiji drugi čin maestralnog koncerta.

Pet celina, pet scena ove operete na muziku Franca Lehara bazirane su na nemačkom libretu tandema Paul Knepler – Fritz Löhner-Beda, a muzika je zamišljena tako da je izvodi ogroman orkestar.
Ovde u Plavoj Dvorani velelepnog Sava centra efekat je postignut u potpunosti, jer sa tolikim (trocifrenim) brojem izvođača ansambla, Beograd je barem jedne večeri postao svet.

Donekle opereta Franca Lehara je bila inspirisana Bizeovom operom „Karmen“ o neobuzdanoj slobodi i lepoti.  Upravo je najpoznatija pesma iz operete, idealne za sopran – „Meine Lippen, sie küssen so heiß“ koju peva Giuditta u četvrtoj sceni.

Ova uspešna opereta je ostavila snažan uticaj na pop kulturu, te je jasno oslikana paralela u filmu „Maroko“ (Morroco, 1930) u kome su glavne uloge podelili Marlen Ditrih i Geri Kuper koji čak i imaju veoma slične glavne uloge – ona je plesačica, a on – vojnik.

Foto: Mrdja Lovers Studio -Tamara Radjenović



Tamara Rađenović je izvanredno ušla i u ulogu ove romantične priče, prebacila se sa tragedije „Karmen“ do komične teme u „Giuditta“ opereti, te je pametno odabrano da u koncert ne bude utisnuta numera iz poznatije Leharove operete „Vesela udovica“, nego manje eksploatisano delo.

Franc Lehar (Franz Lehár, 1870 – 1948) bio je austrijsko – mađarski kompozitor, najpoznatiji i najuspešniji po svojim operetama.

Tamara je blistala i u ovoj ulozi na kraju prvog čina, uz mnoštvo izuzetnih i vanserijskih video performansa (Ajfelova kula, egipatska princeza na velikom platnu), poklonila se publici i iza zavese krenula da se sprema za drugo, posebno, još veće poglavlje.

Drugi čin je bio gotovo u potpunosti posvećen primenjenoj muzici, sve vezano za filmove i mjuzikle, da se obraća modernoj i mlađoj publici koja obožava sedmu umetnost.

Oduševljena je publika kada je videla Tamaru Rađenović da je već kao prava glumica ušla u ulogu nesrećne junakinje Kristin u epskom meta mjuziklu „Fantom iz opere“ (The Phantom of the Opera, 1986) britanskog genija, mega uspešnog kompozitora Endrua Lojda Vebera sa velikim i neprolaznim hitovima naBrodveju („Evita“, „Mačke“, „Isus Hrist superstar“).
Pojam „meta mjuzikl“ odnosi se na pozorišnu formu koja je negde na liniji između mjuzikla i opere, odnosno forma mjuzikla u kome nema uopšte dijaloga ili je on sveden na minimum.

Hit song nad hitovima „Phantom of the Opera“ je duet i najlepša pesma u ovom mjuziklu, Tamara kao Kristin i njen kolega bariton Vasa Stajkić kao naslovni lik Fantom dočarali su svoju ljubavuz eksplozivni orkestar, kao da su započeli izvođenje muzičke pozorišne predstave.
Epohalna i strastvena pesma zaštitni je znak ovog višeslojnog i veličanstvenog mjuzikla koji osvaja auditorijum decenijama. Upravo tokom 2026. obeležava jubilej – 40 godina postojanja.

Foto: Mrdja Lovers Studio



Klasični roman „Fantom iz opere“ Gastona Lerua, iz 1910. godine, bio je inspiracija britanskom kompozitzoru Lojdu Veberu za raskošnu muzičku priču, priča o unakaženom muzičkom geniju koji živi u podzemlju Pariške opere i postaje opsednut mladom operskom pevačicom Kristin Daje.

 Sve to dovodi do veoma dramatične ljubavne priče, opsesije i tragedije, a adaptiran je i u čuveni nemi film iz 1925. godine. Ovaj spektakl je jedan od najdugovečnijih mjuzikla ikada, premijerno izveden na West Endu 1986. i na Brodveju 1988., dok se u Beogradu igra od 2017. godine u Pozorištu na Terazijama.

Tamara je ovim nastupom i briljantnim vokalom dokazala da ima i talenta za glumu, jer se u samoj izvedbi osetio strah njenog lika Kristine, koja se nalazi u kandžama pomahnitalog i zaljubljenog Fantoma iz opere, i minimalnim glumačkim sredstvima utisnula je sav užas svoje junakinje.
Svakako da na ovaj način je jasno da bi Tamara bila nova zvezda mjuzikala i meta mjuzikala, da odigra i celovečernju predstavu „Fantom iz opere“ ili bilo koji naslov iz kataloga Endrua Lojda Vebera.


Za Tamaru nema pauze ni predaha, sledi njen izbor filmskih kompozitora koje jednostavno obožava i numere koje oduševljavaju: „Now We Are Free“ iz remek dela – filma „Gladijator“ (Gladiator, 2000) Ridlija Skota, kao i numera „Remember“ iz filma „Kralj lavova“ (The Lion King), pravi trijumfi u nizu,iz peraHansa Cimera, nemačko – američkog autora.
Domaća publika je gledala dva puta u Mts Dvorani i jednom uOperi i teatru Madlenianum koncerte simfonijskog orkestra iu Ukrajine koji predstavlja muziku i straralaštvo Hansa Zimmera, koji komponuje muziku modernog Holivuda: „Dune“, „Spider-Man 2“, „The Dark Knight“, „Inception“, „Interstellar“,  „Sherlock Holmes“, „Pearl Harbor“, „Pirates of the Caribbean“, „Spirit“, „Call of Duty: Modern Warfare 2“, „Madagascar“, „No Time to Die“ (James Bond 007), „Man of Steel“ (Superman).

Foto: Mrdja Lovers Studio



Usledila je kompozicija „Se“ iz remek dela „Cinema Paradiso“ italijanskog režisera Đuzepea Tornatorea, na muziku neprolazne veličine Enia Morikonea (1928-2020), Tamarin gotovo omiljeni muzički umetnik, koji nas je nažalost napustio zauvek u doba pandemije korona virusa.

Imali smo sreće u Beogradskoj Areni 2010. godine da gledamo Morikonea kao dirigenta svojih kompozicija sa grandioznim orkestrom u okviru specijalnog programa Guitar Art festivala.

Enio Morikone je sarađivao sa rediteljem Tornatoreom i na filmovima „Malena“, „Legenda o pijanisti na okeanu – 1900“, i svetska publika ga zna po ostvarenjima autora „špageti vesterna“ Serđa Leonea – „Bilo jednom u Americi“, „Bilo jednom na Divljem zapadu“, „Dobar, loš, ružan“, „Za dolar više“, „Za šaku dolara“, „Poludeli dinamitaš“.


Tamara Rađenović pruža publici svoje favorite, i tako podseća na majstorsku numeru „Parla Piu Piano“ iz gangsterskog epa „Kum“ (The Godfather, 1972) prema romanu Maria Puza, u režiji Frensisa Forda Kopole, dok je muziku stvarao Nino Rota (1911-1979), redak talenat koji je podario note zaantologijske naslove italijanske i američke kinematografije(„La strada“, „8 ½“, „Kum II“, „Karipske noći“, „Leopard“, „Romeo i Julija“, „Amarcord“, „La Dolce Vita“).
Publika Beograda je gledala 2024. i 2025. godine koncerte filmske muzikeNina Rote i Enia Morikonea upravo u Sava centru, sa svetskim ansamblima – orkestrima, tako da je savladala gradivo u potpunosti.

Foto: Nikola Babić


Ipak, Tamara Rađenović je u repertoar uvrstila i jednu kompoziciju prvi put na maternjem srpskom jeziku, po sistemu da od nje očekujemo – neočekivano.

 Operska solistkinja je napravila i divan omaž prerano preminuloj jugoslovenskoj i srpskoj rok muzičarki Slađani Milošević (1955 – 2024), koja nas je iznenada zauvek napustila u martu 2024. godine. Ova interpretacija je bila predivno iznenađenje i „oduvala“ je publiku u tren oka.

Tamara se prepustila izvođenju pesme „Bez nade“ (1988), posveta – In Memoriam divnoj i neprevaziđenoj Slađani Milošević, iz pera autora Darka Kraljića i reditelja Radivoja Lole Đukića.

Sprovela nas je Tamara setno i kroz vanserijsku baladu „New York, New York“ kompozitora Johna Kandera, na stihove Freda Ebb-a, za čuveni muzički film (ne i mjuzikl) istog naziva – „Njujork, Njujork“ (1977) vrhunskog režisera Martina Skorsezea, gde su dvoje glavnih uloga ostvarili Robert De Niro i Liza Mineli.
Pesma je bila nominovana za nagradu Zlatni Globus kao najbolja originalna numera, zaslužila je i da ubedljivo odnese pobedu, premda se to nije desilo.

Samo dve godine kasnije, mega popularni pevač i glumac Frank Sinatra obradio je ovu pesmu i uneo neki novi život, tako da se danas više sluša i ceni njegova verzija tog maestralnog hita.

 Aranžman pesme „New York, New York“ za ovaj spektakl koncert realizovao je Fedor Vrtačnik, veoma poznat po domaćem spektaklu „Rock Opera“ (Srpsko narodno pozorište, Novi Sad), koji potpisuje kao idejni tvorac, dirigent, autor većine aranžmana.

Foto: Nikola Babić


Plesni spektakl je realizovan sa baletskim solistima na numeri „Chocolate“ – Španski ples iz mnogima omiljenog baleta „Krcko Oraščić“ Petra Iljiča Čajkovskog (1840 – 1893).
Slavni su mu baleti„Labudovo jezero“ i „Uspavana lepotica“.

Balet je imao praizvedbu – svetsku premijeru 19. decembra 1892. u Sankt Peterburgu.
 Osam muzičkih numera iz ovog baleta su poznate kao deo muzičke „svite Krcko Oraščić”, opus 71a. Svita je imala premijeru devet meseci ranije i u početku je imala veći uspeh od samog baleta.

„Krcko Oraščić“ ili „Ščelkunčik“ je balet-bajka u dva čina kompozitora Pjotra Iljiča Čajkovskog (opus 71). Prvi koreograf ovog baleta bio je Marijus Petipa u saradnji sa Levom Ivanovim.
Osnova libreta je delo „Priča o Krcku Oraščiću” (1845) Aleksandra Dime oca, kao francuska adaptacija kratke priče „Krcko Oraščić i kralj miševa” (1816) Ernesta Hofmana.
 Sadržaj baleta je priča o devojci Klari koja na Badnje veče ispod jelke pronalazi neobičan poklon – drvenog orašara kojim se razbijaju orasi, a predstavlja simbol sreće koji tera zle duhove – služi kao  zaštitnik kuće. Orašar, drvena lutka, oživljava, baš kao u bajkama i zajedno sa Klarom doživljava čudesne divne avanture u izmišljenom svetu.

 Opus Čajkovskog čine 7 simfonija, 11 opera, 3 baleta, 5 svita, 3 klavirska koncerta, 1 violinski koncert, 11 uvertira, 4 kantata, 20 kompozicija za zbor, 3 gudačka kvarteta, više seksteta i preko 100 pesama i klavirskih kompozicija.

Plesni segment je oduševio publiku kao i sve prethodne tačke, tako da se publika i navikla tokom večeri da pred sobom ima vrhunsku scensku produkciju kojima bi pozavidele i svetske pozornice.

Foto: Nikola Babić



Tamara se nalazi u novoj ulozi i izazovu, sada je pred njom„Granada“ (1932) meksičkog kompozitoraAgustina Lara, o španskom gradu Granadi.
Kompozicija je odavno postala standard u muzičkom repertoaru mnogih ansambala širom sveta.

 Najpopularnije verzije su original sa španskim tekstom Agustina Lare, onda varijanta sa engleskim tekstom australijske autorke Doroti Dod, kao i instrumentalne verzije u džez, pop, laganoj muzici, flamenku ili rok muzici. Postoje i druge verzije na engleskom jeziku, ali su ređe.
Italijansku verziju napisao je Enco Luiđi Poleto 1954. godine.

Tamarine svetske kolege iz miljea opere su pevale „Granadu“ – Hose Kareras, Plasido Domingo, kao i američki velikani – Bing Krozbi i Frenk Sinatra.

Hit numera je pevana na italijanskom, nemačkom, španskom i engleskom jeziku. Tokom međunarodne turneje „Tri tenora“, delo „Granada“ je bila jedina pesma koju su sva tri pevača – Plasido Domingo, Lučano Pavaroti i Hose Kareras – izvodili kao solo na različitim koncertima.

Foto: Nikola Babić


Anhel Agustin Marija Karlos Fausto Marijano Alfonso del Sagrado Korason de Hesus Lara i Agire del Pino (1897–1970), poznat kao Agustin Lara, bio je meksički kompozitor i izvođač pesama i bolera. Prepoznat je u svoje vreme kao jedan od najpopularnijih tekstopisaca i stvaralaštvo mu je bilo široko cenjen u Meksiku, Centralnoj i Južnoj Americi, na Karibima i u Španiji.
Nakon njegove smrti, bio je priznat i u Sjedinjenim američkim državama, Italiji i Japanu.

Među značajnim izvođačima njegovih dela bio je svakako operski mag Hulio Iglesijas, kao i Enriko Karuzo.  Izvan španskog govornog područja, njegove najpoznatije pesme su „Granada“, „Solamente Una Vez“ (Ti pripadaš mom srcu) i „Pijensa en mí“.

 Mudro se nakon meksičke kompozicije 20. veka Tamara Rađenović ponovo vratila italijanskom kompozitoru Verdiju u 19. vek –  arija „Libiamo Ne’ Lieti Calici“ iz klasik opere „Travijata“ iz tri čina.

Libreto je napisao Frančesko Marija Pjave prema slavnom klasik romanu „Dama s kamelijama“ (1848) Aleksandra Dime sina.
Premijera u svetu je održana 6. marta 1853, u Teatro la Feniče (Teatro la Fenice) u Veneciji.

Ime „travijata“ bukvalno znači „žena koja je zalutala“, može i „žena je varljiva“, ili figurativnije „ona koja je posrnula“, što je alegorija na palog anđela, Satanu.

Opera je smesta postala veoma popularna i nalazi se na standardnom operskom repertoaru.
Na teritoriji cele Amerike (SAD) se nalazi na spisku 20 opera koje se najviše izvode – tačnije, na trećem mestu, odmah iza „Madam Baterflaj“ i „Boemi“ Đakoma Pučinija.

Foto: Nikola Babić

Đuzepe Verdi (Giuseppe Fortunino Francesco Verdi, 1813 – 1901) bio je slavni kompozitor zrelog italijanskog belkanta (bel canto), najpoznatiji po svojim operama – „Nabuko“ (1842), „Jovanka Orleanka“ (1845), „Atila“ (1846),  „Magbet“ (1847), „Razbojnici“ (1847), „Gusar“ (1848), „Rigoleto“ (1851),  „Trubadur“ (1853), „Posrnula žena (Travijata)“ (La Traviata) (1853), „Sicilijansko večernje“ (1855), „Simone Bokanegra“ (1857), „Bal pod maskama“ (1859), „Moć sudbine“ (1862), „Don Karlos“ (1867), „Aida“ (1871), „Otelo“ (1887), „Falstaf“ (1893).

Prema istorijskim podacima, kako pišu muzikolozi, Đuzepe Verdi je počeo da dominira italijanskom operskom scenom posle perioda Đoakina Rosinija, Vinčenca Belinija i Gaetana Donicetija, čija su dela značajno uticala na njegovo stvaralaštvo.
 Takođe je bio pod snažnim uticajem stila francuske velike opere – Đakoma Majerbera i Gaspara Spontina.

Tamara Rađenović je blistala i u delu „Travijata“ i na taj način bila utisnuta u toliko različitih uloga, žanrova, bez predaha prelazi iz opere u mjuzikl, preko filmske muzike, savremenih nota, da bi se vratila na opersku umetnost, a put je vodi i do filmskog mjuzikla.

Takav je filmski hit „Mulen Ruž“ (2000) Baza Lurmana, prema istoimenom romanu Pjera La Mira, a pesma je – „El Tango de Roxanne“, još jedan trijumf na sceni od kojih vam zuji u ušima.

U pitanju je adaptacija slavnog pop rok hita – balade „Roxanne“ (1978) britanskog rok sastava „The Police“, prema kompoziciji Gordona Samnera, koga svi znamo kao – Stinga (gostovao nam je pet puta u Srbiji – Beogradska Arena – 2x, Sava centar, beogradsko Ušće kao „The Police“, Petrovaradinska tvrđava u Novom Sadu).
Divnu pesmu je za potrebe filma „Mulen Ruž“ u tango stilu obradio Mariano Alberto Martínez (1918 – 2016), poznatiji pod umetničkim imenom Mariano Mores, koji je bio cenjeni argentinski tango pijanista i kompozitor.

Foto: Nikola Babić


Zvanični deo koncerta u vidu scenskog video spektakla Tamare Rađenović bližio se lagano kraju i jedan od njenih finalnih izazova bila je numera – „Heia in den bergen“ (1915), arijetea iz operete „Princeza čardaša“ mađarskog kompozitora Emerika Kalmana.

U Americi i Engleskoj ova opereta iz tri čina se izvodi pod nazivima „The Riviera Girl“ ili „The Gipsy Princess“,  prema libretu tandema pisaca: Leo Stein i Bela Jenbach.
„Princeza čardaša“ svetsku premijeru je imala 17. novembra 1915. godine u Beču, u pozorištu Johan Štraus (Johann Strauss Theater).

Kalmanovo najuspešnije delo, opereta je veoma popularna širom Evrope, posebno u Mađarskoj, Austriji, Nemačkoj i bivšem Sovjetskom Savezu, gde je ekranizovana za bioskopski film.

Tamara Rađenović je svojim glasom i nakon puna dva časa oduševljavala publiku, da mnogima nije bilo jasno da prisustvuje koncertu domaće umetnice, jer je po svemu delovalo da je deo svetske scene – stvarno nestvarna lepota, držanje, osmeh, neumorni vokal visokih standarda, tako da je mogla da satima peva, publika ne bi mogla nikada da se zasiti.

Oficijalni deo koncerta je bio okončan, i publika je tražila još, da čuju Tamaru barem još malo, da uživaju u horu i simfonijskom orkestru „Belgrade Classic“, da se prepuste sigurnoj ruci dirigenta Koišira Kana, da osete tu energiju, hemiju koju je Tamara ostvarila sa svojim operskim kolegama solistima – baritonom Vasom Stajkićem i tenorom Stevanom Karancem.

 Foto: Nikola Babić



Ukupno gledano, drugi čin je bio vidljivo duži, i odvijao se u etapama, odnosno Rađenović je fino osmislila da se spaja filmska muzika sa mjuziklima, ali i da predstavi popularne pesme, i da se ponovo malo vraća u svet opere i operete.
Pritom uspeva da joj glas tako zvuči na sceni da i na kraju koncerta izgleda kao da je tek počela nastup, bez premora, uvek nadahnuto, prepuna elana. Ta njena forma, kondicija, lepota izraza, melodija koja izlazi iz njenih usta, sve je bilo do te mere besprekorno da nakon ovakvih gala koncerata za nju nema prepreka, samo ide ka najvišim ciljevima.

 Bis je publici doneo još dve kompozicije koje su dodatno oduševile publiku.

Pridružili su joj se na sceni Vasa Stajkić i Stevan Karanac i spektakl sa ogromnim orkestrom mogao je da se nastavi, sa sve video prikazima i live pregledom dešavanja na video bimovima.

Tamara Rađenović je zapevala popularnu italijansku pesmu „Con te partirò“ („Sa tobom ću otići“), čiji su autori – Frančesko Sartori (muzika) i Lučio Kvarantoto (tekst).

Slavnu pesmu premijerno je interpretirao italijanski tenor Andrea Bočeli na čuvenom Muzičkom festivalu u Sanremu 1995. godine, tako da je na ovaj način nezvanično obeležen jubilej – tri decenije od nastanka hit kompozicije.

Pesma je snimljena na njegovom albumu „Bocelli“ te iste godine, „Bocelli“ i singl je prvi put publikovan kao singl na A-strani sa pesmom „Vivere“ (1995).
Numera je bila na vrhu top-lista, prvo u Francuskoj, gde je pesma postala jedan od najprodavanijih singlova svih vremena, i u Belgiji, gde je postala bestseler i ubedljivo oborila rekord po prodaji.

Foto: Nikola Babić


Druga verzija pesme, delimično otpevana na engleskom jeziku, objavljena je veoma brzo – 1996. godine pod nazivom „Time to Say Goodbye“, gde je Andrea Bočeli snimio duet sa britanskom sopranistkinjom Sarom Brajtman (Sarah Brightman) i postigla još veći uspeh, na vrhu top-lista širom Evrope. U Nemačkoj je postala najprodavaniji singl u istoriji.

Sara Brajtman i Andrea Bočeli su producirali veoma uspešnu verziju u kojoj Brajtman peva na nemačkom, a Bočeli na italijanskom jeziku, a ova verzija je dostupna na albumu „Time to Say Goodbye“ (1996).
Samo ta verzija je prodata u više od 12 miliona primeraka širom sveta, što je čini jednim od najprodavanijih singlova svih vremena. Pesma je poznata i u verziji na španskom jeziku „Por ti volaré“ („Za tebe ću leteti“).

Tamara je sa Vasom i Stevanom ušla u tu 1995. godinu, predstavila nam je svoju verziju gde peva troje solista, i duo je pretvorila u trio, veoma efektno i senzualno, da probudi sva čula i ono najlepše, najpozitivnije u našem biću, retko divne emocije.

Tamara Rađenović ni tu ne završava koncert, već sa svojim solistima i horom peva „Feliz Navidad | Christmas Special“ u susretu novogodišnjim i božićnim praznicima 2026. godine.

„Feliz Navidad“ (sa španskog prevod – „Srećan Božić“) je božićna pesma koju je komponovao 1970. godine portorikanski kantautor Hose Felisijano.

 Sa svojim jednostavnim, iskrenim stihovima, tradicionalnim španskim božićno-novogodišnjim pozdravom „Feliz Navidad, próspero año y felicidad“ („Srećan Božić, prosperitetna godina i sreća“), praćenim tekstom na engleskom jeziku „I wish you a merry Christmas, a prosperous year and happiness“ – „Želim da vam poželim srećan Božić, uspešnu godinu i sreću“), postala je božićni klasik i stekla popularnost širom naše planete.
Toliko je bila popularna i pre svega kvalitetna, da je 2010. godine originalni snimak izabran u Gremijevu Kuću slavnih.

Možda je nedostajalo tokom celog koncerta da se Tamara Rađenović barem malo obrati publici, koja je to verovatno i očekivala.

Kao da je i sama osetila da je to neophodno, prepuna uzbuđenja i beskrajne sreće, smogla je snage da se na kraju obrati svojoj vernoj publici:
„Hvala vam na svemu, nemam reči posle ovakvog koncerta koliko nam je bilo prelepo. Nadam se da ste i vi uživali. Hvala vam što me pratite i podržavate. Vidimo se ponovo sledeće godine“, naglasila je draga Tamara Rađenović i za ovu godinu se oprostila sa beogradskim ljubiteljima.

Foto: Nikola Babić


Osim što je zvezda cele večeri, Tamara je potpisana i jednoj drugoj vrsti kreativnosti: Stage Effects Designer, odnosno, osmislila je samu scenu kako treba da izgleda i oduševi publiku odmah.

Ako pogledamo njene koncerte na Kolarcu, tamo je ukupno tek malo više od 800 mesta, što je ona brzo i lako rasprodala bez problema.

I, šta je Tamara sada postigla? Održala je koncert ne za dvostruko, ili trostruko, čak i četiri puta više publike… operska zvezda je trijumfalno rasprodala veliku salu Sava centra – za 4 000 ljudi!
Znači u samo godinu dana Tamara se vratila na mesto za pet puta više publike!

Šta nam to govori? Da će za koju godinu Rađenović biti veoma spremna za, što da ne … Beogradsku Arenu! Tamo može da stane upravo još pet puta više gledaoca – 20 000!

Sledeće godine takođe krajem decembra očekujemo Tamaru Rađenović ponovo u Sava centru, uoči dočeka Nove godine 2027.  – “Novogodišnja čarolija” ponovo sa nama, sa vrhunskom, briljantnom produkcijom kuće „Vissi d’Arte Management“..

Foto: Nikola Babić


Reč je o devojci kao iz bajke, retko talentovanoj umetnici koja je punila Carnegie Hall u Njujorku, Cadogan Hall u Londonu i dvoranu Vatroslav Lisinski u Zagrebu, i pevala je sa Japanskom filharmonijom u Tokiju.
 Sa adresom u Londonu gde stvara uspešnu karijeru, školovana na prestižnom Royal College of Music u Londonu, učenica operske dive Montserrat Caballé, Tamara Rađenović je ovim veličanstvenim višeslojnim i multimedijalnim projektom dokazala da će veoma brzo osvajati sve sale i hale Beograda i cele Srbije, te da je za nju apsolutno sve moguće. Nema granica ni prepreka.

Publika je bila opčinjena, očarana, omađijana, hipnostisana, zaljubljena, zavedena, i dalje u neverici da su prisustvovali koncertu domaće operske solistkinje, već duboko u sebi veruju da je pred njima bila inostrana umetnica koja osvaja sve meridijane. Svetska, naša, moćna, uspešna, trijumfalna.

 
Svakako dan je ovako moćan, sveobuhvatni, veličanstven, gala, maestralni koncert ili muzičko-scensko-vizuelno umetničko delo postavilo visoke standarde kod nas, za Sava centar i druge velike prostore. Teško da ovako grandiozan projekat može da bude nadmašen na našim prostorima, osim što sama Tamara Rađenović bi mogla da nam pruži svake godine sve bolje i na još višem nivou.


Mada, da li može –Bolje od Najbolje? Više od Najviše? Uspešnije od Najuspešnije? Lepše od Najlepše?

Ivan Makragić

Promo arhiva