Kako spojiti giros, sirtaki i zvezde rokenrola na jednom mestu? Evo odgovora na to

Olimpijski kompleks u Atini. Sredina jula, +40C u hladu, „mitos“ u jednoj a giros od 5 evra u drugoj ruci.
Na telima crne majice na kojima piše The Cure, pocepane crne hulahopke, čizme u kojima se pune i mobilni telefoni.
Na licima tone šminke iscrtane na zilion načina. Jednom dolaze legende darka i roka.
The Cure su ovog jula bili hedlajneri najvećeg festivala Ejekt u Grčkoj.

Prvi put smo na ovom festivalu, zasigurno ne i poslednji.
Već od ranih popodnevnih sati, u gradskom prevozu, metrou, viđali smo ljude kao oreslikane iz spotova The Cure – natapirane kose jarkih boja, jako našminkane devojke kao da učestvuju u kabareu. Jasno je kuda su se zaputile.
A nekoliko sati kasnije, i mi smo metroom pošli put stadiona.

Ovde je gradski prevoz krcat ljudima. Jedni drugima smo na glavama, skoro kao u beogradskom GSP (doduše, ovde se to i plaća).
Metro je vizuelna starudija, čudesna kombinacija Beovoza i starih BG tramvaja – to stanje raspada.
I same metro-stanice su kao neka naša varijanta eksperimentalnog uvođenja reda: malo malo pa razvaljene rampe na koje služe za poništavanje karata.

Automati vrlo ćudljivo rade – neki primaju samo keš, ali biraju koji papir a koji novčiće, drugi daju mogućnost plaćanja samo karticom. Dok otkriješ koji šta traži – ode voz, ili metro, bukvalno.
U metrou ka Ejekt festivalu viđene su dve devojke sa „Lovesong“ natpisima na obrazima i još očiglednih ali vizuelno umerenijih fanova. Deluju kao totalni darkeri. Mrežaste čarape učestale. Videćemo kako se ponašaju pred binom jer ćemo svi u istu kacu očigledno.

Ispred ulaza na festival vidimo čoveka da se oslanja na štaku i ulazi na svirku. Kasnije smo videli još ljudi na štakama. Marihuana se podrazumeva još od izlaza iz metroa posle koga ima da se šipči na +40C još barem 20 minuta do ulaza.

I ovde su tokeni umesto keša i kartica

Red za kupovinu tokena, vode, piva toliki je da odustajemo i suva grla idemo ka bini. Usput srećemo ljude iz regiona. Odeća mahom uobičajena.
Sve je krcato, nema vazduha, stadion pun – 30.000 ljudi.

A onda se posle Matta Berningera, lidera grupe The National koji je na solo turneji, ali i Nothing But Thieves posle njega pojavljuju i glavne zvezde. Matore, ali i dalje moćne.
Lider The Cure Robert Smith pojavljuje se na bini praćen ovacijama.
Izraz lica mu je uobičajen, ima ga od početka karijere. Uplašen, kao da ga lomi trema ali i neverovatna količina anksioznosti. Samo što ne zaplače, jasno mu se čita govor tela.

Počinje sa novijom pesmom “Plainsong” a onda i prvim velikim hitom “Pictures of you”. Ljudi pokušavaju da đuskaju ali je teško stajati obema nogama na zemlji kolika je gužva…
Naravno, i ovde gde igla nema gde da padne, viđamo masu devojčica koje pubertetski hormoni teraju da se šetkaju kao da su same pred The Cure-om. Njima ne smeta ništa.

Nakon “Lovesong”, četvrte po redu pesme kreće sindrom mi-smo-veliki-i-možemo-šta-hoćemo. The Cure pokazuju da i dalje imaju i nastup i pesme, ali i veliki ego.
Kako drugačije objasniti što su odsvirali čak 27 pesama za skoro tri časa a od toliko pesama, napravili su blok od čak DEVET pesama za koje 99 posto ljudi nije ni čulo?
Pritom, aj to što su ubili u pojam ionako od sparine smrvljenu publiku, već su i širili uvod i završetak pesama, pa su neke trajale i po osam minuta?

Publika pada u blagu apatiju, bend to uopšte ne zanima jer neće da odstupe od pogrešne set liste. Tek posle dobrih 45 minuta mučenja fanova, Robert Smit peva “Desintegration” i to je kraj?
Naravno da nije. The Cure su najduži bis ikada ostavili takvim da tek na njemu, dakle posle dva sata slušamo ono najbolje.

Zaista, nikada ovoliko ljudi nije ćutalo, gledalo se između sebe samih i na sat pitajući se kada će The Cure isporučiti pravu set listu a to se desilo posle povratka na binu.

Kao da su uzeli nešto u bekstejdžu, na bini se članovi u najboljim godinama iznenada pojavljuju kao mladići. Kreće prženje!

Hitovi “Lullaby”, “The Lovecats” i “Friday I’m In Love” podsećaju nas ko su ljudi na bini, da bi monumentalni tandem “Close To Me” i “Boys Don’t Cry” zatvorio trosatni spektakl.

Zapravo kako za koga.
Onaj ko je imao nerve za sve bisere s bine, njemu je bilo sjajno. Onaj ko nije imao jake živce, osećao se kao posle Gansa u Beogradu koji su, da su hteli, mogli da prošlog jula na Ušću sviraju i 50 pesama, ali Bogu hvala nisu.

Te poslednje dve pesme su zaigrale na licima fanova. Uz “Close To Me” svi smo spontano krenuli da đuskamo i zaista verujemo u ljubav i jedinstvo svih na svetu, dok smo se uz “Boys Don’t Cry” tresli od uzbuđenja baš kao i Smit.
Još jedna zamerka pevaču i bendu – setite se ponekad da malo više nešto kažete fanovima osim “Thank you” posle svake osme pesme.

Za kraj, petnaestominutni vatromet u hiljadu boja!

Sve u svemu odličan festival. Dobro organizovan, prostor Olimpijskih igara lepo iskorišćen. Bogu iza nogu pozicioniran, nema kome u komšiluku da smeta.
Bendovi odlično raspoloženi, prethodnog dana bili su i Florence and the Machine i Suede.
Milina.